RSS

Архиве категорија: ЛИТЕРАРНА СЕКЦИЈА 2020

ПЕСМЕ ЗА САВУ

21b - kos

Шид под снегом

 

AУШВИЦ ЗА СНОВЕ

 

Постоји једно место

што је Аушвиц за снове,

где нико не жели ићи,

а барем једном

свако оде.

 

Рекама својих суза

у чамцу што склепах од својих пропалих снова,

веслам голим рукама.

Веслам, со ми нагриза кожу.

 

Докопах се тла, привидно сигурна,

усудим се да коракнем.

И ходам, ходам мокра од себе,

мокра од праштања.

Ходам, песак ми једе стопала.

 

Песак ме је целу појео,

ушао ми је у утробу, уста, очи.

Сатерана у ћошак сопствене наивности

чекам да ми вежу очи.

 

А затим , стрељају ме ваше лажи,

меци звуче као имена људи

које сам волела.

 

Жмурим, ћутање ми изједа груди,

напуњена тешким оловом,

сад се већ смејем.

Пркосно, пакосно.

Смејем се, злоба ми изједа биће,

Не знају они

да ја сама себи

штетим, не знају.

Крвници.

Пријатељи.

 

Постоји једно место

што је Аушвиц за снове,

где нико не жели ићи,

а свако једном оде.

 

Хелена Будимир III1, Карловачка гимназија

 

20a - kos

Пролеће у шидским баштама

ПРОЛЕЋЕ У ШИДСКИМ БАШТАМА

 

проклет да си, жива рано моја

после тебе јалово је све

за тобом је отишла и боја

због тебе сад све у мени мре

 

проклет да си, ти си све што вене

вртлога времена отвараш ми двери

у понор си отерао мене

откада ме више не зовеш са ‘кћери’

 

хоћу да те избацим из главе

ал’ често те се у сутон ја сетим

како да заборавим твоје очи плаве

зар баш ништа не сматраш светим?

 

хоћу са собом да будем на чисто

опростити хоћу – заборавити никад

детињство ми неће бити исто

ни животиње не остављају младунчад

 

ожиљке на души имам и дан-данас

опоравак трајао је дуго

у писању пронађох спас

за тебе више нема места, туго

 

‘после тебе процвала сам опет’

размишљам док ходим улицама градским

ти за мене остао си авет

а у мени пролеће је ко у баштама шидским

 

Тамара Радичев III1, Карловачка гимназија

 

24b - kos

Сава Шумановић, Стара трешња, 1938.

 

АКРОСТИХ ЗА САВУ

 

 

Селестијалне ти сузе плачем на жарки летњи дан

Амбис те зове крицима митровачких врана

Вино твоје је љубав или метална горчина смрти

Au revoir mon amie

 

Шеташ ипак вечно до просторија твог бескраја

У светлим бојама сањари твоја страст

Можда судбина стварно постоји?

А грожђе је нажао остало необрано

Немамо времена, последње зрно песка је истекло

О, боли моја, у коју слаткоћу тебе да обојим?

Волећемо се до последњег хица

Иронично c’est la vie носиће ветар сремских пејзажа

Ћилим црвени још увек лежи вечно у прашини ⎯ чекајући

 

Aлекса Вилић III1, Карловачка гимназија

 

10a - kos

Пијана лађа

 

О ШУМАНОВИЋЕВОЈ СЛИЦИ „ПИЈАНА ЛАЂА“

 

Сваким новим даном роди се и умре једна нова звезда, један нови живот, једна нова звезда се упали а опет нека друга угаси. Као и са свим великим ствараоцима тако је било и са Савом Шумановићем. Иако љубазан, фин и велик човек, и он је имао проблеме.

Шумановић се борио са собом, са осудама народне масе и прилагођавањем на исте које су се односиле на на његове слике, сукобе мишљења и ставова. Као велики емотивац, све је схватао лично те се од истог и лечио. Своје стање сматрао је злим, немилим и узасним. У себи је проналазио кривца и своје емоционално растројство кривио је за све бурне реакције које је испољавао у непромишљеним ситуацијама. Писао је дела која би помогла схватање његових радова у нади да ће уместо критике добити подршку свог народа у новом стилу који им доноси. И поред свега, свих неправедних критика Сава не одустаје већ наставља да се бори доказујући да и у своје најгоре стање износи најбоље што уме. Неки од његових најпознатијих и напризнатијих радова настају баш у оваквом стању. Он почиње да обраћа пажњу на боју, контрасте и расположења која нијанса доноси и драматизује их. Једно од његових најчувенијих радова „Пијана лађа“ коју слика по узору на Рембоову поезију, јесте једнан од најбољих показатеља. На овој слици,  Шумановић приказује људе који су сви нагнути на исту страну њишући се на узбурканом отвореном палвом мору. У пијаном стању, непознате фигуре плутају у незнаном правцу, у неки свет у ком се и сам уметник проналази. Ову слику радио је 7 дана и 7 ноћи у пуној посвећености и уметничкој инспирацији. Ову слику радио је у Паризу, а по повратку осврће се домовини и слика пејзаже свог родног места. То говори о његовој носталгији, а да је био патриота  најбоље осветљава чињеница да је по наредби за укидање ћирилице, Шумановић престао да се потписује на сликама.

Као и већини српских великана и Савин живот се окончао на суров начин. Он је наиме у ноћи између 29. и 30. августа са јос 150 суграђана одведен на стрељање. Мирно, без и једне речи Шумановић је својом лађом запловио у непознато, далеко од нас, далеко од туге и далеко од критика ограниченог људског схватања. Тамо где му је и место, међу великане, тамо где је другачије светло Срема.

Екатарина Јерковић III4, Карловачка гимназија

 

ашиковање

Ашиковање на месечини

 

АШИКОВАЊЕ НА МЕСЕЧИНИ

 

у ноћ црну кад сјај звезда се роди

под њиховим ногама нешто се догоди

 

између погледа љубав се роди

Аморова стрела у срце их погоди

 

У пустоме граду где ниједне душе нема

душа сваког бића још одавно дрема

 

у светлости месечине гаси се дилема

девојка од љубави постаде нема

 

две душе, ужелеше се једна друге

од оне прве вечери, давне, судбоносне

 

дочекавши вече после дана дугог

знали су да заволети неће никог другог

 

у ноћ црну кад сјај звезда се роди

под њиховим ногама нешто се догоди

 

ашикују момак и девојка на месечини

звезде помно прате да им се не причини

 

у његовим рукама замирише цвеће

које пружаше драгој својој, занемеле од среће

 

Дијана Чуде III2, Карловачка гимназија

 

05a - kos

 

ЖЕНА СА ОГЛЕДАЛОМ

 

Све Афродите овог света

стопиле су се у њу:

жену са огледалом

 

она је давно заборављен

идеал грчке лепоте

лабуд међ голубовима

мекох облина и грубог профила

слободно гледа у свој одраз

жена са одгледалом

 

Наталија Ђорђевић III4, Карловачка гимназија

 

06a - kos

 

О СЛИКАРСТВУ САВЕ ШУМАНОВИЋА

 

Касног августа, у јутро Успења Пресвете Богородице, највећи сликар српске модерне Сава Шумановић, пољубио је своју мајку у руку и отишао док му се на штафелају сушила последња слика ‒ ,,Берачице“. Посебна по томе што је последња, триптих ,,Берачице“ представља кулминацију животног рада Саве Шумановића у ком је он своје мисли и емоције представљао кроз стилове кубизма, класицизма и колоризма док у послењим годинама живота није дошао до свог јединсвеног стила који је описивао речима ,,како знам и умем“. Након  више од пола века засебног излагања три слике, триптих Берачице био је сложен 2005. године и пред јавности се појавила потпуна слика 12 берачица. Две композиције са осликаним виноградима  повезане средишњом сликом њиве жита, која као еухаристија указује на повезаност вина и хлеба, приказују сликареву стрепњу за надолазећим догађајима које је прихватао протестом, одбијајући да се потписује на своја дела.  Како кроз његов једини трихеј, тако и кроз друга дела као што су ,,Доручак на трави“ и ,,Пијани брод“, Шумановић на суптилан начин приказује свој унутрашњи живот који, иако је имао великог утицаја на његов рад, често је бивао и скривен од ока јавности. Након што се вратио из Париза у ком је сликање учио код кубисте Андреа Лота, Сава Шумановић имао је проблема са својим менталним здрављем због чега се после две године лечења у Београду враћа у Шид. Повукао се у себе и у потпуности се усмерио ка интезивном сликању што је довело до настанка неких од његових најпознатијих пејзажа и актова. На канвасу је живописним бојама на лирски начин дочараво свет око и унутар себе и својим сликама давао њихов засебан живот уносећи у њих доста симболике. Чини се да ни најмањи потез четкице на његовим делима није случајан и да су сва његова дела настајла упоредо са његовом мишљу која гласи : „Традиција се као колективна творевина, ипак најбоље показује кроз даровите појединце“. Желео је да служи тој својој идеологији и да створи дела универзалних порука која ће бити утемељена у његовој душевној баштини и на томе му захваљујемо уврставајући га у најпознатије српске сликаре са титулом најутицајнијег српског модернисте.

Николина Дикић III6, Карловачка гимназија

 

3. 3. 2020, Гимназија „Светозар Марковић“, Нови Сад, Акција „Повратак читању и ћирилици“ у организацији Српске књижевне задруге.

 

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 4 марта, 2020 in ЛИТЕРАРНА СЕКЦИЈА 2020

 

ШТА САМ НАУЧИО О ЖИВОТУ ИЗ АНДРИЋЕВЕ КЊИГЕ „НА ДРИНИ ЋУПРИЈА“? (кратки записи ученика трећег разреда Карловачке гимназије)

***

Научила ме је да иако сви трагамо за променама, ма колико их желели, толико их се плашимо.Такође, схватила сам да је живот тежак, а успут и превише кратак да га потрошимо на било који начин сем пун испуњења и задовољства, јер су воља и могућности ипак важније од страха.Ратови су се водили и водиће и даље, али само од стране незадовољних и похлепних људи.На крају схватиш да: ,,Чудно је како је мало потребно да будемо срећни, и још чудније: како нам често баш то мало недостаје!”

-Иво Андрић

 

Валентина Пољак III1

***

Када смо добили за задатак да прочитамо овај роман, нисам била сигурна да ли ћу то уопште урадити. Раније сам читала Андрића, и нисам била одушевљена. Деловало ми је предугачко и досадно, али сам на крају ипак одлучила да му дам шансу. Нисам се покајала.

Прва ствар која ме је задивила јесте форма. Двадесет и четири приче које говоре о животима људи, а њих повезује само једно-мост. Баш из тих различитости добијамо комплетну слику становништва кроз пет векова, и видимо да се људи не мењају.

Оно што је такође оставило утисак на мене јесу Андрићеве поуке. У свакој ситуацији писац је суптилно оставио свој коментар. Без обзира на радњу, његове животне филозофије можемо применити у животу и данас.

Није довољно једној ствари окренути леђа, па да престане да нас мучи и гони.

Овај Андрићев цитат ми је запао за око. Као неко ко своје проблеме гура под тепих надајући се да ће нестати, ово ми је било потребно да чујем и отворило ми је очи.

Мислим да Андрић никада неће бити заборављен. Читајући га како сам мало порасла, схватила сам колико се метафора и порука крије иза његових речи.

Тамара Радичев III1

 

***

У овом делу смо могли научити да поред свих дешавања која су се одиграла иза нас, јесте спона међуљудска,дружење,опраштање и заједнички живот свих грађана који живе са једне и друге стране обала. Трговина, љубав, спајање двоје младих људи који се воле, размена информација које су од велике важности за дипломатију, као и верски односи народа који ту живе.

Марија Цвитановић,III-1

***

Из овог романа може се јасно закључити да је писац путем симболике моста, као чврсте и скоро неуништиве грађевине, хтео сликовито да дочара појам људске пролазности. Мост приказан у роману очигледан нам је показатељ да ништа на овом свету, укључујући и нас саме, не траје вечно (и да у овом тренутку можда постојимо и дишемо пуним плућима, али већ у следећем можемо испарити, закључно са сећањима на сопствену егзистенцију). Ово се догађа у већини случајева, уколико не постанемо један мост – неко ко ће иза себе оставити неки траг и животну задужбину.

Милица Мутавџић III1

***

Живот је непредвидив, бежи, жури и за трен ока прође. На нама је да бирамо како ћемо живети и шта ћемо оставити иза себе. Деси се да пороке, сујету и све остале црне стране не успемо да избегнемо на овом путу. Бирамо да ли ће нас наш мост спајати или ћемо га сами рушити.

„Смисао и достојанство пута постоје само утолико уколико умијемо да их нађемо сами у себи.”

Николина Влаовић, III2

***

Колико су само промене тешке, а живот непредвидив, показује нам Андрић у свом најзначајнијем делу. Опис живота обичних људи који се вековима не мења, бива промењен нагло и то ме тера на размишљање да ништа уствари није сигурно и да све што имамо може нестати у било ком тренутку, без икаквог наговештаја. Књига нам говори да је брзо прилагођавање једини начин опстанка, свиђало нам се то или не.

Јелена Срећков, III2

***

Сви смо сведоци неминовног постојања мржње, сујете и прљаве зависти. Нешто што може бити помоћ нашој врсти да остави са стране све ове ружноће и гадости јесте свакако стварање и лепота које имају моћ да надјачају тамне стране људског срца. Добре намере и истинска жеља, творевине људских руку доводе до савршености. Андрић то овако каже:

„Све може бити. Али једно не може: не може бити да ће посве и заувек нестати великих и умних, а душевних људи који ће за Божју љубав подизати трајне грађевине, да би земља била лепша и човек на њој живео лакше и боље. Кад би њих нестало, то би значило да ће и Божја љубав угаснути и нестати са света. То не може бити.“

Наиме, свако од нас може потврдити да, нажалост, није то увек случај. Понекад човека поједе тама, и светлост остаје иза њега. Тако њега облију сви терети које носи живот, па и губе смисао. И како све има тамну боју, тако и они постају исти.

„Има у неким људима безразложних мржњи и зависти које су веће и јаче од свега што други људи могу да створе и измисле.“

Луција Закарија III2

***

„Човјек и цигарета имају нешто заједничко. Изгарају без икаквог смисла. Потпуно безнадно.”

Марко Томаш

“Чудно је како је мало потребно да будемо срећни, и још чудније: како нам често баш то мало недостаје!”

Иво Андрић

Стварно, какву сам поуку извукао из романа „На Дрини ћуприја“?

Ипак смо сви исти, реинкарнација стварна, ништа ме више не чуди чак и да сам затекао Хитлерову душу у телу неке мале девојчице на улици. Научила ме је да у глобалу, очигледно, људи колико год тежили за еволуцијом, променом, прилагођавањем, унапређењем, само замишљају пусте жеље. Толеранција, једнакост, доброта, а и срећа то су апстрактни појмови. Слепи смо да би их видели или никад нисмо желели да прогледамо. Ратови, опсаде, народ који се буни да би повратио изгубљену част, све се врти у круг. Зашивена уста, одузимање право на глас, мишљење. Живот је суров (наводно благо и треба да ценимо што га имамо), али видљиво и не толико вредан кад се разбацујемо са њим као да није попут слике која се не може обрисати и усликати поново. Научих да су воља и одлучност ипак снажнији од страха и живот можда само метафора за јефтину цену коју плаћамо за другачији облик слободе, духовни, спокојност. Показала ми је наду и сломљено срце, и оно је сад бижутерија са заборављене тезге на пијаци. Пљуснула ме је у лице, као кофа пуна хладне воде, да је срж, есенција, смисао, како год вам драго, живота чиста бесмислица која пружа само бол.

Алекса Вилић III2

***

У зависности од онога што смо доживели, какве људе смо упознали и кроз какве муке смо пролазили, неминовно је да овај роман оставља толико различит али и сличан утисак на све нас. Читајући га, осетила сам доста тога али најпре колико се мало тога променило од времена кад је овај роман настајао.

Међутим нешто је остало исто. Људи и њихова потреба да имају једни друге.

„Људи су нама потребни и никако се, никако, не може живети без опраштања. Сви су ми људи и те како потребни. Сви, од оне старице која ме је примила на руке кад сам дошао на свет, па до оног непознатог пролазника који ће, кад мене буду носили на неко гробље неки људи, скинути капу и прекрстити се и зажелети ми вечни мир и лаку земљу.“

Увек ћемо бити потребни једни другима, увек смо и били и увек ћемо бити. Мајке деци, муж жени и учитељице ученицима. Сви ми умемо да занемаримо наше односе и узмемо их здраво за готово све док не буде готово прекасно. Како бих спречила то, научила сам много више да ценим и негујем односе без којих не бих могла.

Миа Богдановић III2

***

Роман ,,На Дрини ћуприја“ је на мене оставио много утисака и уживала сам  читајући га .

Из романа бих издвојила цитат:„Ето шта може да значи неколико тренутака  заборава, у злом часу и на опасном месту“, који је везан за судбину Грегора Федуна, као и „Човек често мисли да чује оно чега се боји или чему се нада“ који ми је, иако сам ја то  подсвесно знала, отворио очи и помогао да спознам неке своје страхове и наде којих раније нисам била свесна.

Душица Радованчевић III4

***

Роман „На Дрини ћуприја“ дао ми је неки нови поглед на државу у којој живим и њене суседе. Научила сам доста тога – од легенди и старих веровања до занимљивих историјских догађаја и чињеница. Роман говори о људима тог доба и њиховој истрајности, како нису битни националност и боја коже да би се људи поштовали и подржавали.

Уна Томић III4

***

Од једног од наших најбољих књижевника и јединог нобеловца да се много  научити. Цео роман испуњен је многим поукама и причама које нам могу користити за живота.  Моју пажњу највише је привукло поглавље у ком се млада, лепа девојка, Фата Авдагинова одлучила на самоубиство.   Андрић ову причу повезује са легендом о прелепој девојци  из народне песме “Женидба Милића барјактара”. Ово сматрам најупечатљивијим поглављем због тога што мислим да је поступила  исправно одузевши себи живот и тиме се спасила од нежељене судбине.  Ово дело ме је такође  научило да се живот може посматрати на разне начине и да сви, ма колико различити били,  имамо нешто заједничко. То је пролазност, непостојаност и небитност спрам онога што нас  окружује. Уметност и грађевине су једино непролазно, једино што ће иза нас остати а све остале  приче и судбине, ма колико потресне или занимљиве биле неважне су и  кад тад падну у заборав.

Екатарина Јерковић III4

 

***

Лектира „На Дрини Ћуприја” ме је научила да увек будем стрпљива јер да се најбоље ствари у животу изграде треба времена стрпљења и воље какву су људи из касабе имали док су градили мост.

Људи су се мењали, неки су одлазили, неки долазили али оно што се није променило, то је мост.

Теодора Милуновић III4

***

Писац је у свом роману направио паралелу између непрелазног моста и крхког људског  живота. Мост симболизује снагу и чврстоћу, па је зато дат као нешто што се провлачи кроз цео роман. Он је ту да би читаоцима показао пролазност и небитност живота с обзиром  на то да радња романа траје скоро 4 века. Описани су појединци из различитих епоха.  Њихове судбине су на разне начине повезане са мостом,а оне заједно чине једну целину. Много је људи дошло у додир са мостом и отишло док је мост тај, један једини, који је сведок свих дешавања и који мирује док живот око њега тече. Он повезује две стране, два  света, потпуно другачијих мишљења, обичаја и вере. То је место где су се рађале прве  љубави, где су се окупљали људи због разних разлога, ту су се окупљала деца и играла се, ту су се рађала прва маштања и први снови, на мосту који спаја две обале Дрине и  вековима пркоси реци, временским непогодама свему осталом. Стоји вечно ту, вечити  симбол непролазности.

Милана Вучковић III4

***

Свиђа ми се што ова књига обухвата период од чак 4 века.  Од  првих замисли о мосту, преко времена док још није био изграђен, до његовог бомбардовања у Првом светском рату. Мост је ту како би се показало да све нестаје, све пролази људи долазе и одлазе, а мост остаје. “Све  се осипа, пролази, нестаје, само је на Дрини ћуприја једино што траје и својим трајањем повезује народе и нараштаје.”

Анастасија Ковјанић III4

***

Иво Андрић са својим делом “На Дрини ћупрја”, поучио ме је неким стварима  које до тада нисам добро разумела. Једну од главних поука које сам извукла из романа јесте: „Да се човек мења дозивотно, у складу са временом и околином око себе, и само људи који се лако камуфлирају и уклапају могу да опстану.“

Марина Дујовић III4

***

Роман „На Дрини ћуприја“ је, по мом мишљењу, роман  велике вредности.  Описи које је  писац  користио, као и његове савршене, дугачке реченице,  очарале су ме и фасцинирале.

Мислим да је описати 500 година живота три народа различите вероисповести и уз то приближити њихову културу, веровања и осећања, а притом остати потпуно објективан, заиста велики успех. Роман ми се, искрено, много  допао и читала сам га са уживањем. Сматрам да је ова књига историјско и књижевно  ремек дело и да је писац заиста заслужио награду коју је добио.  Издвојила бих неколико  мудрих и поучних цитата из овог дела, јер сматрам да сваки од тих цитата представља  неке од порука овог романа: „Несрећа несрећних људи и јесте у томе што за њих ствари које су иначе немогуће и  забрањене постану, за тренутак, достижне и лаке, или бар тако изгледају, а кад се једном трајно уселе у њихове жеље, оне се покажу опет као оно што јесу:  недоступне и забрањене, са свим последицама које то има по оне који за њима посегну.“,  „На овој земљи не може бити доброте без мржње, ни величине без зависти, као што нема ни нјамањег предмета без сенке.“ и  „Није довољно једној ствари окренути леђа, па да престане да нас мучи и гони.“

Милица Мушицки III4

***

Иво Андрић у својој књизи описује разлику између Турске и Аустроугарске и прихватање и навика српског народа на промене. Турци имају више осећаја за своју традицију и  искоришћавали су Србе узимајући децу и од њих стварали војску. Није било никакве промене, територије које су освојили нису биле уређене.

Аустроугарска је додала нове законе, изградили су пругу, повећали плату све је  било добро док нису и они почели да искоришћавају тако сто су повећавали порезе узимали велики број војника. Све нам то показује разлику између запада и истока. То је оно што нам је Иво Андрић хтео да  покаже.

Стефани Рикова III4

****

Из ове лектире сам научио да сви треба да будемо једнаки. Без обзира на националност  или веру. Мост је представљао место мира на које су се људи увек враћали, јер ипак  имају своје проблеме и уместо да једни другима одмажемо требало би да се држимо  заједно.

Никола Изуела Матијевић III4

***

Допада ми се што сваку човекову судбину везује за мост.  У средишту уметничког разматрања је човек, оно што он мисли и осећа, његови нагони и мутна психичка стања, оно што га изнутра испуњава и разара.

Сара Попов III4

 

most

Бојан Видовић

 

***

Мост у Андрићевој књизи није обичан мост , од гвожђа , камена или бетона… То су две зелене дугачке руке које спајају како обале тако и људе , он је симбол љубави, живота и бескрајног пријатељства. Мостови су као особе које се несебично дају другим људима, изградња моста значи пружене руке другој страни и самим тим припајање исте . Не , нису мостови људи који причају и разумеју , али имају и они душу и њихове душе ће живети све док буде нас, људи, који са сигурношћу и осмехом на лицу прелазимо и одлазимо на другу страну . Мостови нам нову наду буде , јер мостови су руке што спајају људе.

Симонида Јовин III6

***

Број лекција које можемо научити из Андрићеве књиге,“На Дрини ћуприја“, једнак је броју звезда у свемиру .Из тог разлога желела бих да истакнем поглавље које је,по мени, било једно од најлепших,а то је „Заријева механа“. Из овог поглавља научила сам да човек не треба да се стиди својих емоција, грешака као ни статуса у друштву. Као и Ћоркан, не треба да се стидимо емоција због неостварене љубави, ни грешака због пијанства, као ни изигравање дворске луде која трчи ка сновима. Као Сумбо Циганин, да покушамо да нађемо везу љубави и да кроз музику спојимо неспојиво. А најважније да пронађемо своју Заријеву механу, где ћемо се одморити од глуме и бити оно што заиста јесмо.

Анастасија Максимовић III6

 

„На Дрини ћуприја“ – роман Иве Андрића који је 1961. године освојио ту чувену Нобелову награду. По мени, искрено, сасвим оправдано је добитник тог великом признања. Док сам читала овај роман била сам веома изненађена јер није онакакав каквим сам га замишљала – као још једну у низу досадних лектира. Стварно је посебан и необичан јер лично никад раније нисам читала нешто слично томе. Свиђа ми се то што ово није класична прича о неком тамо мосту. Дочаран је цео период градње моста – у најситније детаље, од саме идеје, до комплетне реализације, па самим тим се помињу и многи људи и догађаји битни за тај период. Поменути мост није само мост односно предмет који повезује обалу и олакшава прелазак преко реке. На њему и око њега пролазе векови, људи и њихове судбине. Он представља симбол живота. На мосту је “записано” много животних прича људи  различитих вера и епоха, као и њихове судбине. Мост на њих увек подсећа и, као црвено светло на семафору, упозорава на грешке настрадалих на њему. Ова прелепа грађевина је, такође, симбол трајања. Упркос свим недаћама, она стоји непомично, успешно одолева свим искушењима. Тиме се супротставља забораву. И то вековима траје. Мислим да за српски народ Мехмед-паша Соколовић никад не би био у толикој мери значајан и не би се вековима причало о њему да није остављао задужбине за свога живота. Једна од тих задужбина, а сада вероватно и најпопуларнија, свакако јесте овај мост преко Дрине. Прва асоцијација на њега ће заувек бити овај мост, а томе је умного допринео и Андрић који је ово уобличио у овај роман. Мехмед-пашу и његову грађевину повезујем овим познатим цитатом из романа: “Сви ми умиремо само једном, а велики људи по два пута, једном када их нестане са земље, а други пут када пропадне њихова задужбина.” Захваљујући Андрићу, сећање на овај мост се неће угасити, његова важност неће избледети, а историја неће бити заборављена. Мислим да сви Срби, као што припадници муслиманске вероисповести то чине посетом Меке и Медине, треба барем једном у животу да посете ову грађевину о којој је цео свет читао.

Недељка Мијановић III6

 

***

Иако се средњошколцима понекад и не допадне Андрић, мене је он кроз своју књигу „На Дрини ћуприја“ научио да смо сви једнаки, да смо повезани том невидљивом жицом, да смо сви једна кутура,вера и животна тежња ка нечему бољем и лепшем.

Марина Тодић III6

 

***

Сматрам да је  роман ,,На Дрини ћуприја“ један од многих Андрићевих романа који нам сликовито приказују своју радњу. С овим романом Андрић нас враћа у прошлост са детаљним описима преко разних догађаја и ликова полако враћа у неко време ближе нама. Враћа нас у време док мост није постојао и када је његова градња тек почела. На самом почетку можемо видети како мост спаја два народа, две потпуно различите културе и какве то последице има по народ тј. на његову културу, етничку поделу и веровања. На прво читање без неке дубље концентрације можемо се изгубити у описима и дугим реченицама које нам ближе описују стање у ком се народ налази и како кроз време све се мења хтели ми то или не. Док овај роман читамо видимо разна веровања једног народа, која су нама сада сулуда. Такође, док читамо роман видимо да се свако поглавље тиче судбина људи, неких који су страдали на мосту и неких којима се свашта дешавало у близини моста. Андрић нам све то врло лепо приказује и приближава до те границе да не можемо да поверујемо да се неко толико може посветити историји тог моста и насеља које га окружује. Сви знамо да се  Иво Андрић диви мостовима и сваким романом који прочитамо нама постаје све јасније и јасније зашто се баш толико диви мостовима. Мостови су за њега,из неког мог личног схватања о њму, величанствени и богати неким предањима који су остављени нама да их даље преносимо. Иво Андрић кроз овај роман нам сва предања која је он сакупио о овом мосту преточио у једно целовито дело вредно дивљења. Када би смо сада, након прочитане лектире, отишли на тај мост и седели могли би смо у свако делу моста видети испричану причу која се ту одиграла.                       

 Лидија Петровић III6

 

***

Мост не представља само грађевину, за лакши прелазак или транспорт. Андрић нам је у свом делу „На Дрини Ћуприја“ дочарао улогу моста. Он је објекат који повезује обале, два града, два народа, две културе, две државе, две стране света. Он повезује  прошлост и садашњост. Симбол је трајања које пркоси умирању. Израз је обликоване и материјализоване лепоте која привлачи својим складом. И у себи, сем естетског смисла, носи и етнички смисао и једно филозофско схватање живота: „Сви ми умиремо само једном, а велики људи по два пута, када их нестане са земље, а други кад пропадне њихова задужбина“.

Марија Главаш III6

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 12 фебруара, 2020 in ЛИТЕРАРНА СЕКЦИЈА 2020

 

Ознаке: , ,