RSS

Архиве категорија: Лав Николајевич Толстој

НЕКОЛИКО ЦИТАТА ИЗ ТОЛСТОЈЕВОГ РОМАНА „АНА КАРЕЊИНА“

***
Све срећне породице налик су једна на другу, свака несрећна породица несрећна је на свој начин.

***
С њиме се тад догодило оно што се обично догађа с људима када их ухвате у нечем одвише срамотном. Он није умео да припреми своје лице за положај у коме се нашао пред женом кад се открила та његова кривица. Уместо да се нађе увређен, да пориче, да се правда, моли за опроштај, чак и да остане равнодушан – све би то било боље од онога што је он учинио! – његово лице се потпуно несвесно („то су рефлекси мозга“– помислио је Стефан Аркадјич, који је волео физиологију), потпуно несвесно одједном развукло у осмех, обични доброћудни, глупи осмејак. Тај глупи осмејак није могао себи да опрости.

***
Стјепан Аркадјич је био правичан човек према самом себи. Он није могао сад да се каје због оног шбог чега се кајао пре неких шест година кад је први пут преварио жену. Није могао да се каје што он , тридесет четворогодишњи, леп, заљубљив човек, није био заљубљен у жену, мајку петоро живе и и двоје умрле деце, која је била само годину дана млађа од њега. Кајао се само због тога што није умео боље да сакрије.

***
„…знао је да се за њега све девојке света деле на две врсте: једна врста – то су све девојке на свету, осим ње, и те девојке имају све људске слабости и врло су обичне девојке; друга врста – то је она једина, без икаквих слабости и изнад свега људског…“
***
„…обе су љубави ствар избора за људе. Једни само знају за једну, другу. А они што знају само за неплатонску љубав, увек говоре о драми. У таквој љубави не може бити драме. ’Слуга покоран и хвала на уживању’, то ти је сва драма. А у платонској љубави не може бити драме јер је у таквој љубави све јасно и чисто…“

ana 2

***
„Они осећају да је ово нешто друго, да ово није играрија, да ми је ова жена дража од живота. И управо им је то несхватљиво и љути их. Ма каква била и ма каква ће бити наша судбина, ми смо је створили и ми се на њу нећемо жалити…“

***
„Ни појма они немају о томе шта је срећа, они не знају да за нас без ове љубави нема ни среће ни несреће – нема живота…“
***
„Не, не, али ту су погледи, ту је држање. Сто година да живим заборавити нећу…“
***
„Он ју је гледао као што човек гледа увео цветић што га је откинуо и у којем с муком препознаје лепоту с које га је откинуо и погубио. Па ипак, без обзира на то, осећао је да је онда када му је љубав била јача, могао, да је баш то зажелео, истргнути ту љубав из срца, а сад, када му се, као и тог тренутка, чинило да не осећа љубав за њу, знао је да не може раскиНути своју везу с њом…“
***
„Поцрвенела је, пребледела, опет поцрвенела и обамрла, а усне су јој лако подрхтавале док га је очекивала…“


***
„Дуго он није могао ништа рећи, не толико зато што се бојао речју покварити узвишеност свога осећаја, колико зато што би, кад је хтео нешто рећи, осетио да ће му уместо речи наврети сузе среће…“
***
„Схватио је да му она није само блиска него да он сада не зна где завршава она а где започиње он…“
***
„…дирати у ова осећања њој је било болно; али она је ипак знала да је то био најбољи део њене душе и да се тај део њене душе брзо утапао у животу којим је она сада живела…“
***
„…а осећала је да га је упоредо с љубављу која их је везала, њима овладао некакав зао борбени дух који она није могла одагнати из њега, а још мање из свог срца…“

ana kar 1

 
Оставите коментар

Објављено од стране на мај 13, 2015 in Лав Николајевич Толстој

 

Ознаке: ,

Лав Толстој О ЉУБАВИ И ЗАЉУБЉЕНОСТИ

8. јуна. Стари Јурт.
Љубав и религија – то су два чиста, висока осећања. Не знам шта је то љубав. Ако је љубав оно што сам о њој читао и слушао, онда је ја никада нисам осетио. Знао сам Зинаиду, раније, док је била гимназијалка, допадала ми се; али мало сам је позанавао. Провео сам у Казану недељу дана. Кад би ме неко упитао зашто сам био тамо, шта ми је било пријатно, зашто сам био тако срећан – не бих му одговорио да је то зато што сам се заљубио. Нисам то знао. Чини ми се да је то незнање управо главна карактеристика љубави и да оно заправо и чини сву њену лепоту. Како ми је у моралном смислу било лако у то време. Нисам осећао ону тежину ситних страсти која квари животну радост. Нисам јој ни речи рекао о љубави. Али сам тако сигуран да она зна за моја осећања – и ако ме воли, онда то приписујем само томе што ме је разумела. Сви заноси душе су чисти и узвишени у почетку. Стварност уништава невиност и лепоту свих заноса. Моји односи са Зинаидом остали су на разини чистог стремљења двеју душа једна другој. Ти можда сумњаш, Зинаида, у то да те волим, опрости ми ако је тако, онда сам ја крив, могао бих једном једином речју да те уверим.

Иља Рјепин

Иља Рјепин

Зар је никада више нећу видети? Зар ћу једном само сазнати да се удала за некаквог Бекетова? Или ћу је, што је још тужније, угледати у капици, веселу, са истим паметним, отвореним, веселим и заљубљеним очима? Не могу оставити своје планове да бих се њоме оженио, нисам довољно убеђен да ми она може значити срећу; али ипак сам заљубљен. Иначе, откуд та радосна осећања која ме оживљавају, који увек видим чим угледам, осетим нешто лепо… Предајмо се његовој вољи. Ни сам не знам шта је потребно за моју срећу и шта је срећа уопште. Сећаш се Архијерејске стазе Зинаида, оне бочне стазе. На врх језика ми је било да ти кажем, и теби исто. Моје је било да почнем; али знаш шта мислим – зашто ти ништа нисам рекао. Био сам тако срећан да нисам имао шта више да желим, плашио сам се да не покварим своју… не своју, већ нашу срећу. Заувек ће ми то дивно време остати као најлепша успомена у животу. А како је човек празно и сујетно створење! Када ме питају како је било у Казану, ја неким овлашним тоном кажем: „Веома пристојно друштво за губернијски град, баш сам се пријатно провео неколико дана.“ Подлаче! Људи све исмеју. Смеју се што ти је са вољеним створењем и у колиби рај, и кажу да то није истина. Јасно да је истина; не само да је и у колиби рај, него и у Крапивни, у Старом Јурту, свуда. Са вољеним створењем је рај у колиби, то је истина, истина, сто пута истина.

Иља Рјепин

Иља Рјепин

МОЈ ЖИВОТ (одломци из дневника), ЛОМ, 2004

 
Оставите коментар

Објављено од стране на мај 8, 2015 in Лав Николајевич Толстој

 

Ознаке: , , , ,

Лав Толстој МОЈ ЖИВОТ (одломци из дневника)

2. јуна. 1851.
***
Осећам тугу у себи, а не могу да је разумем и схватим. Ни зачим не жалим, нити шта жалим, немам зашто да се љутим на судбину. Јасно ми је да би се помоћу маште могло дивно живети, али не. Машта ми ништа не указује –немам снова. Могу се презирати људи, и то је некакво суморно расположење – али ни то не могу, ја о њима уопште не мислим; час ми се чини: овај има добру једноставну душу, час опет: не, боље је не тражити, зашто се варати! Ни разочарања нема, све ме забавља; али зло је у томе што сам се сувише рано прихватио озбиљних ствари у животу, прихватио сам их се док још нисам био зрео за њих, иако сам осећао и разумео; зато у мени нема јаке вере у пријатељство, у љубав и лепоту, и разочарао сам се у ствари које су важне у животу; а у ситницама сам још дете.
Сада, док се сећам свих тих непријатних тренутака у животу, који ми се једино и врзмају по глави; болно, сувише болно рањава живот нежне струне да би се могао волети; а онда има нечег изузетно слатког и великог у равнодушности према животу, и ја уживам у том осећању. Како јак изгледам себи са својим чврстим уверењем, упркос свему да се овде нема шта очекивати осим смрти; а одмах затим мислим са уживањем о томе да ми је поручено седло на којем ћу јахати у кавкаској ношњи, и како ћу падати у очајање што ми је леви брк ружнији од десног, и како ћу га два сата исправљати пред огледалом. Ни писати не могу, све је то глупо.

Иља Рјепин, 1880

Иља Рјепин, 1880

 
Оставите коментар

Објављено од стране на мај 7, 2015 in Лав Николајевич Толстој

 

Ознаке: , ,

ТОLSTOJEVO PISMO BRAĆI LJUDIMA

U septembru 1908. godine, već u dubokoj starosti, Lava Nikolajeviča Tolstoja je obuzela teška bolest; verujući da će uskoro umreti, veliki je mislilac osetio potrebu da se još jedanput obrati braći ljudima porukom, u kojoj je čitavo iskustvo života sažeo u jednoj reči: ljubav. Sposobnost da ljubi ističe Tolstoj kao osnovno svojstvo i potrebu svakog čoveka, dok odsutnost ljubavi smatra uzrokom svega zla. Oporavivši se toga puta, Lav Nikolajevič Tolstoj umro je dvije godine kasnije, 20. novembra 1910, ostavljajući svoju zadnju poruku u amanet čovečanstvu.
Voljena braćo, posebno vi koji se kod nas u Rusiji borite za ovakvo ili onakvo nikome potrebno državno uređenje. Tebi, mili brate, ma tko ti bio: car, ministar, radnik, seljak, treba samo jedno. A to je da proživiš ovaj neodređeno kratki trenutak života onako kako to od tebe traži Onaj koji ti je dao život.
Svi mi znamo, i ja to uvek nejasno osećam, što duže živim, to jasnije; sada, kad sam prvi put jasno oćutao prirodnu blizinu smrti, tako samu po sebi razumljivu kao što je živom čoveku razumljiva blizina sutrašnjega dana; blizinu, koja ne samo što nije strašna, već koja znači isto tako prirodan i blag prelaz kao što je prelaz u sutrašnji dan — sada mi je, kad sam to oćutao, i strašno i, što je najvažnije — tuđe, da mislim o tome užasnom životu punom mržnje, kojima sada živi većina nas, ljudi rođenih za ljubav i dobro.
Ko smo mi, šta smo mi? Samo ništavna bića koja svakog trenutka mogu iščeznuti; bića koja su samo načas iskočila iz ništavila u život, divni, radosni život, s nebom, suncem, šumama, livadama, rekama, pticama, životinjama, sa srećom ljubavi, i prema bližnjima, i prema svojoj duši, prema dobru i prema svemu živom… I šta dakle? Mi, ta stvorenja, ne umemo ništa bolje nego da svaki trenutak toga neodređeno kratkog života, koji se svakoga časa može prekinuti, unakazimo: dvadesetospratnim neboderima, asfaltom, dimom, čađi; zavlačeći se u tu nezdravu stisku gradova, rijući pod zemljom da bismo se domogli kamena, gvožđa, gradeći željezničke pruge i razvozeći po njima svetom nikom potrebne ljude i nepotrebne terete, i, što je najgore, time da – umesto da se radujemo životu, ljubavi — mrzimo, bojimo se, mučimo druge i sebe, zatvaramo u tamnicu, kažnjavamo smrću, učimo da ubijamo i ubijamo jedan drugoga.
To je strašno!

tol3

Oni koji to čine, govore da to čine zato da bi se oslobodili svega rđavog i, što je još veća laž, da bi oslobodili druge ljude od zla i da se, čineći to, rukovode ljubavlju prema čovjeku.
Mila braćo! Osvestite se, pogledajte se, razmislite o vlastitoj slabosti, prolaznosti, o tome kako je u ovome neodređeno kratkom trajanju života između dve vječnosti – ili bolje bezvremenosti života, koji ne poznaje većega dobra od ljubavi – bezumno ne činiti ono što vam nalaže vlastiti razum, već ono što vi činite.
U pogrešnom rasuđivanju, koje vam nameće i u kojem vas podržava društveno mnjenje, čini vam se da sve ono što vi činite predstavlja neophodan uslov života ljudi našega vremena; da je to što činite – učestvovanje u životu čitavog čovečanstva; da vi ne možete ne činiti to što su činili svi, što čine još uvek i što smatraju neophodnim da se čini.
Bilo bi lepo misliti tako, kad bi to što činite bilo u saglasnosti sa zahtevima vaše duše, kad bi donosilo dobra vama i drugim ljudima. Ali nije tako. Život sveta, život čitavog čovječanstva, kako je sada uređen, traži od vas da budete zli, da učestvujete u delima mržnje prema jednim ljudima zbog drugih, on ne donosi dobro ni drugima ni vama.
„Mi radimo za budućnost“, reći će na to. Ali čemu žrtvovati život u ljubavi sada, zbog budućeg života koji nam je nepoznat?
Zar nije očigledno kako je to čudno, ubitačno praznoverje? Ja znam, znam to bez svake sumnje, da je život – u ljubavi, u Božjem zakonu i u zahtevu moga srca da činim dobro sebi i drugima, a tada me odjednom zaposednu neka čudna umovanja sile da se odreknem istinskog, nesumnjivog moga dobra, moje obaveze, mog zakona… Zbog čega? Ni zbog čega. Zbog običaja, navike, oponašanja.
Neka borac za „slobodu“ ili „društveni poredak“ samo stoti deo svojih nastojanja i žrtava koje ulaže u borbu za svoje ciljeve uloži u to da bi ojačao ljubav u sebi i u drugima, – i on će – ne kao u borbi, gdje se posledica ne vidi nego samo očekuje – istoga časa spoznati plodove svoga ulaganja ljubavi – ne samo u sebi, već i u posledicama koje to neizostavno proizvodi i na druge ljude.
Mila braćo! Osvestite se, oslobodite se strašne inercije te zablude – zablude da borba, borba za život, može biti svojstvena i nepogibeljna čoveku – i spoznaćete radost, dobro, svetost života, koje ništa ne može narušiti: ni napadi drugih ljudi – jer će ti napadi samo pojačati napore ljubavi, ni strah od smrti – jer je ljubav besmrtna.
Mila braćo! Ne smem reći: „Verujte mi, verujte“, – ne verujte, već proverite to što vam kažem, proverite barem jedan dan. Barem jedan dan, ustajući u istim uslovima u kojima vas je zatekao, postavite sebi zadatak da se u svemu što budete činili toga dana rukovodite ljubavlju. I ja znam: postupite li samo jedanput tako, vi se više nećete vratiti staroj, strašnoj, razornoj zabludi.
Jedno vas molim, mila braćo, sumnjajte u to da je život, koji se oblikovao u našoj sredini, onakav kakav bi trebao da bude – taj je život izopačenje života – i vjerujte da je ljubav, samo ljubav, iznad svega; da je ljubav svrha, suština, dobro našega života; da je stremljenje ka dobru, koje živi u svakom srcu – izraz potrebe za onim čega nema, a čega bi trebalo biti; da to prirodno osećanje mora biti zadovoljeno i da ga je lako zadovoljiti, samo ako ljudi ne budu izopačenje života smatrali životom.
 Lav Tolstoj

tol4

 
Оставите коментар

Објављено од стране на мај 6, 2015 in Лав Николајевич Толстој

 

Ознаке: ,

О ЛАВУ ТОЛСТОЈУ

Не мирећи се с бројним неправдама, писац „Рата и мира” је, по сопственој жељи, сахрањен на месту на коме је сањао бољи свет

Из мале железничке станице Астапово, у којој је прослављени руски писац Лав Толстој проводио последње дане, у првим сатима 7. (20) новембра 1910. године послата је ова телеграфска порука: „Срце је почело нагло да слаби, стање се веома погоршало. Болесник губи свест… Стање је скоро безнадежно. Болесник је уснуо, пулс му готово не ради…”
У последњем новинском извештају, док је Толстој још био у животу, писало је: „Стање је крајње опасно. Магла је, ледени ветар није у стању да је растера, жандарми у напетом ишчекивању дежурају. У Астапову нека необично страшна језа прожима све…”
Свиће. У једном тренутку пишчев пријатељ, пијаниста Александар Голденвејзер, отвара прозор Толстојеве собе и покретом руке позива новинаре који очекују „тужну вест од светског значаја…”
Енглески „Тајмс” пише: „У 6 сати и 5 минута Русија је изгубила свог највећег сина, а свет свог првог грађанина.”
Тако се, пре тачно сто година, угасио живот великог руског и светског писца Лава Николајевича Толстоја. Он је десет дана раније неочекивано напустио свој дом у Јасној Пољани и возом стигао до железничке станице у варошици Астапово.
По сопственој жељи, сахрањен је у завичајној чаробној ували, ураслој у столетну шуму и траву. Управо на оном месту где је, по тврђењу пишчевог најстаријег брата Никољенке, био закопан зелени штапић из њихове омиљене дечје игре „мравља браћа”. На штапићу је, наводно, писало „шта треба учинити да људи више не буду несрећни”, а кад се он нађе, веровали су дечаци, настаће бољи и праведнији свет.

Дечаштво

Лав Николајевич родио се 28. августа (9. септембра) 1828. године, недалеко од свог вечног почивалишта. Био је четврто од петоро деце Марије Николајевне, јединице кнеза Николаја Сергејевича Волконског, коме је припадало имање Јасна Пољана крај града Туле, и потпуковника грофа Николаја Иљича Толстоја, учесника Отаџбинског рата 1812. године.
Марија Николајевна имала је тридесет година кад јој је умро отац. Пошто је остала једина власница великог имања, убрзо се удала за грофа Николаја Иљича који је од оца наследио само дугове. После свадбе Толстоји су се настанили у Јасној Пољани.
Марија Николајевна углавном се посветила деци. Њих је било петоро: најстарији Николај, кога су звали Никољенка, затим Сергеј, Дмитриј, Лав и једина сестра Машењка. Мајка их је све брижљиво одгајала, а синове је учила одрицању и храбрости како би једног дана, као и њихов отац, верно служили отаџбини.
Малом Лаву било је само годину и по дана кад му је мајка умрла. Бригу о деци преузели су отац и тетке. Старији дечаци имали су васпитача, Немца Фјодора Ивановича, кога је Толстој, под именом Карла Ивановича, описао у приповеци „Детињство”.
Кућа у којој су живели Толстојеви била је огромна, с четрдесетак соба. Ту се налазила и богата библиотека. Један део књига остао је од деде, кнеза Волконског, а део је набавио отац, који је волео да чита.
Кад је, после много година, један московски издавач замолио Толстоја да наведе књиге које је некад најрадије читао, овај је написао да су „изванредан утисак на њега оставиле руске епске народне песме о Добрињи Никитичу, Иљи Муромецу и Аљоши Поповичу”. Такође је навео да су му се свиђале и бајке из „Хиљаду и једне ноћи” и да му је најдражи песник био Пушкин.
Деца су расла, а старији дечаци морали су да се припремају за универзитет, па је одлучено да се читава породица пресели у Москву. У јануару 1837. године Толстојеви су, у седам кочија, стигли у престоницу. У прво време Лаву је све било необично, а највише га је изненадило што их на улици нико не поздравља, на шта је навикао у свом селу.
Породицу Толстојевих је, у лето исте године, задесила тешка несрећа – изненада је умро отац. Њега су волела сва деца, а нарочито му је био привржен Лав који дуго није могао да схвати да оца више нема. Непуну годину дана касније умрла је и бака. Деца су поверена на старање двема теткама: Александри Иљиничној и Татјани Александровној.
Пошто је живот у Москви био скуп, млађа деца ускоро су се, с тетом Тањом, вратила у Јасну Пољану, а старија браћа остала су у Москви, с Александром Иљиничном. Лав је био срећан што се поново налази на селу и што га опет учи Фјодор Иванович.
У јесен 1840. године, кад су и млађа деца поодрасла, читава породица поново се преселила у Москву. Склапана су нова познанства и прва пријатељства. Лав је ту доживео и своју прву љубав према Соњечки Калошиној, коју је касније поетично описао у причи „Дечаштво”.
Кад је, у лето 1841. године, умрла тета Александра Иљинична, сва деца, осим Никољенке, била су још малолетна. Зато је старатељство над децом поверено другој очевој сестри, Пелагији Иљиничној Јушков, која је живела у Казању.
За децу је убрзо почео нов, самосталан живот. Никољенка је кренуо на универзитет, следеће године уписали су се Сергеј и Мићењка, а после годину дана и Лав. У почетку је студирао турски и арапски језик, а касније је прешао на правни факултет. Учио је осредње, вероватно због тога што није лако подносио живот код ове тетке.
У пролеће 1847. године Лав Толстој напушта универзитет и настањује се у селу. Ту су му се ускоро придружила и браћа. Николај је дошао с Кавказа, где је служио као заставник у артиљерији, а Сергеј и Дмитриј стигли су из Казања. Тада су се коначно договорили о наследству. Лав је убедио браћу да му оставе Јасну Пољану, иако је то имање давало најмање прихода.

Tolstoj1

Младост

Пред одлазак из Казања, Толстој је саставио списак домаћинских обавеза и план самообразовања. Намеравао је да озбиљно изучава језике, историју, географију, математику, природне науке, музику, сликарство…
Убрзо је схватио да неће моћи да испуни тако обиман план, али је наставио много да чита. О прочитаном је стално правио прибелешке и сваког дана је нешто учио напамет – називајући то „гимнастиком памћења”.
У рано пролеће 1851. године с Кавказа је на одмор дошао најстарији брат Николај. Он је наговорио Лава да остави све и пође с њим и овај је, убрзо по доласку на Кавказ, положио испит за чин подофицира, упознао другове свог брата и с њима често јахао по планини. Једном приликом умало није погинуо, јер је топовско тане погодило точак топа чији је био пунилац.
Две године и седам и по месеци провео је Лав Толстој на Кавказу. За то време учествовао је у многим походима, питајући се често да ли ће успети да сачува хладнокрвност и мир у опасности. Ту је завршио и прво значајније дело, приповетку „Детињство”.
Крајем 1853. године одлучио је да напусти војнички позив и пресели се на своје имање, где би се сасвим посветио књижевности или „књижевниковању”, како је говорио. Међутим, непуних месец дана касније, подноси молбу претпостављенима да га преместе у активну армију на Дунаву. Јануара 1854. године распоређен је у артиљеријску бригаду Дунавске армије, а пре поласка на пут с успехом је положио испит за заставника.
У новембру већ је био у Севастопољу који су опседале енглеске, француске и турске оружане снаге. Његова батерија била је у прво време распоређена десетак километара од града, а у марту је стигла наредба да се премести на најопасније место – четврти бедем, најближи непријатељу. Ту је Толстој провео све време опсаде.
Руски војници и морнари напустили су 28. августа 1855. године град који су бранили једанаест месеци. Гледајући запаљени Севастопољ и француске заставе, истакнуте на његовим бедемима, Толстој је плакао, али се, као ни његови ратни другови, није осећао побеђеним. О тим биткама за град писао је у три „Севастопољске приче”.
После Кримског рата, Толстој је све чешће помишљао да напусти војну службу. У вези с тим, познати писац Иван Тургењев писао му је: „Било би врло добро кад би вам успело да напустите Крим. Ви сте у довољној мери показали да нисте кукавица, а војничка каријера вама не лежи. Ваше је да будете књижевник, уметник мисли и речи… Понављам вам – ваше оружје је перо, а не сабља…”

Зрелост

Крајем 1856. године шињел је заменио грађанским оделом и ускоро одлучио да оде у иностранство.
До Варшаве је путовао кочијом, а одатле је возом продужио за Париз. У престоници Француске провео је месец и по, а у пролеће је отпутовао у Швајцарску. Био је у Женеви, пешачио по планинама, разгледао језера и шуме. Из Швајцарске је отпутовао у северну Италију, затим је неко време боравио у Немачкој, а крајем године вратио се у Петроград.
У рану јесен 1859. године Толстој је у Јасној Пољани отворио школу за сеоску децу. Сељаци су у почетку били подозриви према његовој бесплатној школи тако да је дошло само двадесеторо деце. Међутим, кад су, после три месеца наставе, већ добро знали да читају, у школу се јавило много нових ученика.
Од раног јутра до касне вечери бавио се подуком ове деце. А што је више радио у школи то је боље увиђао шта му све недостаје у образовању. Зато је одлучио да поново отпутује у иностранство и види како тамо васпитавају и уче децу.
У иностранству је посећивао разне школе и састајао се с познатим педагозима. Многе ствари које је видео у школама по Француској, Швајцарској и Немачкој ужасавале су га, али и натерале на размишљање. Тако је, у јулу 1860. године, у дневник записао:
„Био сам у школи. Ужасно. Молитва за краља, батине, све напамет. Уплашена, искварена деца.”
Године 1862. Толстој се оженио Софијом, средњом кћерком чувеног московског лекара Андреја Берса. Лав Николајевич имао је тада 34 године, а Софија Андрејевна је тек навршила осамнаесту. Одмах после венчања у Москви, младенци су кочијом, коју је вукло шест коња, отпутовали у Јасну Пољану.
Толстој је, ипак, највише од свега желео да пише. Маштао је да напише нешто велико, да обухвати читавих пола века руског живота. Био је то велики роман који је назвао „Рат и мир”. Хтео је у њему да прикаже живот Русије од 1805. до 1820. године, да прича о свим важним збивањима и оружаним сукобима, а нарочито о оном највећем, крвавом Отаџбинском рату, из 1812. године.
Пре него што је почео да пише, прочитао је мноштво историјских књига, сећања и писама, као и дневних новина и часописа. Због тога је путовао у Москву, где је посетио све библиотеке, разговарао с некадашњим ратницима. А да би што тачније описао чувену Бородинску битку, отишао је на то некадашње поприште и неколико дана га, на коњу, обилазио с генералштабном картом у рукама.
„Пишем, преправљам, све је јасно, али ме обимност посла ужасава”, записао је Толстој у свој дневник.
У почетку је радио у соби на спрату своје куће. Лети, бежећи од гостију или од врућине, одлазио је у шуму Чепеж, у близини куће, где је саградио колибицу. Највише је, ипак, волео да ради у соби са сводовима, у којој је, одмах после женидбе, направио кабинет.
Ту је и написао ово четворотомно дело на око хиљаду и по страница. Историјски тачно и доследно, он развија тему „Рата и мира” док пред читаоцима пролазе незаборавни ликови Наташе Ростове, Андреја Болконског, Пјера Безухова и многих других. Огромна галерија, са око шест стотина ликова.
На овом роману Толстој је радио скоро шест година (1864–1869). Ниједно своје друго дело није писао с толико љубави и истрајности. Супруга му је верно и стрпљиво помагала. Увече је седела за писаћим столом и, одгонетајући његов рукопис, често једну исту страну преписивала по неколико пута. Софија Андрејевна је волела тај мукотрпни посао, изјављујући да „преписујући роман доживљава безбројне утиске и призоре”.
И за следећи роман Толстој је говорио да ће бити историјски. Уместо тога, почео је да пише велики „породични” роман, како га је сам окарактерисао, док је неко касније то његово дело, поредећи га с „Ратом и миром”, духовито назвао епопејом рата у кући. Посебно је занимљиво како је нашао идеју за њега.
Било је то једног дана почетком пролећа 1873. године. Његов десетогодишњи син Серјожа читао је тети Пушкинове приче. Она је задремала па је дете прекинуло читање. Књига је, отворена, лежала на столу. У собу је ушао Лав Николајевич, угледао књигу, узео је и прочитао почетак приче:
„Гости су се искупили у летњиковцу…” На то је он рекао: „Ево како треба писати. Пушкин нам је учитељ… Неко други би почео да описује госте, собу, а Пушкин је одмах прешао на ствар.”
Тако је и Толстој „одмах прешао на ствар”. Роман „Ана Карењина” почео је речима: „У кући Облонских права је узбуна…” Чувену прву реченицу тог дела: „Све срећне породице личе једна на другу, свака несрећна породица несрећна је на свој начин”, писац убацује касније.
У јесен 1881. године одлучено је да се читава породица Толстојевих пресели у Москву. Требало је да се старији син упише на универзитет, а двојица млађих у гимназију. После пресељења, Толстој је у дневник записао:
„Месец дана је прошло. Најтежих у мом животу. Селидба у Москву…”
Стан у коме су живели није био прикладан, па је купљена кућа у Хамовническој улици у коју су се преселили у јесен 1882. године. За радни кабинет Толстој је изабрао малу, ниску собу у међуспрату. У Москви је проживео деветнаест зима, а лета је обично проводио у Јасној Пољани.
Године 1891–1892. биле су веома тешке за Русију. Готово 40 губернија борило се с глађу. Толстој је знао да народ умире док господа живе у раскоши. Стога је, заједно са старијом кћерком Татјаном Лавовном, кренуо по селима сакупљајући прилоге и отварајући кухиње за гладне. Писао је чланке, као и писма министрима и цару, о томе како се треба борити против ове народне несреће.
„У Русији не влада глад, само има места која су пострадала због неродице”, одговорио је на то цар Александар III.
Толстој је јасно видео огромну разлику између свог и живота руске врхушке и животарења читавог народа па је писао: „Народ стога гладује што смо ми сувише сити.”

Бекство

И поред свега тога, хтео је да напише још један велики, слободарски, роман. Једном је његов пријатељ, познати правник и писац Анатолиј Фјодорович Коњи, изнео случај из праксе. Била је то прича о девојци коју је преварио неки млади човек, рођак богате петроградске даме. Писац је саслушао причу с великом пажњом, па је идућег јутра саветовао Коњију да пише о томе. Међутим, Коњи ништа није написао, али је његова прича послужила Толстоју као основна грађа за роман „Васкрсење”.
Роман је писао скоро десет година, улажући у њега сву велику љубав и веру у руски народ. На „Васкрсењу” је Толстој радио у време кад му је живот у рођеној кући бивао све неподношљивији и кад га је често обузимала жеља да некуд побегне и живи животом обичног народа.
„Поглед на то господско царство толико ме мучи да почињем да се бавим мишљу да побегнем, да се сакријем”, записао је у дневник 20. августа (2. септембра) 1910. године.
Два месеца касније (28. октобра /10. новембра) Лав Толстој је, гоњен разбукталим унутрашњим кризама и немирима, ноћу побегао од куће, у пратњи пријатеља и личног лекара Душана Петровича Маковицког.
После тродневног путовања возом, кад је и добио запаљење плућа, и седмодневног боловања у стану шефа мале железничке станице Астапово, Лав Николајевич Толстој је умро. Вест о његовој смрти брзо је обишла свет.
Аутор:
Јова Радовановић

Извор: Политикин забавник

lav-nikolajevic-tolstoj-1410248059-46624

 
Оставите коментар

Објављено од стране на мај 6, 2015 in Лав Николајевич Толстој

 

Ознаке: , , ,