RSS

Архиве категорија: култура

Edgar Moren DUH VREMENA I (odlomci)

Početkom XX veka, industrijska sila je proširilasvoju vladavinu na celu zemaljsku kuglu. Završena je kolonizacija Afrike, ostvarena dominacija u Aziji. Međutim, u vašarskim šatrama i pod metalnim kupolama već je na pomolu druga industrijalizacija: okomljuje se na
slike i snove. Druga kolonizacija, ne više horizontalna već vertikalna, prodire u veliko Skladište koje predstavlja ljudska duša. Duša je nova Afrika, kroz koju film počinje da preseca puteve u svim pravcima. A pedeset godina kasnije, u velikom planetarnom telu stvoren je čudesan nervni sistem: teleprinteri, rotacione mašine, filmske i magnetofonske trake, radio- i TV antene u
rojevima odašilju reči i slike; sve što se kreće po zemlji, sve što plovi, sve što leti prenosi novine i ilustrovane časopise; nema molekula vazduha koji ne treperi od poruka,
a njih će neki aparat, jedan običan pokret rukom, odmah učiniti čujnim i vidljivim.
Ova druga industrijalizacija, industrijalizacija duha, i ova druga kolonizacija, koja pogađa dušu, napreduju tokom XX veka. Putem njih se obezbeđuje neprekidan napredak tehnike, koja nije više orijentisana samo na spoljašnje usavršavanje, već prodire u unutrašnje biće čoveka i tu isporučuje svoju kulturnu robu. Istina, knjiga i novine su već bile roba, ali nikada kultura i lični život nisu do te mere bili upleteni u svet trgovine i industrije, nikada tajnoviti šapat sveta — nekada uzdasi sablasti, šaputanje vila, vilenjaci i vampiri, reči duhova i bogova, danas muzika, reči, filmovi preneti preko talasa — nije bio i industrijski proizvođen i prodavan na tržištu. Ova
nova vrsta robe je ljudskija od svih, jer se tu prodaje na komad ljudska ektoplazma — romansirane ljubavi i strahovanja, srce i duša viđeni kroz »male vesti«.
Problemi koje postavlja ta neobična noosfera što lebdi nad površinom civilizacije ubrajaju se u Treće probleme koji se javljaju polovinom XX veka. Ti Treći problemi brzo sa periferije dolaze u centar savremenih pitanja. Ne mogu se svesti na već spremne odgovore. Njih može da ispituje samo misao u pokretu. To važi za Treći svet, za Treću industrijsku revoluciju (elektronsku,
nuklearnu), za Treće sile (birokratsku, tehničku, mašinsku). To važi i za ono što možemo smatrati Trećom kulturom, kulturom koju rađaju štampa, film, radio, televizija, i koja se javlja, razvija i uzdiže naporedo sa klasičnim — religijskim ili humanističkim — i nacionalnim kulturama.
Odmah po završetku drugog svetskog rata, američka sociologija otkriva, ukazuje na tu Treću kulturu i naziva je: mass-culture. Masovna kultura, odnosno kultura stvorena prema
masovnim normama industrijske proizvodnje, širena tehničkim sredstvima masovne difuzije (po jednom čudnom anglo-latinskom neologizmu: mass-media), obraća se društvenoj masi, tj. jednom džinovskom aglomeratu jedinki, skupljenih nezavisno od unutrašnjih struktura društva (klase, porodice itd.). Termin masovna kultura, kao i termin industrijsko društvo ili masovno društvo (mass-society), kojima je kulturni ekvivalent, pogrešno ističe samo jednu od bitnih
crta društvenog života; savremena društva možemo nazvati ne samo industrijskim ili masovnim već isto tako tehničkim, birokratskim, kapitalističkim, klasnim, građanskim, individualističkim . .

394

Pojam masovan a priori je suviše uzak. Pojam kulture može izgledati a priori suviše širok
ako ga shvatimo u najstrožem značenju, etnografskom I istorijskom, suviše otmen ako ga shvatimo u izvedenom i pročišćenom značenju — kultivirani humanizam.
Kultura usmerava, razvija, kroti izvesne ljudske sposobnosti, a neke druge ugušuje ili odbacuje. Postoje univerzalne kulturne činjenice, kao što je zabrana rodoskvrnuća, ali pravila i vidovi ove zabrane se razlikuju u raznim kulturama. Drugim rečima, s jedne strane, postoji jedna »kultura« koja, u odnosu na prirodu, određuje čisto ljudske osobine biološkog bića zvanog čovek, a s druge, postoje posebne kulture u zavisnosti od epoha i društava.
Možemo izneti sledeću postavku: jedna kultura predstavlja kompleksno telo normi, simbola, motiva i slika koji prožimaju jedinku, uobličavaju instinkte, usmeravaju emocije. To prožimanje se ostvaruje putem mentalnih razmena projekcija i identifikacija, vezanih za simbole, mitove i slike kulture, kao i za mitske ili stvarne ličnosti (preci, junaci, bogovi) koje ovaploćuju
njene vrednosti. Kultura praktičnom životu pruža imaginarna uporišta, a imaginarnom životu praktična; ona pothranjuje polustvarno, poluimaginarno biće koje svako nosi u sebi (u dubini svoje duše), polustvarno, poluimaginarno biće koje svako izlučuje iz sebe i kojim zaogrće
sebe (svoju ličnost).
Tako nas nacionalna kultura, još od školske klupe, napaja mitskim i doživljenim iskustvima prošlosti, vezujući nas odnosom identifikacije i projekcije za otadžbinske junake (Vercingetoriksa, Jovanku Orleanku), a i oni sami se identifikuju sa velikim nevidljivim, ali živim telom, koje, kroz vekove iskušenja i pobeda, dobija materinski lik (Majka-otadžbina, kojoj dugujemo ljubav) i roditeljski lik (Država, kojoj dugujemo poslušnost).
Religijska kultura se zasniva na identifikaciji sa bogom — spasiteljem, i sa snažnim materinsko-očinskim bratstvom koje predstavlja Crkva. Na jedan tananiji, tačnije rečeno na jedan difuzniji način, humanistička kultura nam pruža znanje i osećajnost, sistem afektivnih i intelektualnih
stavova, kroz dodir sa književnim delima u kojima junaci drama i romana, subjektivni izlivi pesnika i razmišljanja moralista, igraju, ponešto ublaženo, ulogu junaka drevnih mitologija i mudraca starih društava.
Kao što ćemo videti, masovna kultura jeste kultura: nju sačinjava telo simbola, mitova i slika koji se odnose na praktični i imaginarni život, sistem specifičnih projekcija i identifikacija. To je nadgradnja nacionalne, humanističke i religiozne kulture i počinje utakmicu s njom.
Moderna društva su polikulturna. Aktivno deluju kulturna žarišta različite prirode: religija (ili religije), nacionalna država, tradicija humanističkih nauka suprotstavljaju
ili ujedinjuju svoje etike, svoje mitove, svoje uzore, u okviru škole ili van nje. Tim različitim kulturama treba priključiti masovnu kulturu. Jedna ista osoba može biti hrišćanin na jutarnjoj misi, Francuz pred spomenikom palim borcima, i još da odlazi da vidi Sida u Narodnom nacionalnom pozorištu ili da čita Frans-soar ili Pari-mač. Masovna kultura istovremeno vrši i trpi integraciju u polikulturnu stvarnost, dopušta da je (država ili crkva)
koče, kontrolišu, cenzurišu, a ujedno sama pokušava da podrije i razjedini druge kulture. Ona, dakle, nije potpuno autonomna: može da se napaja nacionalnom, religioznom ili humanističkom kulturom, a, sa svoje strane, napaja nacionalnu, religioznu ili humanističku kulturu. Isto tako, ona nije jedina kultura XX veka. Ali je svakako prava masovna i nova struja XX veka. Nastala u
SAD, već se aklimatizovala u zapadnoj Evropi. Neki njeni elementi već se šire po celoj zemaljskoj kugli. Po prirodi je kosmopolitska, a svetska po rasprostranjenosti.
Ona nam postavlja probleme prve univerzalne kulture u istoriji čovečanstva.

Iz knjige „Duh vremena“, BIGZ, 1979
Prevod: Nadežda Vinaver

robert-and-shana-parkeharrison06

robert-and-shana-parkeharrison06

 
Оставите коментар

Објављено од стране на април 8, 2015 in култура

 

Ознаке: ,