RSS

Архиве категорија: ЛИТЕРАРНА СЕКЦИЈА 2020

„СА ОСМЕХОМ МУТНИМ И ШАПАТОМ СТРАСНИМ, РАСЦВЕТАЛЕ ТРЕШЊЕ, ИЗ ЗАСЕДА МАМИМ…“ (Носталгични записи и фотографије ученика трећег разреда Карловачке гимназије)

***

Не иди тамо, постаћеш мрак
не дружи се, људи су тамо елегија.
Изгубићеш сунце у себи, рекли су
а ја сам овде своје сунце проширила
већ 3 године ме греју ови зидови
ови људи, сталан, исти пут до тих зидова.
Оно што нисам знала о себи
овде се открило и истакло, врлине.
Сваки дан нова пустоловина
и нова успомена.
Међутим тај мрак ме ухвати,
не када се враћам из школе,
не када је тмуран дан,
не када је знање лоше,
већ када следећа година дође
и ја схватим да више неће бити
тог истог пута,
тих зидова и људи,
и да ћу само чути за крај
Химну карловачких ђака.
Али то разумемо само ми,
који смо дисали и осетили зидове ове школе.

Исидора

Милош Црњански, СТРАЖИЛОВО (3 apr 2020, 11_12 AM)

Послала: Ива Максимовић

 

КАРЛОВАЧКА ГИМНАЗИЈА

 

витражи ме зову путевима твојих ходника

и сунчеви зраци који гледају на 23

нисам те волео довољно тога сам свестан

желим само да ти кажем једно хвала

јер си ми показала какав човек треба да будем

немој ме заборавити…

 

витражи ме зову путевима твојих снова

где смех стоји као сунце; усправно на небу

и ветар разноси рику четири лава

док ти се дивим уз шољицу црне кафе

како блисташ вечна

нека твој сат никад не престане да откуцава

немој ме заборавити…

 

oј Карловци, место моје драго,

Кô детенце дошао сам амо,

и да одем и да се вратим

као што сам то увек и радио

као своје дете си ме родила

немој ме заборавити…

то те молим само

 

Алекса Вилић

к14

Фотографисала: Хелена Будимир

***

Први пут кад сам закорачила у гимназију било је кад сам долазила на припреме. Каснила сам… Када сам се упознала са девојкама са припрема знала сам да ће ми се овде допасти. Упала сам у италијански смер и сећам се суза радосница које су текле кад сам сазнала да сам уписала школу својих снова. Прошла је прва година…сабирали су се утисци… Иако ми се није допало доста људи, гимазија ми је јако прирасла срцу. Увек ми је драго кад после викенда поново видим врата школе, двориште и клупе. Увек поричем када ми кажу да су ово најлеше године живота, а када мало боље размслим, увек ми буде лепо када се сетим свих успомена. Можда сада тога нисам свесна, али ће ми сигурно бити јако жао кад буде дошао последњи дан у мојој гимназији. Пишем ово и креће ми суза, знајући да ће овим дивним данима једном доћи крај. И верујем да ми је ова гимназија отворила пуно нових врата, пронашла сам неке своје таленте на које  нисам пре обраћала пажњу. Упознала сам дивне људе, и имам диван разред. Колико ме год некад нервирао, на крају крајева, постали смо породица и надам се да ћемо то и остати.

Ива

Милош Црњански, СТРАЖИЛОВО (3 apr 2020, 11_12 AM)(2)

Послала: Ива Максимовић

 

Мала плава глава у Карловачкој гимназији

Пре 3 године, једна мала плава глава допутовала је у Сремске Карловце. Тамо постоји једно здање које се зове Карловачка гимназија. Стоји мирно, у самом центру градића и купа се у нежној црвеној боји . Пуно прозора начичкани су једни до других. Мала плава глава ју је радознало посматрала, тог топлог септембарског јутра, док се још много бучне, узбуђене деце тискало око ње са жељом да што пре прође кроз тешка дрвена врата.

Године су прошле, а мала плава глава више није тако мала. Она сада срећно и смело хода по поплочаним ходницима гимназије. Заволела је ову школу. Упознала је бројне главе које су јој биле сличне и са њима је проводила дуге школске дане. Са њима је могла да буде своја и била је срећна. Вожње старим, спорим аутобусима биле су забавне када је са неким причала или пак гледала кроз прозоре како су се низије полако претварале у брдашца. Заволела је предмете попут историје, књижевности и италијанског језика. Наставила је да пева, баш као и раније, у гимназијском хору, који је водио сјајан професор. Живот у гимназији ју је инспирисао. Свако је био шта је желео и  то је било оно што се ценило. Била је срећна и коначно је знала где припада.

Ања

viber_image_2020-04-02_21-33-06

аутор: Ања Француз

***

Карловачка гиманзија, саграђена у 18. веку, једна је од најстаријих и најлепших школа. У центру малог места Сремских Карловаца, привлачи многе да је посете, да ли због лепоте или богате историје.

Гимназија, иако саграђена пре више векова, одржава свој старински изглед. Високи плафони и раскошни лустери, старе катедре и ормари, велики прозори, дуги ходници. А још лепши је ђачки смех унутар тих високих зидова. Лепота ове гимназије се не огледа само у спољашњем изгледу, већ и у унутрашњем – по лепим успоменама карловачких ђака, односу професора и ђака… Атмосфера и топлина су, поред изгледа, оно што чини Карловачку гимназију лепом и посебном.

Тамара

 

Милош Црњански, СТРАЖИЛОВО (3 apr 2020, 11_12 AM)(1)

***

Поносна сам на себе што сам ученица најстарије гимназије у Србији – Карловачке гимназије. Још у 7. разреду основне школе сам схватила да је она најбоља опција за моје даље образовање. И нисам се покајала. У томе су ме подржали и моји родитељи, и вечно сам им захвална на томе.
Могу слободно да кажем да се школујем у одличном пријатељском
окружењу. У Карловачкој сам упознала много дивних људи, а неки од њих су ми постали и најбољи пријатељи за цео живот. Они ми
свакодневно улепшавају школске дане.
Сви професори и особље школе су веома љубазни и спремни да помогну. Свако од њих се труди да нам на различите, савремене начине приближи градиво које учимо.
Карловачку гиманзију сматрам најбољом школом јер подржава и
подстиче своје ученике да раде и напредују. Уз најбоље пријатеље,
професоре и особље, веома сам срећна где сам.

Неда

 

20170929_133143

Фотографисала: Валентина Салаг

***

Сремски Карловци су једна предивна варош, а од свега највише их краси Карловачка гимназија. Ова зграда је веома важна за српску историју, а посебно важна сваком карловачком ђаку. Када сам сазнала да сам положила пријемне испите и уписала ову школу била сам пресрећна. Знала сам да ћу се овде некако уклопити. И јесам. Упознала сам дивне људе и склопила пријатељства која ће, надам се, трајати заувек. Растужим се када схватим да је остало још само годину дана и да сат полако одбројава наше последње ђачке дане, али сам срећна због свих прелепих успомена које имам из ове гимназије.

Валентина

 

20180904_165922

Фотографисала: Валентина Салаг

***

тамо смо сви своји. професори нас подржавају. откривају таленте у нама и желе да их негујемо. у Сремским Карловцима време је стало. аутобус број шездесет и два је наш телепорт до деветнаестог века, улазимо у шездесет двојку обучени у црно, шарено, кожне јакне, тексас јакне, у тренеркама, љубичастих коса, дугачких и кратких, а из истог аутобуса излазимо сви у дугим хаљинама, сређене фризуре, у ципелама. у нас улазе духови бивших упокојених ђака, имају своје двојнике, нас. сви смо своји, једнаки, талентовани, посебни, сви смо другачији. потискујемо духове бивших и упокојених ђака Карловачке гимназије, али на крају из ње излазимо са свим добрим особинама тих духова и остављамо их на миру да дочекају неке нове генерације.

Tеодора

к2

***

ПЕСМА О КАРЛОВАЧКОЈ

 

Када се крене из Новог Сада

Прелепога у равници града,

Стижеш тада до Петроварадина

до Дунава и до Срема дивна.

У Срему су прелепи Карловци

окићени грожђем и вином,

светим храмом, чесмом, омладином.

Најлепша је гимназија моја,

пуна знања, мудрости, спокоја.

Поносна сам што сам део тога,

Бранковога духа песничкога.

 

Симонида

кг

Фотографисала: Симонида Јовин

***

Карловачка гимназија

Слобода духа. Толеранција. Неговање различитости. Иза сваких врата ове старе грађевине, ове три ствари нас увек сачекају да пожеле добродошлицу. Свако ко је крочио овим ходницима осетио је мирис дома. Наше уточиште, што је старије, то је лепше и раскошније. Њена раскош скрива се пре свега у насмејаним лицима деце па и у животним лекцијама које професори дубоко урежу у мисли својих ђака. Постоји један део срца који сваки карловачки ђак остави њој за собом. Тај дух који тумара ходницима вечности је нешто што ниједна друга школа не поседује. Енергија сваке душе у тој установи, која је утихнула смрћу или тек треба да се распламса својим рођењем је оно што Карловачку гимназију одваја као посебну. Јер ово је наш дом, чак иако смо километрима далеко одвојени од њега, онај мали део срца исијава својом лепотом коју је баш она гурнула са литице несигурности.

Николина

 

Screenshot_20200404_135223

Фотографисала: Теодора Савић, 2017.

***

Карловачка гимназија

Баш тамо у Карловцима, постоји та једна огромна грађевина са још већом душом.  Најлепша је онда кад видим баш ону другарицу из клупе насмејану, док сунце јарко сија и све су јаче та црвена и жута боја којима су покривени њени зидови. Бојим се кад би проговорила, рекла би за све пушкице и решења на гумицама, али сигурна сам да неће. Не би она нас одала, јер свако ко је имао прилику да прошета по њеним плочицама, осетио је добродошлицу и осећај сигурности који она пружа. И баш ти људи који нас уче шта су мореузи, лексеме, епитети, магнети, уче нас и шта је живот. Толеранција је оно што је у њеним зидовима, оно што је одувек било и сигурна сам да никада неће избледети. Могу се рушити зидови, али сигурна сам да ће душа ове гимназије, живети заувек.

Луција

к4

***

До самог уписа ова школа је мени била ништа више него бег од природних наука. Убрзо су почеле припреме већ ту сам упознала нове дивне људе а морам рећи и професори су ми много пријали, атмосфера је била скроз другачија него у основној школи. Своје недеље сам почела да гледам кроз то колико дана има до припрема. Помисао да не упаднем у ову школу је била неподношљива за мене, стога сам сав свој труд фокусирала на то да за годину дана будем у једној од тих клупа као редован ђак. Моји вршњаци се често жале на пут, а мени је то управо онај најслађи део. Удаљени смо од хаоса у граду, у Карловцима људи су пријатнији и љубазнији. Воле да попричају када те сретну у пролазу или у радњи. Поготово Пеђа, он ме је посебно одушевио својом љубазношћу када сам ушла у његову радњу по први пут, а исто важи и за Вили. Посебан период за мене представља јун у овој школи, то је време када су оцене закључене и када већину времена проводимо напољу. Професори допуштају ‘часове у природи’ и моменти док ми сви заједно седимо на клупама у дворишту су за мене непроцењиви. Ово је само једна од ситница за коју сматрам да чини нас ученике јединствене. Засигурно на мене највећи утисак оставља та топла атмосфера у нашој школи, однос ученика и професора је некад као између родитеља и детета, волим осећај сигурности који ми школа пружа. За мене Карловци ће увек бити једно место које се у тренуцима осећало више као моје родно место него Нови Сад.

Теодора Миливојевић

к15

Фотографисала: Хелена Будимир

***

Карловачка гимназија,

пуна ђака и професора,

где су учионице пуне разних лица

као нека позорница.

Када слушамо је слушаоница

Када читамо је читаоница

Када смо вредни је радионица

Кад смо немирни је причаоница

Кад имамо контролни, мучионица

Али када славимо нешто, тада је најлепша рођендаоница.

Какво год ко имао мишљење,

она је друга кућа за нас гимназијалце.

Сви карловачки ђаци у њој имају моменте најлепше,

она увек чува све наше тајне.

Неки је воле, неки је не воле

Али за наша срца она има посебну вредност.

 

Марија

к23

Фотографисала : Маја Стокин

***

Карловачка гимназија је јединствено место за школовање у Србији, а ја бих се усудио да кажем, и на Балкану. Упечатљив утисак оставља само здање које је, поред непроцењивог историјског значаја, велелепно а у исту руку скромно и умерено. Њено здање додатно краси центар Сремских Карловаца који су и овако богати другим здањима од непроцењивог историјског и културног значаја. Онај други утисак, који остаје заувек, могу да искусе само они људи који проведу барем један део свог школовања у њој. То су сами ђаци, без којих она не би имала такву слатку душу коју јој свакодневним боравком, они удишу.

Петар

mde

Фотографисала : Анастасија Максимовић

***

Зграда коју просто не можете промашити, јаркe боја као сунце исијава Карловачка гимназија. У њу улазе многи, али из ње излазе будући интелектуалци. Таквих ђака, талената и бисера нигде другде не можете видети. Пролазећи кроз ходнике можеш да се вратиш у назад а да ти не треба времеплов. Чућеш смех, радост, песме, поезије, мишљења, дебате, ћаскања и много тога другог. Ако мислиш да ћеш се вратити у садашњост илазећи у двориште, прешао си се, тамо ћеш чути толико језика да ћеш заборавити свој. Бити ђак Карловачке гимназије значи бити радостан сваки дан, желећи што пре да се вратиш њој. Значи имати најдивнији период живота, значи одрасти и градити себе у њој као и изаћи из ње са великим искуством, незаборавним успоменама, као велики човек.

Анастасија

 

sdr

Фотографија: Анастасија Максимовић

***

Школа је место које је први корак ка бољем животу касније. Ова школа представља неку почетну дечију позицију и припрему за мој даљи развој. Моји први дани у школи били су фасцинантни. Волела сам своју школу већ на први поглед и та љубав је расла из дана у дан. Од јутра које је почињало када отворим велика врата и угледам гомилу мојих омиљених графикона по зидовима и клупама школе. Сваки наставник у нашој школи је посебан на свој начин – труди се да нам што боље пренесе своје дугогодишње искуство.  Дели са нама своје знање и мотивише нас да пружимо најбоље од себе у животу. Библиотека Карловачке гимназије по мени спада у једну од најлепших просторија наше школе јер су њене књиге поклон пријатеља гимназије, добротвора, бивших ђака и испуњавају ту просторију старим мирисом знања.

„За нашу школу везују нас лепе успомене, смех и радост, туга и сузе и некада ће нам бити жао што живот нашу младост узе.“

Клара

к13

***

Моја љубав према Карловачкој гимназији почела је 2017. године када сам као првак ушетала у ходнике те прелепе грађевине. Дугачки ходници који имају своју причу и историју коју носе у зидовима пуним слика које представљају отисак бивших ђака. Сама мисао да сам и ја део те историје и да ће будући ђаци осетити исто што сам и ја, чини ме срећном. Наше школовање у овој гимназији је праћено са безброј незаборавних и поучних ситуација које ћемо понети са собом када се будемо опраштали. Поред тога ми ћемо напустити нашу вољену Карловачку гимназију са пријатељствима која ће увек бити посебна јер су стечена у најлепшим годинама наших живота.

Ања

 

к22

Фотографисала: Маја Стокин

***

Већ три године имам осећај као да сам војник који се вратио кући након дуге битке. Већ три године лижем своје ране и стидљиво их чувам. Не будим се са страхом од бомби увреда нити морам да размишљам како ћу да преживим још само један дан. У Карловачкој ја не постојим само, ја живим. Имам неколико пријатеља који ме целу прихватају и воле. Дани су ми испуњени смехом и поенкад бригом због неког контролног. Сремски Карловци су тихо место и то ме смирује. Далеко сам од града и његовог хаоса. Карловачка ми је помогла да процветам. Увек ћу с поносом да будем карловачки ђак.

Наталија

dav

Фотографисала: Наталија Ђорђевић

***

Моја школа за мене представља други дом. У њој се осећам сигурно, далеко од свега што ме мучи, она ме чува и прихвата. У њој сам упознала најбоље људе, људе који су ми повратили наду у човечанство. Пријатеље за цео живот. У њој сам пронашла део себе, део себе који нисам ни знала да ми је недостајао. Најлепши период мог живота започео је оног дана када сам први пут крочила у Карловачку гимназију.

Дејана

к16

Фотографисала: Хелена Будимир

***

Карловачка гимназија је најстарија српска гимназија. Основана је пре 229 година. Понекад, док шетам ходницима гимазије размишљам:„Колико је само људи пролазило овим истим ходницима ?”, „Колико младих људи је ишло у исту ову гимазију ?”, „Многи од њих постали су велике и значајне личности, а чак и ако нису били познати, свакако су били део образованих кругова српског друштва.”. Сваки пут када размишљам о томе, та ме чињеница увек задиви и учини поносном што сам и ја сада ђак исте ове гимназије. Ова гимназија је савршено место за учење језика и њен амбијент има посебну атмосферу. Такође, срећна сам што сам уписала Карловачку гимназију и због тога што сам стекла пуно добрих пријатеља и зближила се са неким старим. Ова гимназија је за мене једно дивно и интересантно искуство. Где год да одем, каква год особа да постанем, чиме год да се будем бавила, никад се нећу покајати што сам била ђак Карловачке гимназије.

Милица

к3

***

Тренуци проведени у Карловачкој гимназији и све остале утиске били су за мене више него осећања љубави. Сваки радни дан долазећи и проводећи у овој гимназији терали су ме да уживам и да схватим како је заправпо лепо живети и како учење може да буде само задовољство. Јесте, наравно је било пуно проблема, нервозе и немира, али све је то било замењено дивним тренуцима, смиреношћу, радошћу, нежношћу и наравно љубављу. Све увек пролази, то је оно што ме теши, а и у исто време забрињава, јер схватећи да ће проћи и оно на шта сам навикла, губим драгоцени делић свог живота. Остаће успомене то је оно што ме још увек држи, успомене на гласну тишину карловачких зидова и клупа. Такође оно што ми је најважније, а то су моји пријатељи, које сам срела у тој гимназији и који су ме прихватили таква каква јесам. За то сам и захвална Карловачкој, јер су они ти које чине ту гимназију још лепшом. Наравно генерације се мењају, али зато гимназија увек остаје иста.

Стефани

кг

***

Непроцењив осећај. Улазиш у школу, трчиш на час после испијања кафе у ,,Вилењаку”. Седиш у клупи, упијаш знање од професора. Дочекаш одмор, седиш са најбољим пријатељем на клупи, грицкате понешто и слушате музику…

Баш зато што је и најстарија гимназија у Србији, зато је и најбоља. ,,Она” има јаку енергију којом привлачи само посебне људе. Првенствено по изгледу, па онда и по професорима и ученицима. Без насиља, без претеране мржње и без осуђивања. Када крочиш у Карловачку гимназију, обузме те нека жеља да останеш тамо заувек. Зидови, прозори, клупе, причају с тобом, и свака од њих увек има да ти каже нешто ново. Затвараш тешку капију и излазиш из тог магичног дворца. Кажеш у себи ,,То је моја школа.” Да сам се поново родила, опет бих изабрала исту школу, исти разред и исто одељење.

Уна

к24

Фотографија: Маја Стокин

***

Сваког јутра она је ту, на истом месту, годинама. И била је ту, са истим прозорима и вратима и са истим духом, оног дана кад сам полагала пријемни испит. И увек је ту, и кад сам стајала код учионице број двадесет и пет, зурећи у њено двориште, мислећи да ми се цео свет срушио и да нема изласка. Ту је била и кад сам била неизмерно срећна. Милион пута ме је дочекала и испратила кући са осмехом. И биће ту да инспирише следеће генерације. И сутра, кад  се заврше моји средњошколски дани, увек ћу знати да ћу моћи да се вратим. И кад се вратим, сигурно знам, да ћу осетити исти њен дух и њену топлину. И када ми је тешко, сетим се колико сам заправо срећна што имам прилику да будем члан ове величанствене гимназије. Волим је, зато што је успела да ми пружи уточиште и што ми је дала дивне успомене. За неколико година, када се поново будем осврнула , она ће за  мене бити место препуно дивних успомена, које никада неће остарити и увек живеће у њеним зидовима. Хвала, што ћеш увек бити са мном, моја Карловачка гимназијо!

Драгана

***

Ђачки растанак

На међи детињства и одрастања спознали смо своје кораке у Карловачкој гимназији и од првог дана их пратимо док ходимо утабаним путем традиције свих претходних Бранкових песника. Не схватајући да су гимназијски дани у којима седимо у дворишту пролазни, не усуђујемо се да помислимо да растанак. Можда и јесу, можда и јесу пролазни сви ови наши прекратки дани, кашњења на часове или све наше небитне приче којима се смејемо до суза. Али то нам и није толико битно, јер знамо да смо направили нешто вечно од свих тих успомена и да ћемо заувек бити карловачки ђаци.

 

Николина Дикић

***

Карловачка гимназија

Моја школа је велика црвено-жута зграда,

у њој свестраност и разумевање влада.

У њој професора има пуно, ђака још више

И своко духом Карловачке гимназије одише.

Дрвена се отварају врата

и почиње час и дебата.

Имамо предмете свакојаке и теже и лаке

а после наставе и домаће додатке.

Сада је крај ове кратке песме ,

гимназија да се заборави не сме!

 

Милица Леко

***

У ову школу сам кренула са пуно брига јер нисам имала лепо искуство у основној школи. Била сам већ спремна да истрпим 4 године које су биле преда мном и да будем невидљива за свој разред и остале. Све се променило када сам кренула у школу. Пријатно сам се изненадила колико је све другачије и много боље него што сам замишљала. Стекла сам праве пријатеље  због којих сам желела да постанем болља особа, некако постала сам много срећнија. Карловци су ми прирасли к срцу као и вожња бусом. Сваки пут кад изађем из буса и видим Карловачку гимназију срце ми буде пуно и одмах кренем да се смејем јер просто обузме ме срећа коју је јако тешко описати. Сваки део Краловачке има своје успомене које настављају да живе и стварају се нове сменом генерација.  Можда некад није било лако али овде никад нисмо сами. Кажу да у Карловачк гимназијаима свог духа и ја мислим да је то истина јер сваки од нас ученика доприноси да никад не умре љубав према овој гимназији. Памтићу сваки тренутак који сам провела овде, макар био и ружан, јер и такви тренуци нам помажу да одрастемо и будемо боље особе. Једног дана поносно ћу препричавати својој деци догодовштине из ове гимназије и покушати да им усадим неку љубав и поштовање према овој гимназији.

Лидија

P91018-092116

Фотографија: Лидија Петровић

***

Свако ко уђе на врата ове велелепне грађевине, задиви се архитектуром, историјом и сматра то величином Карловачке гимназије. Али, њена величина се огледа и у ономе што само њени ђаци, садашњи и бивши, могу да осете. Дух који нас све повезује. Дух који нам дупушта да будемо одо што јесмо. Дух који прихвата све наше идеје и замисли. Да ли је до саме грађевине, њених прелепих витража, и њене улоге у историји, или пак, до места на ком се налази, на најлепшем брежуљку Фрушке горе, не знам. Знам само да ту чаролију осећам и да ме она гура у напредак и бољу будућност.

Марина Тодић

мт

Фотографија: Марина Тодић

***

За мене је Карловачка гимназија више од школе. Први пут кад сам закорачио у ову школу имао сам утисак да се налазим у некој древној грађевини која ми је личила на музеј, позориште, цркву, на све само не на школу. Само место где се школа налази је веома инспиративно за сваку врсту уметности. Ту је нека чудна енергија, спој архитектуре, историје, лепоте природе и мира, што Карловце издваја у односу на град. Тешко се та атмосфера може описати речима већ се мора доживети на свој начин. Дворска башта једно је од најлепших места у целим Карловцима. Волим понекад да седнем у сенку дрвећа и посматрам башту. Ту сам добио многе идеје за песме које стварам са својим бендом. Иако можда не делујем као неко ко је склон показивању и изражавању емоција, поготово не за место на коме проводим огроман део свог времена, за мене су Карловци заиста дивно место. Све до ове ванредне ситуације нисам ни мислио да школа може да ми недостаје.

Ђорђе Токин

***

Колико ми значи Карловачка гимназија?

Пре три године сам налетела на прву већу прекретницу у животу – одабир средње школе. Карловачка гимназија ми је у том тренутку деловала као светло на крају тунела, али када сам је уписала имала сам осећај да сам погрешила. И тај осећај је био ту месецима. А она – почела сам да проналазим себе. Карловачка ми је донела оно што раније у школи нисам осећала, а то је истински осећај припадности, сигурности. Стекла сам дивне пријатеље на које знам да могу да се ослоним, који ме прихватају целу, воле ме и подржавају. Они чине моје средњошколске дане лепшим. Ојачала сам и везе са својом породицом.

Сада знам да је одлука да упишем Карловачку најбоља одлука у мом животу јер нигде другде не бих могла себе да замислим. Поносим се што сам њен ђак и један делић њене историје.

Душица Радованчевић

 

20191003_101713

Фотографија: Душица Радованчевић

***

Свакодневно срећем нове људе и свако од њих радознало ме пита у коју школу идем, свакоме са истим осмехом, истим поносом и диком одговорим кратко и јасно: “У Карловачку!” Увек чујем исто питање: “Гимназију? ЗАШТО?” И никада ми не досади одговор: “Зато што је понос бити ученик најстарије школе у нашој земљи, зато што је то једина школа са душом. Њени зидови поносно носе знање свих њених ђака а ходници сапућу стотинама година старе тајне. Зато што је једина школа у којој није срамота бити онакакв какав јеси. Зато што је једина школа у којој никада нећеш бити сам. Зато што је школа коју заволиш првим кораком, првим степеником. Зато што у њој не постоји неуспех, само лекције. Зато што је моја и зато што ће увек бити део мене, део који ми је показао ко сам заправо а шта тек треба да будем.” После тога видим само тужне, помало и сузне очи, људи једноставно увиде да предрасуде нису тачне, и као да жале што никада неће имати оно што ми имамо, љубав према грађевини, њеном духу и знању које нам пружа.

Eкатарина Јерковић

***

Моја школа се не може назвати типичном средњом школом. Ова гимназија се разликује од осталих по њеном духу, по различитости ученика и по разним занимацијама ученика које нисам приметила да ученици школа имају. Професори ове школе су много опуштенији, и посвећују нам свима пажњу, јер су одељења мала. Сви се међусобно дружимо и општепознато је да познанства која стекнемо у овој школи не завршавају се после школе, већ су за цео живот. Волим начин на који се осећам када крочим у ову установу, једноставно се осећам прихваћено и не осећам се чудно. Такође сви имамо привилегију да учествујемо у разним секцијама, што је предност за разлику од осталих школа. Сматрам да је хор нешто посебно и да цела група чини једну посебну заједницу коју спаја љубав према музици, а химна је песма која је омиљена међу нама ђацима , јер буди највише емоција и код млађих и код стариjих.

Eлена Лермајер

***

У почетку, за мене ова грађевина није била ништа више од старих, пустих просторија. Било ми је свеједно. Ишла сам у њу. Једног радног дана, празноглаво пролазећи кроз ходник пун фосила, дошло је то неко осећање које и даље не разумем. Оно је било попут неке прекретнице. Мој начин мишљења се променио и више није био туп, спознала сам себе мало дубље, открила оно што кажу да је таленат, и схватила да сам нашла неколико пријатеља сличних мени. Ова прича је једноставна, кратка и сирова. Ово место нових искустава драго ми је управо зато, јер је то место нових искустава.

Сара Салај

 

***

Школа је место где свакодневно проводимо доста времена. Она је посебно место за мене. Некад се радујем при уласку у њу, а некад при изласку.
Свако школу види на свој начин. Неком школа и учење представљају радост и задовољство, неком тешку муку и свакодневну обавезу. Ја, лично, волим школу и могу рећи да ми она,није представљала проблем, да ли зато јер волим да учим, да ли зато јер сам добар ђак или из неког трецег разлога-то не знам. Ипак и ја се некад уморим, пуно часова сваког дана није мало. Часови би некад могли да буду занимљивији. Али, ја сам задовољна са оним што школа за сад има, а за више, на неки начин би требало да се заложи сваки појединац. Знам да је наша школа најстарија гимназија и да је велики број генерација изашао из ње са добрим образовањем и зато се трудим да ублазим све њене недостатке. У школи учимо, стичемо нова знања која ће бити корисна за нашу будућност, дружимо се и међусобно размењујемо искуства. Поред шетњи и разговора на великим одморима, и тихог шапутања на часовима, у школи међу ученицима буде и по неки сукоб. Све се то брзо реши и заборави, памте се само оне лепе ствари. Наставници се труде на наше понашање буде што боље, а знање што веће.
Школа је заправо једно топло место и када си у њој слично је као када си код куће. Сви у њој функционишу као велика породица која заједно постиже засебне циљеве.

Теодора Милуновић

***

Дођох у тебе пре тачно три лета

са страхом и зебњом једнога детета

хоћу ли бити тебе достојна драга

јер сам превише слаба и мала

 

Саградише те прелепу људи честити и свети

да омладину и српски народ просвети

О,гимназијо па ко ти таквој може одолети

када у Карловце дође да те не посети

 

Скоро да сам те упознала,твоју душу

када пред тобом стојим,или унутра седим

дивне гласове деце који кроз ходнике стружу

погледом према Дунаву плавом

који полако бледи

 

Да ли је година много или је мало

за време које ми је у теби преостало

времена немам да напишем

шта ми се све код тебе допало

 

Maрија Цвитановић

***

Карловачка гимназија je најлепша од свих школа које сам икада видела. Она је једна монументална, прелепа грађевина и изнутра и споља. Сам амбијент у којем се налази и здања која је окружују чине је још лепшом и посебном. Када уђем у њу имам осећај као да сам се вратила кроз векове и када пролазим њеним ходницима осетим дух времена који је свуда присутан. Допада ми се и веровање које се годинама преноси са генерације на генерацију да дух нашег познатог песника Бранка Радичевића који је и сам био карловачки ђак живи у њој. Поносна сам што сам и сама ђак најстарије српске гимназије коју су поред Бранка похађале и многе друге знамените личности које су важне за нашу историју и културу. Свиђа ми се што у гимназији могу много тога да научим без много тензије пошто влада опуштена атмосфера. Професори су пуни знања које нам преносе са изузетном лакоћом и дозвољавају нам слободу изражавања и негују нашу индивидуалност. Друштво у гимназији је различито са многим интересовањима, али ипак смо сви сложни и јединствени што је сматрам и најважније. У њој стичемо широко образовање које нам је добра основа за даље усавршавање. Ту сам упознала пријатеље за цео живот и увек ћу се сећати дана проведених у њој и радо јој се враћати кад год ме пут нанесе.

Teoдора Даничић

ЗАПИС ИЛИ ПЕСМА О ГИМНАЗИЈИ (Милош Црњански, _Стражилово_) (5 Apr 2020 at 20_32)

Фотографија: Тамара Адамовић

***

Бити ученик  Карловачке гимназије значи да не мораш до објашњаваш која је то школа и зашто си је уписао; значи поглед пун одобравања старих госпођа; значи да ћеш упознати другачије и аутентичне, и открити да најнеобичнији могу бити најискренији пријатељи; значи слушати предавања професора који са поносом чувају дух школе, откривати нове идеје, не стидети се да уживаш у сазнавању; бити ученик Карловачке гимназије значи незаборавна атмосфера Вилењака, “блејање” код Четири лава и расправе у школском дворишту.

Бити ученик Карловачке гимназије значи стајати на плећима великана.

Менча Лојаница

 

 

 

 

Ознаке: , ,

ПЕСМЕ ЗА САВУ

21b - kos

Шид под снегом

 

AУШВИЦ ЗА СНОВЕ

 

Постоји једно место

што је Аушвиц за снове,

где нико не жели ићи,

а барем једном

свако оде.

 

Рекама својих суза

у чамцу што склепах од својих пропалих снова,

веслам голим рукама.

Веслам, со ми нагриза кожу.

 

Докопах се тла, привидно сигурна,

усудим се да коракнем.

И ходам, ходам мокра од себе,

мокра од праштања.

Ходам, песак ми једе стопала.

 

Песак ме је целу појео,

ушао ми је у утробу, уста, очи.

Сатерана у ћошак сопствене наивности

чекам да ми вежу очи.

 

А затим , стрељају ме ваше лажи,

меци звуче као имена људи

које сам волела.

 

Жмурим, ћутање ми изједа груди,

напуњена тешким оловом,

сад се већ смејем.

Пркосно, пакосно.

Смејем се, злоба ми изједа биће,

Не знају они

да ја сама себи

штетим, не знају.

Крвници.

Пријатељи.

 

Постоји једно место

што је Аушвиц за снове,

где нико не жели ићи,

а свако једном оде.

 

Хелена Будимир III1, Карловачка гимназија

 

20a - kos

Пролеће у шидским баштама

ПРОЛЕЋЕ У ШИДСКИМ БАШТАМА

 

проклет да си, жива рано моја

после тебе јалово је све

за тобом је отишла и боја

због тебе сад све у мени мре

 

проклет да си, ти си све што вене

вртлога времена отвараш ми двери

у понор си отерао мене

откада ме више не зовеш са ‘кћери’

 

хоћу да те избацим из главе

ал’ често те се у сутон ја сетим

како да заборавим твоје очи плаве

зар баш ништа не сматраш светим?

 

хоћу са собом да будем на чисто

опростити хоћу – заборавити никад

детињство ми неће бити исто

ни животиње не остављају младунчад

 

ожиљке на души имам и дан-данас

опоравак трајао је дуго

у писању пронађох спас

за тебе више нема места, туго

 

‘после тебе процвала сам опет’

размишљам док ходим улицама градским

ти за мене остао си авет

а у мени пролеће је ко у баштама шидским

 

Тамара Радичев III1, Карловачка гимназија

 

24b - kos

Сава Шумановић, Стара трешња, 1938.

 

АКРОСТИХ ЗА САВУ

 

 

Селестијалне ти сузе плачем на жарки летњи дан

Амбис те зове крицима митровачких врана

Вино твоје је љубав или метална горчина смрти

Au revoir mon amie

 

Шеташ ипак вечно до просторија твог бескраја

У светлим бојама сањари твоја страст

Можда судбина стварно постоји?

А грожђе је нажао остало необрано

Немамо времена, последње зрно песка је истекло

О, боли моја, у коју слаткоћу тебе да обојим?

Волећемо се до последњег хица

Иронично c’est la vie носиће ветар сремских пејзажа

Ћилим црвени још увек лежи вечно у прашини ⎯ чекајући

 

Aлекса Вилић III1, Карловачка гимназија

 

10a - kos

Пијана лађа

 

О ШУМАНОВИЋЕВОЈ СЛИЦИ „ПИЈАНА ЛАЂА“

 

Сваким новим даном роди се и умре једна нова звезда, један нови живот, једна нова звезда се упали а опет нека друга угаси. Као и са свим великим ствараоцима тако је било и са Савом Шумановићем. Иако љубазан, фин и велик човек, и он је имао проблеме.

Шумановић се борио са собом, са осудама народне масе и прилагођавањем на исте које су се односиле на на његове слике, сукобе мишљења и ставова. Као велики емотивац, све је схватао лично те се од истог и лечио. Своје стање сматрао је злим, немилим и узасним. У себи је проналазио кривца и своје емоционално растројство кривио је за све бурне реакције које је испољавао у непромишљеним ситуацијама. Писао је дела која би помогла схватање његових радова у нади да ће уместо критике добити подршку свог народа у новом стилу који им доноси. И поред свега, свих неправедних критика Сава не одустаје већ наставља да се бори доказујући да и у своје најгоре стање износи најбоље што уме. Неки од његових најпознатијих и напризнатијих радова настају баш у оваквом стању. Он почиње да обраћа пажњу на боју, контрасте и расположења која нијанса доноси и драматизује их. Једно од његових најчувенијих радова „Пијана лађа“ коју слика по узору на Рембоову поезију, јесте једнан од најбољих показатеља. На овој слици,  Шумановић приказује људе који су сви нагнути на исту страну њишући се на узбурканом отвореном палвом мору. У пијаном стању, непознате фигуре плутају у незнаном правцу, у неки свет у ком се и сам уметник проналази. Ову слику радио је 7 дана и 7 ноћи у пуној посвећености и уметничкој инспирацији. Ову слику радио је у Паризу, а по повратку осврће се домовини и слика пејзаже свог родног места. То говори о његовој носталгији, а да је био патриота  најбоље осветљава чињеница да је по наредби за укидање ћирилице, Шумановић престао да се потписује на сликама.

Као и већини српских великана и Савин живот се окончао на суров начин. Он је наиме у ноћи између 29. и 30. августа са јос 150 суграђана одведен на стрељање. Мирно, без и једне речи Шумановић је својом лађом запловио у непознато, далеко од нас, далеко од туге и далеко од критика ограниченог људског схватања. Тамо где му је и место, међу великане, тамо где је другачије светло Срема.

Екатарина Јерковић III4, Карловачка гимназија

 

ашиковање

Ашиковање на месечини

 

АШИКОВАЊЕ НА МЕСЕЧИНИ

 

у ноћ црну кад сјај звезда се роди

под њиховим ногама нешто се догоди

 

између погледа љубав се роди

Аморова стрела у срце их погоди

 

У пустоме граду где ниједне душе нема

душа сваког бића још одавно дрема

 

у светлости месечине гаси се дилема

девојка од љубави постаде нема

 

две душе, ужелеше се једна друге

од оне прве вечери, давне, судбоносне

 

дочекавши вече после дана дугог

знали су да заволети неће никог другог

 

у ноћ црну кад сјај звезда се роди

под њиховим ногама нешто се догоди

 

ашикују момак и девојка на месечини

звезде помно прате да им се не причини

 

у његовим рукама замирише цвеће

које пружаше драгој својој, занемеле од среће

 

Дијана Чуде III2, Карловачка гимназија

 

05a - kos

 

ЖЕНА СА ОГЛЕДАЛОМ

 

Све Афродите овог света

стопиле су се у њу:

жену са огледалом

 

она је давно заборављен

идеал грчке лепоте

лабуд међ голубовима

мекох облина и грубог профила

слободно гледа у свој одраз

жена са одгледалом

 

Наталија Ђорђевић III4, Карловачка гимназија

 

06a - kos

 

О СЛИКАРСТВУ САВЕ ШУМАНОВИЋА

 

Касног августа, у јутро Успења Пресвете Богородице, највећи сликар српске модерне Сава Шумановић, пољубио је своју мајку у руку и отишао док му се на штафелају сушила последња слика ‒ ,,Берачице“. Посебна по томе што је последња, триптих ,,Берачице“ представља кулминацију животног рада Саве Шумановића у ком је он своје мисли и емоције представљао кроз стилове кубизма, класицизма и колоризма док у послењим годинама живота није дошао до свог јединсвеног стила који је описивао речима ,,како знам и умем“. Након  више од пола века засебног излагања три слике, триптих Берачице био је сложен 2005. године и пред јавности се појавила потпуна слика 12 берачица. Две композиције са осликаним виноградима  повезане средишњом сликом њиве жита, која као еухаристија указује на повезаност вина и хлеба, приказују сликареву стрепњу за надолазећим догађајима које је прихватао протестом, одбијајући да се потписује на своја дела.  Како кроз његов једини трихеј, тако и кроз друга дела као што су ,,Доручак на трави“ и ,,Пијани брод“, Шумановић на суптилан начин приказује свој унутрашњи живот који, иако је имао великог утицаја на његов рад, често је бивао и скривен од ока јавности. Након што се вратио из Париза у ком је сликање учио код кубисте Андреа Лота, Сава Шумановић имао је проблема са својим менталним здрављем због чега се после две године лечења у Београду враћа у Шид. Повукао се у себе и у потпуности се усмерио ка интезивном сликању што је довело до настанка неких од његових најпознатијих пејзажа и актова. На канвасу је живописним бојама на лирски начин дочараво свет око и унутар себе и својим сликама давао њихов засебан живот уносећи у њих доста симболике. Чини се да ни најмањи потез четкице на његовим делима није случајан и да су сва његова дела настајла упоредо са његовом мишљу која гласи : „Традиција се као колективна творевина, ипак најбоље показује кроз даровите појединце“. Желео је да служи тој својој идеологији и да створи дела универзалних порука која ће бити утемељена у његовој душевној баштини и на томе му захваљујемо уврставајући га у најпознатије српске сликаре са титулом најутицајнијег српског модернисте.

Николина Дикић III6, Карловачка гимназија

 

3. 3. 2020, Гимназија „Светозар Марковић“, Нови Сад, Акција „Повратак читању и ћирилици“ у организацији Српске књижевне задруге.

 

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 4 марта, 2020 инч ЛИТЕРАРНА СЕКЦИЈА 2020

 

ШТА САМ НАУЧИО О ЖИВОТУ ИЗ АНДРИЋЕВЕ КЊИГЕ „НА ДРИНИ ЋУПРИЈА“? (кратки записи ученика трећег разреда Карловачке гимназије)

***

Научила ме је да иако сви трагамо за променама, ма колико их желели, толико их се плашимо.Такође, схватила сам да је живот тежак, а успут и превише кратак да га потрошимо на било који начин сем пун испуњења и задовољства, јер су воља и могућности ипак важније од страха.Ратови су се водили и водиће и даље, али само од стране незадовољних и похлепних људи.На крају схватиш да: ,,Чудно је како је мало потребно да будемо срећни, и још чудније: како нам често баш то мало недостаје!”

-Иво Андрић

 

Валентина Пољак III1

***

Када смо добили за задатак да прочитамо овај роман, нисам била сигурна да ли ћу то уопште урадити. Раније сам читала Андрића, и нисам била одушевљена. Деловало ми је предугачко и досадно, али сам на крају ипак одлучила да му дам шансу. Нисам се покајала.

Прва ствар која ме је задивила јесте форма. Двадесет и четири приче које говоре о животима људи, а њих повезује само једно-мост. Баш из тих различитости добијамо комплетну слику становништва кроз пет векова, и видимо да се људи не мењају.

Оно што је такође оставило утисак на мене јесу Андрићеве поуке. У свакој ситуацији писац је суптилно оставио свој коментар. Без обзира на радњу, његове животне филозофије можемо применити у животу и данас.

Није довољно једној ствари окренути леђа, па да престане да нас мучи и гони.

Овај Андрићев цитат ми је запао за око. Као неко ко своје проблеме гура под тепих надајући се да ће нестати, ово ми је било потребно да чујем и отворило ми је очи.

Мислим да Андрић никада неће бити заборављен. Читајући га како сам мало порасла, схватила сам колико се метафора и порука крије иза његових речи.

Тамара Радичев III1

 

***

У овом делу смо могли научити да поред свих дешавања која су се одиграла иза нас, јесте спона међуљудска,дружење,опраштање и заједнички живот свих грађана који живе са једне и друге стране обала. Трговина, љубав, спајање двоје младих људи који се воле, размена информација које су од велике важности за дипломатију, као и верски односи народа који ту живе.

Марија Цвитановић,III-1

***

Из овог романа може се јасно закључити да је писац путем симболике моста, као чврсте и скоро неуништиве грађевине, хтео сликовито да дочара појам људске пролазности. Мост приказан у роману очигледан нам је показатељ да ништа на овом свету, укључујући и нас саме, не траје вечно (и да у овом тренутку можда постојимо и дишемо пуним плућима, али већ у следећем можемо испарити, закључно са сећањима на сопствену егзистенцију). Ово се догађа у већини случајева, уколико не постанемо један мост – неко ко ће иза себе оставити неки траг и животну задужбину.

Милица Мутавџић III1

***

Живот је непредвидив, бежи, жури и за трен ока прође. На нама је да бирамо како ћемо живети и шта ћемо оставити иза себе. Деси се да пороке, сујету и све остале црне стране не успемо да избегнемо на овом путу. Бирамо да ли ће нас наш мост спајати или ћемо га сами рушити.

„Смисао и достојанство пута постоје само утолико уколико умијемо да их нађемо сами у себи.”

Николина Влаовић, III2

***

Колико су само промене тешке, а живот непредвидив, показује нам Андрић у свом најзначајнијем делу. Опис живота обичних људи који се вековима не мења, бива промењен нагло и то ме тера на размишљање да ништа уствари није сигурно и да све што имамо може нестати у било ком тренутку, без икаквог наговештаја. Књига нам говори да је брзо прилагођавање једини начин опстанка, свиђало нам се то или не.

Јелена Срећков, III2

***

Сви смо сведоци неминовног постојања мржње, сујете и прљаве зависти. Нешто што може бити помоћ нашој врсти да остави са стране све ове ружноће и гадости јесте свакако стварање и лепота које имају моћ да надјачају тамне стране људског срца. Добре намере и истинска жеља, творевине људских руку доводе до савршености. Андрић то овако каже:

„Све може бити. Али једно не може: не може бити да ће посве и заувек нестати великих и умних, а душевних људи који ће за Божју љубав подизати трајне грађевине, да би земља била лепша и човек на њој живео лакше и боље. Кад би њих нестало, то би значило да ће и Божја љубав угаснути и нестати са света. То не може бити.“

Наиме, свако од нас може потврдити да, нажалост, није то увек случај. Понекад човека поједе тама, и светлост остаје иза њега. Тако њега облију сви терети које носи живот, па и губе смисао. И како све има тамну боју, тако и они постају исти.

„Има у неким људима безразложних мржњи и зависти које су веће и јаче од свега што други људи могу да створе и измисле.“

Луција Закарија III2

***

„Човјек и цигарета имају нешто заједничко. Изгарају без икаквог смисла. Потпуно безнадно.”

Марко Томаш

“Чудно је како је мало потребно да будемо срећни, и још чудније: како нам често баш то мало недостаје!”

Иво Андрић

Стварно, какву сам поуку извукао из романа „На Дрини ћуприја“?

Ипак смо сви исти, реинкарнација стварна, ништа ме више не чуди чак и да сам затекао Хитлерову душу у телу неке мале девојчице на улици. Научила ме је да у глобалу, очигледно, људи колико год тежили за еволуцијом, променом, прилагођавањем, унапређењем, само замишљају пусте жеље. Толеранција, једнакост, доброта, а и срећа то су апстрактни појмови. Слепи смо да би их видели или никад нисмо желели да прогледамо. Ратови, опсаде, народ који се буни да би повратио изгубљену част, све се врти у круг. Зашивена уста, одузимање право на глас, мишљење. Живот је суров (наводно благо и треба да ценимо што га имамо), али видљиво и не толико вредан кад се разбацујемо са њим као да није попут слике која се не може обрисати и усликати поново. Научих да су воља и одлучност ипак снажнији од страха и живот можда само метафора за јефтину цену коју плаћамо за другачији облик слободе, духовни, спокојност. Показала ми је наду и сломљено срце, и оно је сад бижутерија са заборављене тезге на пијаци. Пљуснула ме је у лице, као кофа пуна хладне воде, да је срж, есенција, смисао, како год вам драго, живота чиста бесмислица која пружа само бол.

Алекса Вилић III2

***

У зависности од онога што смо доживели, какве људе смо упознали и кроз какве муке смо пролазили, неминовно је да овај роман оставља толико различит али и сличан утисак на све нас. Читајући га, осетила сам доста тога али најпре колико се мало тога променило од времена кад је овај роман настајао.

Међутим нешто је остало исто. Људи и њихова потреба да имају једни друге.

„Људи су нама потребни и никако се, никако, не може живети без опраштања. Сви су ми људи и те како потребни. Сви, од оне старице која ме је примила на руке кад сам дошао на свет, па до оног непознатог пролазника који ће, кад мене буду носили на неко гробље неки људи, скинути капу и прекрстити се и зажелети ми вечни мир и лаку земљу.“

Увек ћемо бити потребни једни другима, увек смо и били и увек ћемо бити. Мајке деци, муж жени и учитељице ученицима. Сви ми умемо да занемаримо наше односе и узмемо их здраво за готово све док не буде готово прекасно. Како бих спречила то, научила сам много више да ценим и негујем односе без којих не бих могла.

Миа Богдановић III2

***

Роман ,,На Дрини ћуприја“ је на мене оставио много утисака и уживала сам  читајући га .

Из романа бих издвојила цитат:„Ето шта може да значи неколико тренутака  заборава, у злом часу и на опасном месту“, који је везан за судбину Грегора Федуна, као и „Човек често мисли да чује оно чега се боји или чему се нада“ који ми је, иако сам ја то  подсвесно знала, отворио очи и помогао да спознам неке своје страхове и наде којих раније нисам била свесна.

Душица Радованчевић III4

***

Роман „На Дрини ћуприја“ дао ми је неки нови поглед на државу у којој живим и њене суседе. Научила сам доста тога – од легенди и старих веровања до занимљивих историјских догађаја и чињеница. Роман говори о људима тог доба и њиховој истрајности, како нису битни националност и боја коже да би се људи поштовали и подржавали.

Уна Томић III4

***

Од једног од наших најбољих књижевника и јединог нобеловца да се много  научити. Цео роман испуњен је многим поукама и причама које нам могу користити за живота.  Моју пажњу највише је привукло поглавље у ком се млада, лепа девојка, Фата Авдагинова одлучила на самоубиство.   Андрић ову причу повезује са легендом о прелепој девојци  из народне песме “Женидба Милића барјактара”. Ово сматрам најупечатљивијим поглављем због тога што мислим да је поступила  исправно одузевши себи живот и тиме се спасила од нежељене судбине.  Ово дело ме је такође  научило да се живот може посматрати на разне начине и да сви, ма колико различити били,  имамо нешто заједничко. То је пролазност, непостојаност и небитност спрам онога што нас  окружује. Уметност и грађевине су једино непролазно, једино што ће иза нас остати а све остале  приче и судбине, ма колико потресне или занимљиве биле неважне су и  кад тад падну у заборав.

Екатарина Јерковић III4

 

***

Лектира „На Дрини Ћуприја” ме је научила да увек будем стрпљива јер да се најбоље ствари у животу изграде треба времена стрпљења и воље какву су људи из касабе имали док су градили мост.

Људи су се мењали, неки су одлазили, неки долазили али оно што се није променило, то је мост.

Теодора Милуновић III4

***

Писац је у свом роману направио паралелу између непрелазног моста и крхког људског  живота. Мост симболизује снагу и чврстоћу, па је зато дат као нешто што се провлачи кроз цео роман. Он је ту да би читаоцима показао пролазност и небитност живота с обзиром  на то да радња романа траје скоро 4 века. Описани су појединци из различитих епоха.  Њихове судбине су на разне начине повезане са мостом,а оне заједно чине једну целину. Много је људи дошло у додир са мостом и отишло док је мост тај, један једини, који је сведок свих дешавања и који мирује док живот око њега тече. Он повезује две стране, два  света, потпуно другачијих мишљења, обичаја и вере. То је место где су се рађале прве  љубави, где су се окупљали људи због разних разлога, ту су се окупљала деца и играла се, ту су се рађала прва маштања и први снови, на мосту који спаја две обале Дрине и  вековима пркоси реци, временским непогодама свему осталом. Стоји вечно ту, вечити  симбол непролазности.

Милана Вучковић III4

***

Свиђа ми се што ова књига обухвата период од чак 4 века.  Од  првих замисли о мосту, преко времена док још није био изграђен, до његовог бомбардовања у Првом светском рату. Мост је ту како би се показало да све нестаје, све пролази људи долазе и одлазе, а мост остаје. “Све  се осипа, пролази, нестаје, само је на Дрини ћуприја једино што траје и својим трајањем повезује народе и нараштаје.”

Анастасија Ковјанић III4

***

Иво Андрић са својим делом “На Дрини ћупрја”, поучио ме је неким стварима  које до тада нисам добро разумела. Једну од главних поука које сам извукла из романа јесте: „Да се човек мења дозивотно, у складу са временом и околином око себе, и само људи који се лако камуфлирају и уклапају могу да опстану.“

Марина Дујовић III4

***

Роман „На Дрини ћуприја“ је, по мом мишљењу, роман  велике вредности.  Описи које је  писац  користио, као и његове савршене, дугачке реченице,  очарале су ме и фасцинирале.

Мислим да је описати 500 година живота три народа различите вероисповести и уз то приближити њихову културу, веровања и осећања, а притом остати потпуно објективан, заиста велики успех. Роман ми се, искрено, много  допао и читала сам га са уживањем. Сматрам да је ова књига историјско и књижевно  ремек дело и да је писац заиста заслужио награду коју је добио.  Издвојила бих неколико  мудрих и поучних цитата из овог дела, јер сматрам да сваки од тих цитата представља  неке од порука овог романа: „Несрећа несрећних људи и јесте у томе што за њих ствари које су иначе немогуће и  забрањене постану, за тренутак, достижне и лаке, или бар тако изгледају, а кад се једном трајно уселе у њихове жеље, оне се покажу опет као оно што јесу:  недоступне и забрањене, са свим последицама које то има по оне који за њима посегну.“,  „На овој земљи не може бити доброте без мржње, ни величине без зависти, као што нема ни нјамањег предмета без сенке.“ и  „Није довољно једној ствари окренути леђа, па да престане да нас мучи и гони.“

Милица Мушицки III4

***

Иво Андрић у својој књизи описује разлику између Турске и Аустроугарске и прихватање и навика српског народа на промене. Турци имају више осећаја за своју традицију и  искоришћавали су Србе узимајући децу и од њих стварали војску. Није било никакве промене, територије које су освојили нису биле уређене.

Аустроугарска је додала нове законе, изградили су пругу, повећали плату све је  било добро док нису и они почели да искоришћавају тако сто су повећавали порезе узимали велики број војника. Све нам то показује разлику између запада и истока. То је оно што нам је Иво Андрић хтео да  покаже.

Стефани Рикова III4

****

Из ове лектире сам научио да сви треба да будемо једнаки. Без обзира на националност  или веру. Мост је представљао место мира на које су се људи увек враћали, јер ипак  имају своје проблеме и уместо да једни другима одмажемо требало би да се држимо  заједно.

Никола Изуела Матијевић III4

***

Допада ми се што сваку човекову судбину везује за мост.  У средишту уметничког разматрања је човек, оно што он мисли и осећа, његови нагони и мутна психичка стања, оно што га изнутра испуњава и разара.

Сара Попов III4

 

most

Бојан Видовић

 

***

Мост у Андрићевој књизи није обичан мост , од гвожђа , камена или бетона… То су две зелене дугачке руке које спајају како обале тако и људе , он је симбол љубави, живота и бескрајног пријатељства. Мостови су као особе које се несебично дају другим људима, изградња моста значи пружене руке другој страни и самим тим припајање исте . Не , нису мостови људи који причају и разумеју , али имају и они душу и њихове душе ће живети све док буде нас, људи, који са сигурношћу и осмехом на лицу прелазимо и одлазимо на другу страну . Мостови нам нову наду буде , јер мостови су руке што спајају људе.

Симонида Јовин III6

***

Број лекција које можемо научити из Андрићеве књиге,“На Дрини ћуприја“, једнак је броју звезда у свемиру .Из тог разлога желела бих да истакнем поглавље које је,по мени, било једно од најлепших,а то је „Заријева механа“. Из овог поглавља научила сам да човек не треба да се стиди својих емоција, грешака као ни статуса у друштву. Као и Ћоркан, не треба да се стидимо емоција због неостварене љубави, ни грешака због пијанства, као ни изигравање дворске луде која трчи ка сновима. Као Сумбо Циганин, да покушамо да нађемо везу љубави и да кроз музику спојимо неспојиво. А најважније да пронађемо своју Заријеву механу, где ћемо се одморити од глуме и бити оно што заиста јесмо.

Анастасија Максимовић III6

 

„На Дрини ћуприја“ – роман Иве Андрића који је 1961. године освојио ту чувену Нобелову награду. По мени, искрено, сасвим оправдано је добитник тог великом признања. Док сам читала овај роман била сам веома изненађена јер није онакакав каквим сам га замишљала – као још једну у низу досадних лектира. Стварно је посебан и необичан јер лично никад раније нисам читала нешто слично томе. Свиђа ми се то што ово није класична прича о неком тамо мосту. Дочаран је цео период градње моста – у најситније детаље, од саме идеје, до комплетне реализације, па самим тим се помињу и многи људи и догађаји битни за тај период. Поменути мост није само мост односно предмет који повезује обалу и олакшава прелазак преко реке. На њему и око њега пролазе векови, људи и њихове судбине. Он представља симбол живота. На мосту је “записано” много животних прича људи  различитих вера и епоха, као и њихове судбине. Мост на њих увек подсећа и, као црвено светло на семафору, упозорава на грешке настрадалих на њему. Ова прелепа грађевина је, такође, симбол трајања. Упркос свим недаћама, она стоји непомично, успешно одолева свим искушењима. Тиме се супротставља забораву. И то вековима траје. Мислим да за српски народ Мехмед-паша Соколовић никад не би био у толикој мери значајан и не би се вековима причало о њему да није остављао задужбине за свога живота. Једна од тих задужбина, а сада вероватно и најпопуларнија, свакако јесте овај мост преко Дрине. Прва асоцијација на њега ће заувек бити овај мост, а томе је умного допринео и Андрић који је ово уобличио у овај роман. Мехмед-пашу и његову грађевину повезујем овим познатим цитатом из романа: “Сви ми умиремо само једном, а велики људи по два пута, једном када их нестане са земље, а други пут када пропадне њихова задужбина.” Захваљујући Андрићу, сећање на овај мост се неће угасити, његова важност неће избледети, а историја неће бити заборављена. Мислим да сви Срби, као што припадници муслиманске вероисповести то чине посетом Меке и Медине, треба барем једном у животу да посете ову грађевину о којој је цео свет читао.

Недељка Мијановић III6

 

***

Иако се средњошколцима понекад и не допадне Андрић, мене је он кроз своју књигу „На Дрини ћуприја“ научио да смо сви једнаки, да смо повезани том невидљивом жицом, да смо сви једна кутура,вера и животна тежња ка нечему бољем и лепшем.

Марина Тодић III6

 

***

Сматрам да је  роман ,,На Дрини ћуприја“ један од многих Андрићевих романа који нам сликовито приказују своју радњу. С овим романом Андрић нас враћа у прошлост са детаљним описима преко разних догађаја и ликова полако враћа у неко време ближе нама. Враћа нас у време док мост није постојао и када је његова градња тек почела. На самом почетку можемо видети како мост спаја два народа, две потпуно различите културе и какве то последице има по народ тј. на његову културу, етничку поделу и веровања. На прво читање без неке дубље концентрације можемо се изгубити у описима и дугим реченицама које нам ближе описују стање у ком се народ налази и како кроз време све се мења хтели ми то или не. Док овај роман читамо видимо разна веровања једног народа, која су нама сада сулуда. Такође, док читамо роман видимо да се свако поглавље тиче судбина људи, неких који су страдали на мосту и неких којима се свашта дешавало у близини моста. Андрић нам све то врло лепо приказује и приближава до те границе да не можемо да поверујемо да се неко толико може посветити историји тог моста и насеља које га окружује. Сви знамо да се  Иво Андрић диви мостовима и сваким романом који прочитамо нама постаје све јасније и јасније зашто се баш толико диви мостовима. Мостови су за њега,из неког мог личног схватања о њму, величанствени и богати неким предањима који су остављени нама да их даље преносимо. Иво Андрић кроз овај роман нам сва предања која је он сакупио о овом мосту преточио у једно целовито дело вредно дивљења. Када би смо сада, након прочитане лектире, отишли на тај мост и седели могли би смо у свако делу моста видети испричану причу која се ту одиграла.                       

 Лидија Петровић III6

 

***

Мост не представља само грађевину, за лакши прелазак или транспорт. Андрић нам је у свом делу „На Дрини Ћуприја“ дочарао улогу моста. Он је објекат који повезује обале, два града, два народа, две културе, две државе, две стране света. Он повезује  прошлост и садашњост. Симбол је трајања које пркоси умирању. Израз је обликоване и материјализоване лепоте која привлачи својим складом. И у себи, сем естетског смисла, носи и етнички смисао и једно филозофско схватање живота: „Сви ми умиремо само једном, а велики људи по два пута, када их нестане са земље, а други кад пропадне њихова задужбина“.

Марија Главаш III6

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 12 фебруара, 2020 инч ЛИТЕРАРНА СЕКЦИЈА 2020

 

Ознаке: , ,