Димитриј Лихачов ШТА ЈЕ НАЈВАЖНИЈЕ У ЖИВОТУ?

***

„Шта је најважније у животу? Најважније може бити нешто своје, индивидуално, непоновљиво. Али свако мора имати то најважније. Живот не треба трошити на ситнице, губити у свакодневним бригама.

И још нешто што је суштинско: најважније, ма како да је оно индивидуално код сваког човека, мора бити оно што је добро и значајно.

Човек не треба само да се уздиже већ и да се уздиже изнад самог себе, изнад својих личних свакодневних брига и да мисли о смислу свог живота – да се осврће на прошлост и гледа у будућност.

Ако човек живи само за себе, за ситне бриге о сопственој добробити, онда од проживљеног неће остати ни трага. Ако живи за друге, онда ће други да сачувају то чему је он служио, у шта је улагао све своје снаге.

Да ли је читалац приметио да се све што је ружно и ситно брзо заборавља? У људима остаје љутња на рђавог и саможивог човека, на оно рђаво што је урадио, али он је избрисан из сећања. Људи који се ни о коме не брину нестају из сеђања. А дуго се памте људи који служе другима, који то чине паметно, који у животу имају добар и значајан циљ. Памте се њихове речи, поступци, њихов лик, њихов лик, а некад и необичности. О њима се прича. Далеко ређе и, разуме се, без лепих осећања говори се о злима.

У животу треба имати своју мисију – служење неком делу. Нека то буде мало дело, оно ће постати велико ако му останеш веран.

У животу је најважније доброта, и притом паметна доброта, доброта с циљем. Паметна доброта је оно што је најдрагоценије у човеку, оно што к њему привлачи другог и што га најпоузданије води к личној срећи.

Срећу достиже онај ко настоји да усрећи друге и ко је способан да заборави своје интересе, и себе самог. То је „незамењива монета“.

Треба то знати, увек то памтити и ићи путем доброте – то је веома, веома важно.“

Превео: Новица Јањушевић

Из књиге ПИСМА О ДОБРОМ И ЛЕПОМ,  Београд: Службени гласник, 2017.

• 

 

Димитриј Лихачов О ДОБРУ

„Добро не може бити бесмислено. Добар поступак никада није глуп, јер он је несебичан и не тежи никаквој користи и срачунатом резултату. Назвати добар поступак бесмисленим можемо само онда када он није постигао свој циљ или ако је био лажно добар, погрешно добар, тј. није био добар. Понављам: истински добар поступак не може бити глуп, он је изван критеријума паметно и глупо. Добро зато и јесте добро.“

 

МИСЛИ О ДОБРОМ И ЛЕПОМ, Службени гласник, Београд, 2017

 

Schlesinger

 

Дмитриј Лихачов ТРЕБА ДА РАЗУМЕМО УМЕТНОСТ

Живот је највећа вредност коју човек има. Ако упоредимо живот с раскошним дворцем с много дворана које се нижу једна за другом у недоглед, које су све на различит начин лепе и не личе једна на другу, онда је највећа дворана у том дворцу, права „престона“ дворана, она у којој царује уметност. То је дворана предивних чаролија. И то чаробњаштво којим она зрачи очитује се не само на власнику дворца већ и на стварима које је он позвао на свечаност.

То је дворана бескрајног празновања, која човеков живот чини интересантнијим, свечанијим, веселијим, значајнијим… Не знам којим епитетима да изразим своје одушевљење уметношћу, њеним делима, улогом коју она игра у животу човечанства. А највећа вредност којом уметност награђује човека – јесте доброта. Човек награђен даром да разуме уметност постаје морално бољи, а онда и срећнији. Да, срећнији! Јер онај ко је награђен тиме да кроз уметност схвати свет, људе око себе, људе прошлости и далеке људе, лакше се дружи с другим људима, с другим културама, с другим народима, он лакше живи.

Е. А Мајмин у својој књизи за ученике виших разреда Уметност мишљења у сликама каже: „Открића до којих долазимо помоћу уметности нису само жива и упечатљива већ су и добра открића. Упознавање стварности које се врши кроз уметност јесте упознавање обасјано осећањем и саосећањем. То својство уметности и чини је друштвеном појавом с неизмерним моралним значењем“. Гогољ је писао о позоришту: „То је катедра с које се може рећи свету много доброг“. Свака права уметност је извор доброг. Она је у самој својој основи морална зато што изазива у читаоцу, у гледаоцу – у сваком ко је доживљава – саосећање према људима, према целом човечанству. Лав Толстој је говорио о уједињујућем начелу уметности и придавао је тој њеној особини првостепени значај. Захваљујући својој сликовитости, уметност на најбољи начин укључује човека у човечанство: подстиче га да се с највећом пажњом и разумевањем односи према туђем болу и према туђој радости. Она тај туђи бол и туђу радост у знатној мери чини нашима… Уметност је у најдубљем значењу те речи човечна. Она долази од човека и води према човеку – према оном што је у њему најживље, најбоље. Она служи „сједињавању људских душа“

Богатства која човеку даје разумевање уметности не могу му се одузети, она су свуда, само их треба видети.

А зло је у човеку увек повезано с неразумевањем другог човека, с болним осећањем зависти, с још болнијим осећањем зловоље, с незадовољством својим положајем у друштву, с вечном злобом која изједа човека, разочарењем у живот. Зао човек кажњава себе. Он гура у таму пре свега себе самог.

 

Превео: Новица Јањушевић

 

ПИСМА О ДОБРОМ И ЛЕПОМ, Службени гласник, Београд, 2017

 

Рамона Виланова

 

Дмитриј Лихачов У ЧЕМУ ЈЕ СМИСАО ЖИВОТА

Свој циљ у животу можемо одредити на разне начине, али циљ мора постојати – иначе то неће бити циљ већ животарење. У животу треба имати и принципе. […] Свако треба у животу да има једно правило, и када је реч о циљу живота, и о животним принципима, и о поступцима: живот треба проживети достојанствено да га не бисмо са стидом задржали у сећању.

Живети достојанствено значи бити добар, великодушан, не бити ситан егоиста, бити правичан, добар пријатељ, налазити радост у помоћи другом.

Ради достојанства живота треба се умети одрицати од малих, и не увек малих задовољстава… Умети да се извиниш, да пред другим признаш грешку – то је боље него варати и лагати. Обмањујући, човек пре свега обмањује самог себе, јер док он мисли да је успешно слагао, људи су то већ схватили и из учтивости прећутали.

Људи имају посебно чуло које им саопштава да ли неко говори истину или лаже. Понекад немају доказа, али чешће не желе тиме да се баве…

Природа је човека стварала милионима година, и ту стваралачку, творачку делатност природе треба, по мом мишљењу, поштовати, живот треба проживети достојанствено, проживети га тако да природа која је учествовала у нашем стварању, не би била увређена. У свом животу морамо да подржавамо ту творачку тенденцију, стваралаштво природе, и ни у ком случају, не смемо подржавати ништа што је у животу рушилачко. Како то да схвати и како то да оствари у свом животу, треба да одговори сваки човек појединачно, према својим способностима, својим интересима итд. Али живети се мора стварајући, подржавајући то стваралачко у животу. Живот је разноврстан, отуда је и стварање разноврсно, и наше тежње ка стваралаштву у животу морају бити разноврсне и у складу са нашим способностима и склоностима.

У животу постоји неки ниво среће одакле почиње мерење, као што мерење висине почињемо од нивоа мора.

Почетна тачка. Што се тога тиче, задатак сваког човека и у великом и у малом је да се ниво среће повећава. И лична срећа такође не изостаје из тога. Али то треба највише да се односи на на људе око нас, на оне који су вам најближи, чији ниво среће се може повећати једноставно, без труда. А поред тога, то значи повећавати ниво среће своје земље и целог човечанства, на крају крајева.

Начини су различити, али свако може нешто да уради. Ако не можеш да решиш државна питања, што повећава ниво опште среће, ако се она мудро решавају, онда тај ниво можеш да повећаш у свом радном окружењу, у оквиру своје школе, у кругу својих пријатеља и другова. Свако има такву могућност.

Живот је пре свега стваралаштво, али то не значи да сваки човек да би живео мора да се роди као уметник, балерина или научник. Стваралаштво се такође може стварати. Можеш просто да ствараш добру атмосферу, како сада кажу, ауру добра око себе. Ево, на пример, човек у друштво може са собом да унесе атмосферу неповерења, неког тешког ћутања, а може одмах да унесе радост, светлост. То и јесте стваралаштво. Стваралаштво је непрекидно. Живот је вечно стварање. Човек се рађа и о себи оставља сећање. Какво ће сећање оставити о себи? О томе не треба бринути само у одређеним годинама већ, по мом мишљењу, од самог почетка јер човек може да оде из живота у сваком тренутку и из свакојаких разлога. И веома је важно какво сећање на себе оставља.

 

Превод: Новица Јањушевић

 

ПИСМА О ДОБРОМ И ЛЕПОМ, Службени гласник, Београд, 2017

 

Francois Fressinier