Petar Mamonov SVAKI ČOVEK KOJEG SRETNEŠ JE ANĐEO

Petar Mamonov sve više liči na oca Anatolija koga je glumio u filmu „Ostrvo“. Živi daleko od svetske taštine u zabačenom selu Efanovo, moli se, opšti sa Bogom više nego sa ostatkom sveta. I samo povremeno pravi koncerte na kojima svira voljen rok-en-rol. Skandal majstor i provokator u mladosti, osnivač jedne od najboljih rok grupa SSSR-a „Zvuci Mu“ jako se promenio. Zašto i kako se to desilo Petar Nikolajevič je pričao Nataliji Nikolajčik uoči svog 60. rođendana.

Šta se desilo, kako sam došao do vere? Otkud znam? Patio sam, umirao, bio na samrti, hteo da živim. Opametio se. Počeo da spasavam sebe. Prvo telo. Onda sam i na dušu počeo da mislim. Ponekad mi je veoma teško, jer se treba savladati: strasti ključaju, kipe – užas, upomoć! Tada se molim: „Gospode pomiluj!“ Pomaže. Ne sećam se svoje prošlosti, osim kao u bunilu, da bila je potpuno bunilo. Ne sećam se jučerašnjeg dana i neću da pamtim. Okrenut sam napred. Večnost je preda mnom. Dan je prošao i ja sam bliže Bogu. S Njim opštim bolje nego sa sinovima. Svaki čovek je slika Božija, svaki – ikona. U toku života proživljavamo i dobro i loše. Ali svi smo mi božija stvorenja i samim svojim životom utičemo na svoj izgled. Na mom licu ispisani su svi moji poroci, sve moje muke, radosti. I lica naša, i tela – odraz su našeg života. Duh sebi stvara formu. I ne postoji pojam „kad bi“. Zato što su sve vlasi kose čovekove izbrojane. Ali, čovek ima izbor. I treba da ga čini svaki dan – prvo umom, a onda srcem. Izabrati ovaj život i proći ga do kraja. Evo kakva je shema! Pijanica ima cirozu jetre – da li zato što ga je Bog kaznio? Ne, on je to sam izabrao! Da sam nastavio da pijem do sada – već bih bio mrtav. Hvala Bogu, shvatio sam da treba prestati. Zbog pića sam izgubio deset-dvadeset godina života. Ali, glavno je da sam shvatio!

PETJA, OPERI ZUBE

Ne pamtim događaje, već lica. Sećam se, na primer, lica moje mame kad je bila mlada. Bila je veoma vesela osoba. I danas je takva. Mama se družila sa mnom, vaspitavala me, što je danas velika retkost. Kada bih je uvredio, učinio ili rekao nešto što nije dobro, čitav dan nije razgovarala sa mnom, a onda bi se pomirili. Sada shvatam kako je težak bio njen pedagoški rad. Deset hiljada puta mi rekla: „Petja, operi zube“, dok u jednom trenutku nisam uzeo četkicu već na prvu njenu molbu. A onda i sam, bez podsećanja. Tu sliku – jednu od malobrojnih – o tome kako sam „iz prve“ poslušao i kako je to bilo blagodatno, čuvam u sećanju.

Moja vesela i pametna mama, priređivala mi je različita vaspitna „dešavanja“. Kada sam imao 16 godina zaključala frižider „ZiL“. Nije bilo ničega za jelo i posle dva dana otišao sam da radim i zaradim: moralo se nešto ždrati.

Dete se suprotstavlja roditeljima: neću to, neću ni to. Šta da radi razuman roditelj? Ili da ga kazni, otera u ćošak, ili istuče, ili da napravi skandal – ali mora da ga natera da učini ono što dete treba čini….Isto tako i Gospod, naš Otac: pijanicu, narkomana, prostituku, tvrdicu, lopova dovodi u situacije koji će ih popraviti. On želi da ih spasi. Svima isto sunce sija – i lopovu i podlacu odvratnom.

LJUBAV PREMA UNUCIMA JE POSEBNA

Oleg Ivanovič Jankovski je bio moj prijatelj. I Pavel Semenovič Lungin je moj prijatelj. Nedavno mi je poslao sms: „Petećka, ja sam u Francuskoj“. Lepo je dobiti takav sms. A ja ga zovem Pašećka. Na stranu ti ću-ću-šu-šu sufiksi, no to je odraz naših prijateljskih odnosa. Eto kakav je Pavel Semenovič, nežan, neiskusan, bojažljiv. Pravoslavnu veru ne poznaje, a „Ostrvo“ je snimio! Trebalo se skloniti u stranu, nestati, i Bogu mesto prepusti da dela – i Gospod je sve učinio.

Imam dva unuka – trogodišnjeg Mišu i Tihona, koji ima malo više od godinu dana. Mali su – još su niko. U šta će izrasti – ne zna se. Mnogo zavisi od toga kako ih roditelji vaspitavaju. Ne baba sa dedom, već mama sa tatom. Zato se obuzdavam, ne upadam sa svojom neistrošenom ljubavlju u tuđu porodicu, iako unuke jako volim. Prema njima je sasvim drugačija ljubav nego prema deci, drugačiji odnos. Kažu da se dede i unuci tako nežno jedni prema drugima odnose jer ih nešto veoma važno povezuje: i jedni i drugi su blizu Večnosti. Deca su tek došla u ovaj svet, a dede  su na kraju, na izlazu.

Nisam puno u kontaktu sa unucima, oni ne žive ovde. Ponekad kada je vreme lepo, dođu i tome se jako radujem. I drugoj deci se radujem. Došao je u posetu devetogodišnji sin mojih poznanika. Nismo ni u kakvom srodstvu. Ali ja sam bio srećan sa njim. Pričao sam mu i o ribizlama i o tome kako jabuka raste – pažljivo je slušao. Po imenu i patronimu sve vreme me je oslovljavao.

O ANĐELIMA I ČOVEKU BEZ NOGE

Svaki čovek kojeg sretnemo na putu je anđeo. Pomoćnik ti je i niste se sreli bez razloga. On te ili iskušava ili voli. Nema drugog. Imao sam u mladosti ovakav događaj: pio sam sa prijateljem, rastali smo se, bilo je kasno. Ujutro sam ga pozvao da vidim kako je stigao, a on mi kaže da je pao pod tramvaj i da su mu obe noge odsečene. Nepodnošljiva patnja, istina? Došao sam u bolnicu da ga posetim, a on mi kaže: „Dobro je tebi, a ja…pogledaj…“ – i ja podgnem pokrivač, a tamo ….užas! Bio je gord čovek. A postao je skroman, veseo.

Stavio je proteze, žena, četvoro dece, dečiji pisac, srećan, presrećan. Eto kako Gospod leči duše fizičkim bolestima! Možda bi, da se nije desila nesreća, nastavio da se gordi – osušio se i stvrdnuo kao kora. Takav je, veoma težak, ali vrlo blizak put duhovnog očišćenja. Treba svakog minuta učiti, svakog minuta misliti šta ćeš reći. I stvarati, stvarati, stvarati.

Život nas ponekad tuče, ali ti udarci su lekovi. Kazna (наказание) – je od reči „наказ“. A „наказ“ je čas, učenje. Gospod nas uči kao brižan otac. Stavi malog sina u ćošak da sledeći put ne učini nešto loše. Deca se bacakaju, a otac ih drži za ruku da ne padnu pod tramvaj. Tako i Bog. Iskušenja su ispiti. A zašto ispiti? Da bi ih položili. Kroz te ispite postajemo sve čistiji i čisitiji. Zlato se na vatri topi da bi postalo čistije. Tako i naše duše. Mi moramo podnositi tugu i bol, bez pitanja „zašto“? To je naš put.

DA LI JE STRAŠNO? STRAŠNO JE ALI ZANIMLJIVO

Svi ljudi imaju isti put: otići ćemo iz ovog života. Juče, ja, dvadesetogodišnjak, trčao sam kroz ulicu Gorkog – i već sutra vreme je za umiranje. Bez alegorije. Da li mi je to strašno? Jeste, strašno je. Neviđena stvar. Ali veoma je zanimljivo! Tamo je Gospod, Večnost. Nisam spreman. Mnogo je svakojakih gadosti. Ali zbog čega sebe psujem i koje su boje moje gaće, ne morate znati. To je moja stvar. Izvinite…Puškin nam je odgovorio: „S odvratnošću listam svoj život, no redove sramne ne brišem.“ Moj odgovor je kao i njegov.

Sedim ja tako sa Vanječkom Ohlobistinim na snimanju filma „Car“, šminkamo se i pričamo da li je neko čitao ili slušao o večnom životu. Šminker kaže: „O kako ste smešni!“ A ja mu odgovaram: „A kada dođemo pred Tvorca, opet ćeš se smejati“. Jer sa našom savešću takva kakva je, sa našim životom, takvim kakav je, moraćemo da pogledamo Bogu u oči, Bogu koji je dao život za nas na krstu…

Ne treba se varati da će posle naše smrti samo prah ostati. Svi veliki naučnici su verovali. Svi moji poznanici lekari, koji imaju posla sa životom i smrću svaki dan – veruju.

O kliničkoj smrti imamo hiljade svedočenja koja dokazuju da kraja nema. Ajnštajn nije sumnjao u postojanje Boga, ni Puškin, ni Lomonosov, ni Mendeljejev. A neka sedamnaestogodišnja Lenočka izjavljuje: „Sumnjam da taj vaš Bog postoji…“ A ti prvo pročitaj nešto, prouči problem, i tada reci. Ali ona to ne radi, jednostavno lupeta. To je kao da ste ušli u metro, videli mapu – nekakvi krugovi, raznobojne tačke i odmahnuli rukom govoreći: „E, sranje, idem sam“. Tako ćeš onda po Koljcevoj (linija metroa u Moskvi koja je u obliku kruga, prim.prev.) ceo život putovati.

Dolazi mi jedan alkoholičar: „Daj!“ A ja kažem: „Toljik, ne dam ti, umrećeš…“ On mi odgovara: „Svi ćemo umreti“. Nisam stigao da mu objasnim da je važno na koji način ćemo umreti! Jedna stvar je kad umreš za istinu, a sasvim druga od votke. Shvatate li kako je to zanimljvo? Bogu nisu važni vaši postupci, njemu je važan motiv: zašto mi radimo, zašto živimo, zašto smo došli, zašto sa vama razgovaram. Da bi se reklamirao? Fuj, nije u tome stvar. Može neko nešto čuti, može zapitati: a šta će sutra biti? Smrt grešnika je strašna. S tim užasnim stanjem, u kome si bio u trenutku smrti, sa njim ćeš se družiti u večnosti. Takav ćeš i biti. Tamo nema promene jer nema volje, nema tela. Telo i jeste naša volja za promenom.

Na snimanju „Ostrva“ morao sam da legnem u grob. Tri puta sam iz njega iskakao – nisam mogao da izdržim. Strašna je stvar grob: ležiš, tesno je – i više ničega nema. Čak ni Jevanđelja da čitaš. Šta si u duši nakupio sa tim i ležiš. Lopovi dobro kažu: u grobu nema novčanika. U večnosti ćemo dobiti ono što je nepropadljivo, nedodirljivo – ono što smo oprostili, dali, ustupili. Blaženo je davati, a ne uzimati. Razmislite: dali ste – kako je dobro u duši! A kad dobijete poklončić, pet minuta ste se radovali u kuhinji, onda ste ga stavili na stolicu…i radost je prošla.

ŽIVEO SAM SVAKOJAKO

Zašto živimo? Dugo godina nisam mogao da odgovorim na to pitanje – stalno sam zaobilazio odgovor. Uživao sam, pio, svađao se, tvrdio: „Ja sam glavni“. A najdublji smisao života je – voleti. To znači žrtvovati, a žrtvovati znači davati. Shema je jednostavna. To ne znači ići u crkvu, paliti sveće i moliti se. Pogledajte: Čečenija, 2002. godina, osam vojnika stoje, jedan je slučajno iz bombe izvukao osigurač, ispala mu je iz ruke i počela da šišti. Potpukovnik, 55 godina, u crvkvu nikada nije išao, ni jednu sveću nije zapalio, neverujući, komunist, otac četvoro dece, bacio se stomakom na granatu, sav raskomadan, a svi njegovi vojnici su preživeli, a komandiru – metak i u raj. To je žrtva. Nema ničega uzvišenijeg na svetu nego dati život za drugoga.

U ratu se sve vidi. Tamo je sve zgusnuto. A u svakodnevnom životu razliveno. Mi mislimo: za dobra dela ima vremena, sutra, preksutra…A ako umreš noćas? Šta ćeš raditi u četvrtak ako umreš u sredu? Čini mi se, još juče sam sedeo sa Olegom Ivanovičem Jankovskim, evo njegove jakne, njegove lule. A gde je sada Oleg Ivanovič? Sprijateljio sam se sa njim na snimanju filma „Car“. Pričali smo mnogo o životu. Ja i sada, posle njegove smrti, pričam sa njim. Molim se: „Gospode, pomiluj i spasi njegovu dušu!“ Eto šta tamo prolazi – molitva. Zato, kada budem umirao, nisu mi potrebni raskošni hrastovi sanduci i cveće. Molite se, deco, za mene, zato što sam svakojako živeo.

Molitva je važna i tokom života. Reči „hvala“ – „spasi Bože“ – već su molitva. Dešava se, ne mogu da pronađem naočare, molim Tvorca Vaseljene: „Pomozi Gospode!“ – i nalazim ih. Otac Nebeski nas voli i njemu se uvek možemo za pomoć obratiti. Da li znate kakvo je to čudo?! Sedimo ovde, mi crvići i možemo se direktno obratiti i reći: „Gospode pomiluj!“ Čak i malena molba – zahtev je u Vaseljeni. Eto, to je čudo!

Gospod nije zli čika sa prutom koji sedeći na oblacima i procenjuje naše postupke, ne! On nas voli više nego mama, nego svi koji nas vole, zajedno. I ako nas dovodi u neke teške situacije, to znači da je to potrebno našoj duši. Setite se trenutaka u svom životu kada vam je bilo teško, mučno – to su najbolji trenuci, to kad je gusto! U tome je trik: što su uslovi teži mačke su bolje. Tako je…

LJUBAV JE KAD PEREŠ SUDOVE IAKO NIJE TVOJ RED

Stajao sam na sceni u kariranoj jakni i pevao. Sa gitarom sam kralj. Ona je gledala, a onda viknula: „Ti si najbolji, moj si do kraja života!“ Od tada smo zajedno…A možda i nije bilo tako. Može biti da sam je odveo na sladoled…No, i to je nevažno. Važno je da se mi trudimo da napravimo kompromis, da jedno drugo shvatimo. I kako starimo Gospod nam daje miran, skladan život. Zajedno smo 33 godine. Ako se svađamo – đavo trijumfuje.

Brak je složena stvar, to je podvig ravan monaškom životu. Neko je „jedan“ – mono, monk, monah, od reči „jedan“ (один), a u braku su dva ravnopravna puta. Nerviram se: ona radi nešto pogrešno. Ali ona je žena. Kažem prijatelju, svešteniku: „Oče Vladimire, kako je mogla?!“ A on odgovara: „Petja, ona je žena…“ Zapamtio sam to za ceo život.

Videti dobro, držati se njega – to je jedini produktivan put. Čovek mnogo toga može činiti pogrešno, ali u nečemu je sigurno dobar. I za tu nit se i treba uhvatiti, a na đubre ne treba obraćati pažnju. Ljubav nije osećanje već delanje. Ne treba plamteti afričkim osećajima prema starcima, nego im ustupiti mesto u metrou. Tvoj postupak je takođe ljubav. Ljubav je oprati sudove i kad nije tvoj red.

VERA JE PRAGMATIČNA STVAR

Nezadovoljstvo treba usmeriti duboko u sebe. A mi ga okrećemo van: vlada, penzija, tamo ne valja, ni tamo, ni tamo…Zavukli se u televizor i počelli da osuđujemo. Ali bratac, zagledaj se ti u sebe! Jesli li ti vaspitao svoju decu? Nisi. Jesi li ubio petoro abortusima? Da. Na poslu ništa ne radiš – lukav, s bradom, 42 godine, sediš, igraš igrice na računaru, a onda drndaš po tasterima na mišu: „Oj, načelnik ide, straža!“ Smešna slika. Četrdeset minuta dnevno radiš i hoćeš „dostojnu“ platu. Odakle ova zemlja to da uzme? Ostavite novčanik na Kazanskoj stanici i na 10 minuta idite u toalet. Šta će biti? Neće biti novčanika! Četrdeset procenata rudnog bogatstva i svih bogatstava nalazi se u ovoj zemlji. Pogledajte, Ermak Timofejevič krenuo je sa svojim ljudima na konjima, sa desetoricom, i kolonizovao ceo Sibir. Da li im je bilo dobro, toplo, jesu li bili siti, da li im je bilo udobno? Ne, bilo im je po današnjim merilima, gusto, teško – to i jeste savladavanje, prevladavanje teškoća. Ne kažem da treba posebno prizivati nevolje, teškoće, bol i rat. I u običnom, svakodnevnom, može se reći, rutinskom životu ima mesta za podvig: dati svoje, otkinuti od svoga, ne svađati se već saslušati….

Nije potrebno vikati na rođake i bliske ljude. Besneti i nervirati se – nije ništa drugo do kažnjavanje samog sebe za tuđe gluposti. Hoću da mi bude dobro, zašto onda da vičem?

Bližnji je onaj koje sa tobom, a ne onaj ko je u Somaliji. Eto, vi ste doputovali i za mene ste sada bližnji. I ja se ću se iz sve snage truditi da vam bude dobro, a vi se postarajte da i meni dobro bude. Kakvo zadovoljstvo, je li? Kakav radostan život! Nemaš ni parice, bolje za tebe…na prvi pogled sve je jednostavno, a zapravo je složeno. Zato što je naše „ja“ izbilo na čelo. Zbog toga malo šta vidimo oko sebe.

A ja već odavno  ništa ne mislim, ničega se ne sećam. Bilo je dovoljno samo da se sklonim u stranu i vidim prekrasni večernji žar zalaska…

Mi se zanimamo kako je u Bangladešu, kako je u Japanu posle zemljotresa. Kakav zemljotres?! Svako od nas ima svoj unutrašnji zemljotres. Čovek se davi u reci. Viče: „Help!“ A govore mu: „Znaš u Japanu….“

Svaki hrišćanin – svaki! – mora pomoći onome ko je pored njega. Posebno su vredni naši postupci prema bližnjima. I to ne postupci prema sinu ili unuku, koje prirodno volimo – već postupci prema onima koji su bedi, u nevolji. Još bolje, prema nekom gadu. Eto gde je Sberbank! Eto šta će se brojati u Večnosti. Mi dobijamo ocene svaki dan. To je nešto što se ne može promeniti. Vera je kolosalno pragmatična stvar.

SPASI SEBE – I OD TEBE JE TO DOVOLJNO

Ne možeš pričati kakvog je ukusa ananas ako ga nisi probao. Ne možeš govoriti šta je to hrišćanstvo ako ga nisi probao. Probajte da popustite, da pozoveta Ljudku sa kojom niste pričali pet godina i kažete joj: „Ljudka, hajde da završimo ovu priču: ono što sam rekla nije u redu, ti si rekla šta si rekla…’Ajmo u bioskop.“ I videćete kako će vam noću biti dobro! Sve se vraća stostruko i tebi i onima koje voliš, ali ne samo  krpicama, već i duševnim stanjem. To je nadublja sreća! Ali da bi je dosegli svakog minuta treba razmišljati šta da se kaže, šta da se uradi. To i jeste stvaranje.

Pogledajte šta se dešava oko vas: koliko je dobrih ljudi, čistih, zadovoljnih, veselih lica. Ako vidimo samo gadosti – znači to je u nama. Slično će se sa sličnim spojiti. Ako kažem: Eno, prođe lopov – znači da sam ukrao ako ne hiljadu dolara, onda bar ekser. Ne osuđujte ljude, zagledajte se u sebe.

Spasi sebe i od tebe je to dovoljno. Vrati Boga u sebe, okreni svoj pogled, svoje oči u sebe, unutra. Zavoli sebe, a onda ljubav prema sebi pretvori u ljubav prema bližnjem – to je pravilo. Svi smo izopačeni. Umesto da budemo darežljivi – cicijašimo. Živimo naopako, glavom hodamo. Stati na noge – znači dati. Ali ako si dao deset hiljada dolara, a onda zbog toga požalio, pomsilio da je trebalo dati pet – smatraj da tvoga dobrog dela nema ništa.

„SREĆA“ JE OD REČI „SAD“

Mama i tata su seme stvorili, iz sluzi je naše telo nastalo, a dušu je Bog udahnuo Duhom Svetim u svakoga od nas. To je ono što se može sjediniti sa Bogom. Čovek je „trodelan“: duh, duša i telo. Duh – kada je sud čist tamo caruje Gospod. Telo – plot: to je meso, pojesti, istovariti se… Duša – emocije: dobar film, dobra knjiga, dobar razgovor. Kako se kaže, neko voli lubenice, a neko svinjsku šunku. Za moju dušu su stari vesterni. Dobra priča sa starim dobrim glumicma. Ne samo da u današnjim filmovima sise i butine seku – već i mene time ubijaju. Pravi film je onaj koji bez stida možeš pogledati sa petogodišnjim detetom. To je hrana za dušu, a ona mora biti od sorte: „čisto, dobro, večno“. Kad na pijaci kupuješ meso dobro ga omirišeš. I ako smrdi nećeš ga kupiti. Tako se i prema duhovnoj hrani treba odnositi.

„Sreća“( счастьe) je od reči „sad“ (сейчас). Sada je dobro, sada hoću i sada dobijam. Svi hoće sreću, ljubav i zdravlje. Hoće bogatstvo. Ne shvatajući šta je to. Ja znam mnogo bogatih ljudi – i svi su kao jedan – nesrećni.

Cveće se ne stavlja u prljavu posudu – prvo se vaza opere. Tako i mi: potrebno je da očistimo sebe iznutra, da očistimo misli – i tada dolazi Duh Sveti, i dobro nam je i bez para. Ideš sa punim novčanikom i na ulazu te po glavi zveknu i sve otmu – i nema para. A Sveti Duh u tvojoj duši niko neće moći da otme.

Ponekad kažem našem svešteniku ocu Vladimiru da je telo opna i da će svejedno umreti. A on kaže: „Petja, konja treba paziti.“ U pravu je on, jer telo nosi našu dušu. I ja čuvam konja na svaki način. U rupu skačem svako jutro, gnjurim. Trudim se da jedem ne najukusniju hranu, već najkvalitetniju, dobru, jednostavnu, čistu, koja raste na zemlji…

Ranije sam voleo razne gurmaluke, a sada za mene nema ništa lepšeg od hleba i vode. Te namirnice imaju najčistiji ukus. U svakom uzrastu najbolji je kuvar – glad. Ako ne jedeš dva dana prekjučerašnja kaša od griza biće ukusnija od svake divlje jarebice.

Jedem kao svi i živim kao svi: tamo-amo….Ali trudim se da što više proizvoda odgaijimo u bašti: krastavce, paradajz, kupus, cveklu. Time se bavi moja žena.

KOLIKO IMAM MAČAKA – NISAM BROJAO

Meni kažu: što si tako ljut – u Boga veruješ, a psuješ. A bez Boga bih ubio! Ja se trudim, stvarno, iskreno se trudim. I Gospod to vidi, zna i moja mikroosećanja, mikronervozu…

Eto mi sada sedimo, a zajedno sa nama je Bog. Istina, tako je! To nisu ruske narodne bajke. A ako je sa nama Bog, sve se ispunjava sadžinom. Sadašnjošću. Ja tako živim: spremam hranu, spremam kuću, perem sudove, cepam drva, ložim peć, pišem pesme, priče, novi program ponavljam, spremam. Imam na diskovima propvedi Dimitrija Smirnova, predavanja Alekseja Iljiča Osipova, profesora duhovne akademije. Imam Jevanđelje, molitve….Dosta posla. Dan mi nije dovoljan – ležem da spavam u četiri sata. Imam puno mačaka, spremam im hranu. Eto Njušećka koja ima 16 godina, treba joj oči očistiti. Ona je najstarija mačka. Koliko ih je – nisam brojao – svaka od njih ima svoj život. Jedne dolaze, druge nestaju. Neke psi rastrgnu. Strašan je život. Ovde i zveri ima – vukovi, risevi, divlje svinje. Ovo je dobro mesto. Vukovi ne prilaze kući, siti su. A zečevi beže. Ja ih ne lovim. Ne shvatam kakav je to sport ubijanje životinja. Gledao sam jedan film o Aljasci u kome lovac priča kako godišnje ubije najviše šest jelena, više mu nije potrebno. To je realan život. On ide u lov kao što mi idemo u prodavnicu, i Bogu je to ugodno. A ubijati samo da bi uhvatili, da bi zver pala, da bi je preprarirali i onda se prepariranom životinjom ili kožom hvalili – to je đavo. Nema sredine, nema trećeg. Dva i dva su četiri, a ne tri i po.

Ubistvo je, uopšte, posebna tema. Ja i žena smo porodica ubica. Zapetljali smo se, ubili smo mnogo svoje dece. Da nismo činili aborutuse imali bi dece koliko ima i Vanja Ohlobistin. Da li možemo biti srećni? Sada ja i žena moramo da se kajemo, da molimo za oproštaj i da se trudimo da živimo što ispravnije.

Žena je „napravljena“ da rodi 7-8 dece. Kad bi tako i bilo, sva pitanja tipa zašto živite, pitanja nakita, spoljašnjeg izgleda – nestala bi. Telo postaje naborano, vene i ležemo u grob. A posle žene ostaju deca. Žena se spasava rađanjem dece.

HOĆU ŠTO PRE DA ZABORAVIM….

Ostati normalan čovek do kraja života – to je zadatak.

Svake noći treba postaviti sebi jednostavno pitanje: proživeo sam današnji dan – kome je od toga bilo bolje? Eto ja sam poznati umetnik, roker – mogu sa vama razgovarati tako da vas nateram da stojite „u stavu mirno!“ Ali hoće li mi od toga biti bolje? Ili vama? Jedno od imena đavola je – „delilac“, onaj koji deli. Unutrašnji đavo nam govori: ti si u pravu strari, postroj ih! Ali trudim se da ne budem takav. Pomeram se u svom duševnom radu svaki dan. Koracima komarca.

Prestati sa radom na svojoj duši, zadovoljstvo sobom – to je smrt. Potreban je drugačiji pristup: gori sam od svakog stvorenja. Gori sam i od mačke – ona sve radi pravilno, Bogom usmerena, ima nagone, nema izbora. A ja mogu da biram i često grešim. Osećam potpunu nemoć. Ništa ne mogu bez Boga.

Ne želim ničim da se ponosim: ni svojom ulogom u filmu „Ostrvo“, ni svojim stihovima, ni pesmama – hoću sa strane da posmatram sve to. Meni je svaki dan – čudo, svaki dan je nebo drugačije. Ni jedan dan ne liči na drugi. Srećan sam što sam to počeo da primećujem. Mnogo sam propustio, jako mi je žao zbog toga. Zato plačem, u sebi, naravno. Sve je moglo biti čistije i lepše. Jedan čovek je rekao: ti si takve pesme pisao jer si pio votku. Ali ja sam ih napisao ne zahvaljujući votki, već uprkos njoj. Sa svojih 60 godina kažem: ne treba gubiti ni minut ovog života, malo je vremena, život je kratak i u njemu svaki tren može biti prekrasan. Važno je ustati ujutro i pospremiti oko sebe. Ako sam se probudio u lošem raspoloženju, neću uzeti da pijem vino, već ću reći: „Gospode, nešto mi je loše. Uzdam se u Tebe, meni ništa ne polazi za rukom.“ Eto taj pokret je najvažniji. Ako mene neko čuje i potrudi se da tako čini – neko od mladih, lepih, dok mu igla još ne visi iz vene – to je pobeda.

Vi hoćete da se prisetim. A ja hoću da što pre zaboravim. Hoću da živim unutrašnjim životom, duhom, razumete li? Mnogo činim za to, ulažem svu svoju neveliku snagu, sve usmeravam u tom pravcu. Vidljivi svet je nešto što sutra može biti razrušeno. Eto, juče je dunuo strašan vetar i ja mislim: oduvaće krov i sva moja muzika, svi moji zapisi, sve će propasti. Četvrtog jula nad Kazanjskim je lilo kao iz kabla, ustao sam ujutro, gledam – Gospod je srušio polovinu jaruge, izbrisao lepu parcelu sa mog imanja, parcelu koju sam jako voleo. Mislio sam da je sve to moje. A On me je podsetio: „Ja sam gazda, dečko, ne besni!“ Eto to se dešava. A vi hoćete da se sad napuderišem…Ne vama, već tom životu sada pokazujem šipak. Prestao sam da cenim taj život iako sam u potpunosti prilepljen za njega.

Preveo: Aleksandar Mirković

Izvor: http://petrmamonov.ru/presslist

 

Petar Mamonov – Bogu je nevažno što vi u Njega ne verujete, glavno je da On u vas veruje

Pitanje: Pričaju da ste postali drugi čovek. Zašto?

P. Mamonov: Kad me je lupilo 45 godina izgubio sam zanimanje za život. Iako sam sve imao – voljenu ženu, prekrasnu decu, dobre roditelje, zanimljiv posao, slobodno vreme, potpunu nezavisnost, svi me vole i ja sve volim. I odjednom sam zapeo – nemam ja zbog čega da živim. A imam rođaka koji je građevinar. I nekako baš tada je gradio naselje ljudima koje je jako cenio. Lenu Filatovu i drugima. I brat mi kaže: „Petja, uzmi plac“ A ja sam ceo život u gradu – šta će mi plac? On kaže: „Dođi ovde, pogledaj“. I ja sam otišao, video tu neopisivu lepotu, te borove, rečicu, i rekao: „E, ovde ću i ostati“

Prve dve godine živeo sam sâm jer su uslovi bili teški. Žena i deca su navraćali. I sećam se jedne zimske večeri, tamne, duge, kada sam u trenutku shvatio šta sam izgubio. Bez lažne skromnosti reći ću da sam razvijen čovek, i nisam glup, i zbog toga nisam počeo da se opijam. Ali sam počeo da razmišljam zašto bih uopšte živeo, zašto mi je dato tih 70 ili koliko već godina života. A moj prapradeda bio je protojerej u Sabornoj crkvi Vasilija Blaženog. Daj, mislim, kupiću molitvenik, da vidim čemu se oni tamo mole. U početku sam čitao sa užasom i s nekim divljenjem, istovremeno. Čak sam počeo da obeležavam molitve sa koja se slažem i sa kojma se ne slažem. Više se ne sećam zašto mi je nešto izgledalo visokoparno ili nije dolazilo do mog srca u tom momentu. Zatim je sve to prošlo i ja sam shvatio: sve što mi treba je tamo. Renovirao sam kući. Počeo da idem u crkvu. Seljaci pitaju: „Šta je Petre, zaređao si u crkvu?“ a ja kažem: „A voliš li ti da piješ pivo sa seljacima, ceo dan u pivnici da prestojiš?“ – „Volim.“ – „A ja volim da idem u crkvu.“ Eto, to je bio početak, a pravi susret sa Bogom desio se nedavno, pre pola godine. Nisam mogao da se izvučem iz jednog greha. Nikako nisam mogao. I jednom, bilo je Sretenje, ustanem i iznenada osetim kako je Gospod zalio srce moje ljubavlju i razoružao me. I sve je prošlo. Isak Sirin je govorio: „Naš Bog – to je okean ljubavi.“ I uzrok Bogoovaploćenja i smrti na krstu samo je ljubav prema čovečanstvu, a sve ostalo je u drugom planu.

Pitanje: Kontrolno pitanje: da li Bog voli i neverujuće?

P. Mamonov: Jedan sveštenik je rekao: „Bogu je nevažno što vi u Njega ne verujete, glavno je da On veruje u vas.“ Bog veruje u čoveka, on se uzda u nas. Mi smo mu potrebni zato što je ljubav obostrano osećanje. Njemu je potrebna naša ljubav. Vi ste, koliko shvatam, ateista, a ja vernik, no pri tome mi ostajemo normalni, poštujemo se, slušamo, pokušavamo da shvatimo jedan drugog, kao ljudi. S jedne strane, niko nikoga ne vuče za uši u crkvu, a sa druge, niko ni od koga ne traži da se odrekne Boga.

Pitanje: Ja ne znam da li Bog posotoji i pridržavam se principa dualnosti: „Treba, u osnovi misliti, kao da Boga nema, a postupati kao da postoji“. Meni se čini da su u Rusiji, zapravo, prilično složeni odnosi s Bogom.

P. Mamonov: Nisu jednostavni. Do 1917. godine imali smo toliko bogat i lagodan život da su ljudi zabravili na Boga. Gospod je pogledao i rekao: „Ah, ja vama nisam potreban, eto vam Lenjina i Staljina“. A kada smo prestali da im se klanjamo, dao nam je svu sreću. Ja živim u provinciji i uopšte ne delim široko rasprostanjeno mišljenje da je sve loše i da svi kradu. Narod je zainteresovan za posao, prestaje da pije. Do deset sati uveče rade na svojoj zemlji. Sve kuće su pokrivene, u dvorištu po dva auta. Ja mami, u Moskvu, vozim meso iz naših prodavnica – narofominsko, obninsko (gradovi Naro-Fominsk, Obninsk, prim. prev. ). I mleko, i pavlaku, i kobasice – kod nas je sve jevtinije. Eto, iz Holandije su uvezli rasna stada. Kako da se ne radujem? Ili o mladima, svašta se govori, a ja srećem mlade ljude i vidim da im nisu potrebni pornići, ni izopačene reklame. Prošle godine snimao sam sa Sergejem Lobanom „Plamen“. On ima 24 godine, napravio je film od svojih para, ni od koga nije tražio – zaradio je snimajući hirurške operacije. Eto tako, po površini pliva prljavština, a u dubini – voda je čista. To je kao kada u trolejbus uđe pijani huligan, i putovanje izgleda nemoguće. A ostalih četrdeset ljudi sede i u tišini putuju. Nas dvojica smo sedeli u Sočiju u festivalskoj raskoši, a ljudi su ustali u 7 ujutro i krenuli na posao. Ja sam predstavnik tih ljudi.

Pitanje:Krajem 80-tih godina bili ste roker i meni se veoma dopadala vaša grupa „Zvuci Mu“. Imali ste originalan scenski izgled – kao neki jurodivi „protestant“(igra reči – znači i protestant i čovek koji protestuje, prim.prev.). A nedavno sam gledao film Marine Ljubakove u kome se vi i vaše kolege odričete svoje prošlosti, kao da ste se bavili nečim nečasnim i užasnim.

P. Mamonov: Činjenica je da sa svojom prošlošću imam loš odnos. Zato što je tada moj način života bio sličan životu stoke. A muzika je prosto talenat koji mi je Bog dao. Svi govore: Puškin, Puškin…A pokažite mi majku koja bi želela da njen sin živi život tako kako ga je Puškin živeo. Svoj genije, koji je od Boga, dobro je koristio. A život….

Pitanje: Vi smatrate da se način života i stvaralaštvo mogu odvojiti? A ja nisam uveren da bi Puškin, da je vodio pravednički život, ostao u istoriji upamćen kao veliki pesnik?

P. Mamonov: Ispričaću vam jednu pričicu. Kada je Gospod naš ulazio u Jerusalim na magarici svi su vikali: „Osana!“ i bacali cveće pod noge magarici, koja je bila potpuno uverena da nju slave. Moj talenat – to Gospod, na meni, magarcu, sedi. Sve je to izbijalo kroz moj sramotan odnos prema životu, kroz moje pijančenje, kroz moj razlupani nos, kroz moje osećanje da sam kralj, da sam genije, da sam glavni, da sve znam, da sam sve shvatio. Eto kakav sam čovek bio i zato svoje stare pesme prosto mrzim. Ja na sceni nikada nisam pravio predstavu, to je bio iskreni krik o onome što mi je u duši. Sada slušam te pesme i sa užasom vidim kako sam živeo, o čemu sam mislio, o čemu sam pevao. Čista pornografija, votka i tako dalje. Možemo, naravno, reći: „antiheroj“ „privlačnost negativnog“… Ja sam samo prijemnik. Ako je prijemnik „Grundig“ onda je prijem čistiji. Ja sam dužan da sebe čistim, da ne bih prljao darove koje Gospod daje. Kad god sam imao oglav (oprema za konje koja ne dozvoljava da konj gleda sa strane, prim. prev.) sve što je išlo kroz mene, hteo – ne hteo, dodirivalo je močvarnu žabokrečinu kojom sam bio prepunjen. I, iako je to bilo talenetovano, bilo je užasno. To nije put. To je bilo samo rušenje. Odricanje tog života. Može biti da je u tom momentu tako i trebalo delovati. Zato što smo živeli grozno.

Pitanje: Mnogi tuguju za tim groznim životom.

P. Mamonov: To je razumljivo. U zatvoru je, na neki način, zdravo živeti. Zato što te hrane, poje, dižu, postrojavaju, teraju na posao – radi i ništa ne misli. Otuda dolazi ta kuknjava za starim vremenima. A ja sam uvek bio buntovnički raspoložen i borio se protiv tog vremena. To je bila ispravna bitka, no uprljana mojim ličnim žvotom.

Pitanje: Da ona nije bila u vezi sa vašim ličnim životom, ne bi sve to tako snažno delovalo. I vi ne biste postali onaj Mamonov, koji je u nama izazivao takav drajv.

P. Mamonov: Niko ne zna šta bi sa nama bilo – da nismo pili toliko votke, promenili toliko žena i da nismo činili toliko gluposti. Možda sam petsto svojih najboljih dela utopio u votku…

Pitanje: Da ste se tada obratili Bogu napravili bi ansambl duhovne muzike koji bi ljude smarao…

P. Mamonov: Mitropolit Antonije piše da ako verujući umetnik počne da stvara dela o svojoj veri, ona će, po pravilu biti falš. Ne treba ništa izmišljati, treba se osloniti na svoju umetničku intuiciju, i tada će čistota dostignuta u veri biti i u tvojim umetničkim delima. Ovo je početak jeden od mojih poslednjih pesama:

Čisto-čisto srce

Visko-visoko

Misli bistre-bistre

I sneg je daleko

To je napisao čovek koji je pevao: „Muva je izvor zaraze“ i „Ćevap“. Ja realno vidim da sam se promenio.

Pitanje: Iskreno govoreći, ono o muvama mi se više sviđa.

P. Mamonov: Šta se kome sviđa, stvar je ukusa. Umetnost nije prvi plan našeg života. Prvi plan su odnosi među ljudima. Ljubav nisu uzdasi na klupici, ni šetnjica na mesečini, i ljubav nije ushićenost jedno drugim. Ljubav je umeće da se nosi breme drugog čoveka. Čak i ako ti je neprijatan, učini mu dobro, pređi preko sebe. Podigni onoga ko je pao, ne razmišljaj kako se pijan valja. Možda mu je pozlilo od srca. I čak ako je pijan, podigni ga, posadi na ivičnjak. Mi imamo pogrešno mišljenje da je hrišćanstvo odlazak u crkvu i molitva. Kako je govorio moj voljeni otac, Dimitrije Smirnov, neki od nas idući četrdeset godina u crkvu i čitajući sve molitve, jako se iznenade kada stanu pred rajske dveri i odatle začuju glas: idite, ne poznajem vas. Hrišćanstvo je stalno pranje sudova.

Pitanje: U filmu Pavela Lungina „Ostrvo“ u kome igrate neposlušnog poslušnika, veoma mi se svidelo kako ste govorili crkvenoslovenski jezik. Prosto muzika.

P. Mamonov: Da, to je zapanjujuća stvar. U staroslovenskom jeziku nije bilo ni jedne ružne reči ili psovke. Nije bilo potrebe za njima. Znači, nije bilo prostakluka.

Pitanje: Negde sam pročitao da Lungin snima čoveka u molitvi, i to još u krupnom planu, a to je ružno, kao da virite u kupatilo…

P. Mamonov: To je ozbiljno pitanje. Sada na film gledam kao na zabavu. Bacio sam na tavan sve Bergmane i sve Tarkovske, koji sami ništa nisu shvatali i nas, gledaoce, natovarili su svojim nerazumevanjem. Gledam francuske filmove iz pedesetih, gangsterske trilere. Vrlo pošteni filmovi. Sižei su jako zanimljivi, tako da dva sata možeš sve zaboraviti. I svi prestupnici, koje si zavoleo, na kraju obavezno ginu. Zlo se kažnjava. Tako da ti filmovi, na čudan način, nose u sebi pozitivan naboj. Zato u meni postoji velika sumnja prema našem filmu. Šta je svrha filma? Jer mi propovedamo, nenametljivo, no svejedno propovedamo. Ne daj Bože da se stvori pravoslavna propaganda. Mi prosto pokušavamo da damo ljudima, koji ujutro u sedam idu na posao, nekakve poruke i pomagala, štake, da bi im bilo lakše da žive. A kako prikazati pravoslavlje bez molitvenog stanja?

Pitanje: Ne bojite se da se od glumca pretvorite u propovednika?

P. Mamonov: Ja sa vama delim svoje duhovno iskustvo. Kod mene je dolazio jedan čovek i govorio: „Hoću da spoznam Boga, otkrijte mi Boga.“ Odgovorio sam mu: „Pretpostavimo da ja to mogu da uradim, no da li ste vi spremni da se odreknete života koji živite i da počnete novi život? Ili samo maštate o Bogu kao o bonusu?“ On je bio iskren čovek i rekao je: „Da, voleo bih da Bog uđe u moj život ne narušavajući red koji sam ustanovio.“ A to ne ide tako. Ako Ga primamo, onda moramo menjati ceo svoj život.

Pitanje: Rekli ste da hrišćanstvo nikome ništa ne nameće. A crkva? Po mom mišljenju ona je počela da zastrašuje. Eto, bila je u Centru Saharova izložba: „Oprezno, religija!“ Dvosmislen naziv, provokativni eksponati. Na primer kao ikona sa rupom umesto lica, a preko puta foto-aparat. Ljudi koji su sebe nazivali pravoslavcima, rasturili su izložbu, navodno spontano, a zapravo po nalogu nekog sveštenika i nisu bili kažnjeni. Umesto njih sud je kaznio novčanom kaznom jednog od organizatora izložbe.

P. Mamonov: Eksponat je, po mom mišljenju, bogohulan, ali pogrom nije hrišćanski čin. Zlo na zlo – nije pravi odgovor. Zlo se može pobetiti samo dobrom. Uopšte, šta je to zlo? Tama – to je odsustvo svetla, a zlo je odsustvo dobra. Ono nema svoju suštinu, biće. Probajte da u sobu unesete sveću i da prekrijete svetlost tamom. Možete samo ugasiti sveću. Mene uznemiruju i gola dupeta na ekranu i automati za igru u prodavnicama. Ali tome se treba suprotstaviti svojim životom. A ne rušenjem toga.

Pitanje: Đavo takođe nema svoju suštinu, svoju bit?

P. Mamonov: Šta su to anđeli? Kristali u kojima nema nikakve tame i čije površine trepere zato što se u njima prelama svetlost. Anđeli, slaveći Boga, uspinju se dan po dan sve bliže i bliže Njemu. A šta su to zlodusi? To su anđeli koji su se zaustavili i počeli da tamne. Tako i ljudi. Zaustavljanje na dostignutom nije moguće. Ako se zaustaviš na udobnom stepeniku tvoj lift će odmah krenuti dole. Gordost je najstrašniji greh, iz koga svi ostali poizilaze. Taština, praznoslovlje, moji su veliki gresi. No praznoslovlje je praznoslovlju neprijatelj. Kada govorim i komuniciram sa novinarima, da bi preko njih došle do ljudi takve stvari, ovlašćen sam da brbljam. Kao što je rekao jedan atonski starac: „Bolje je da sa Bogom porazgovaram o tebi, nego sa tobom o Bogu“.

Pitanje: Dobra formulacija, iako vidi Bog da vi sa mnom samo o njemu i govorite. Vaš heroj u filmu je unekoliko drugačiji. Pomalo je svet, pomalo jurodiv, pomalo provokator, pomalo vrag. Zato je i zanimljiv. Da li je tako?

P. Mamonov: Ne, nije sasvim tako. Šta je to podvig jurodivog? Najviši podvig u hrišćanstvu, kada čovek sebe osuđuje na potpuno poniženje, potpunu sramotu, da ne bi neko, ne daj Bože, u njemu video svetost. Eto, Vasilije Blaženi je trčao go – zašto? Jesu li ga zli duhovi obuzeli? Ne. Da bi mu svi govorili – ti si najodvratniji, ti si nam najmrskiji. Po našoj veri, to je sreća, to daje smirenje. Bog se gordome suprotstavlja, a smernima daje blagodat. To, što vi nazivate provokacijom, on čini ne zato što je zao, već da bi ljude urazumio, da bi se ljudi osvestili. Tako on pred dolazak oca-ekonoma, premazuje kvaku katranom, pali igumanu dušek, da bi ga izveo iz stanja potpune blaženosti, koju je tako blistavo odglumio Viktor Ivanič Suhorukov.

Pitanje: Ateisti smatraju da vi, u stanju u kakvom se danas nalazite, takođe proizvodite blažen utisak…

P. Mamonov: To vama tako izgleda. Ja se nalazim u stanju neprestanog divljenja pred Gospodom, koji sve što činim trpi, sve mi daje, i očekuje od mene, i čeka, i polagano otvara i otvara srce moje. Znate li kako su ranije objašnjavali stvaranje bisera? Kada se školjka otvori i na nju padne zrak svetla. Maksimum, koji sam do sada dostigao, jeste da se ponakad osećam kao ta školjka. A da li će biti bisera – Bog zna…

Petar Mamonov se rodio 14. aprila 1951. godine u Podmoskovlju. Godine 1979. završio je Moskovski grafički fakultet. Od 1979-1982 studirao je na redaktorskom fakultetu Moskogovskog grafičkog fakulteta. Radio je kao štamparski radnik u štampariji „Crveni proleter“. Od 1984-1990 godine bio je vođa i pevač grupe „Zvuci Mu“. Od 1991-1995 radi na projektu „Mamonov i Aleksej“. Sarađuje sa Pozorištem Stanislavski. Pozorišni rad: „Pukovniku nema ko da piše“ (1995) „Ima li života na Marsu?“ (1997. monodrama). Na filmu je debitovao 1986. godine u kratkometražnom filmu „Hau du ju du“. Igrao je u filmovima „Igla“ (1998), „Taksi bluz“ (1990), „Anna Karamazoff“ i „Noga“ (1991), „Tera inkognita“ i „Vreme tuge još nije došlo“ (1995), „Ostrvo“ (2006)

Razgovor vodio: Viktor Matizen

Preveo: Aleksandar Mirković

 

 

Petar Mamonov O TALENTU

„Kada je Gospod naš ulazio u Jerusalim na magarici svi su vikali: „Osana!“ i bacali cveće pod noge magarici, koja je bila potpuno uverena da nju slave. Moj talent – to Gospod, na meni, magarcu, sedi.“

Prevod: Aleksandar Mirković, Odlomak iz intervjua