RSS

Архиве категорија: Марко Аурелије

Марко Аурелије НЕКОЛИКО МИСЛИ О ДУШИ

***

Твоја ће душа бити онаква какве су и представе за којима тежиш. Јер оне души такорећи намећу своју боју.

***

Саме ствари никако не утичу на душу, нити јој се могу приближити, а не могу је ни мењати ни покретати. Она се сама мења и покреће, а битност ствари које наилазе споља процењује према томе како уме да процени своју сопствену вредност.

***

Све оно што јој смета, душа мења и окреће набоље, тако да баш оно што је њен рад кочило, постаје за њега корисно и подстиче га, а оно што му је затварало пут, сада га отвара.

***

Рзумној души и божијој, и човечијој и сваког разумног бића две су следеће ствари заједничке: она не дозвољава никоме да јој смета, а добро налази само у правичном мишљењу и раду и тежње своје задовољава баш тиме.

***

Остављен негде самоме себи, ја сам некада био срећан. Срећан значи: био сам човек који је сам себи досудио срећу. А добра судбина, то су добре наклоности душе, добри нагони и добра дела.

 

Из књиге САМОМ СЕБИ, Београд: Дерета, 2019.

 

илј

Christian Schloe

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 24 марта, 2020 in Марко Аурелије

 

Марко Аурелије НЕМА МЕСТА КОЈЕ ЧОВЕКУ ПРУЖА ВЕЋИ МИР И СПОКОЈСТВО НЕГО ШТО ЈЕ ЊЕГОВА ДУША…

***

„Људи траже места у селу, на мору, у брдима, да би се у њих повукли. И ти си навикао да имаш такве жеље. А свака таква тежња је у најмањој мери детињаста, јер је с друге стране ипак могуће да се човек, ако само хоће, у свако доба повуче у самога себе. Нема места које човеку пружа већи мир и спокојство него што је његова душа, нарочито што је она таква да, чим се у њу повуче, одмах наиђе на савршени мир. А кад кажем „мир“, мислим на савршени склад. Зато нека ти увек склониште буде ту и у њему се обнављај. Нека принципи који ће, чим на њих наиђеш, бити довољни да искључе и одвоје од тебе цео двор и да те поново отпрате у свет у који без љутње мораш да се вратиш, не буду ни предуги ни плитки. Јер, на шта се љутиш? Зар на поквареност људи? Сети се реченице која каже да разумна бића живе једна ради других, да сношљивост према људима спада у правичност и да људи греше против своје воље. Помисли, такође, колико се њих међусобно свађало, било пуно подозрења и мржње једно према другоме, како су се међусобно борили на живот и смрт, а напослетку су ипак прободени падали и претварали се у прах и пепео. Сети се тога и престани већ једном са љутњом. Или си можда незадовољан са оним што ти је природа поделила? Онда знај да постоје само две могућности: провиђење или игра атома. Сети се и доказа по којима се закључује да је и свемир држава. Или те, можда, још увек узнемиравају телесни прохтеви­­­? Онда мисли на то да се душа, чим се једном одвојила и сазнала за своје нарочите особине, више не предаје  и не меша ни са благим ни са грубим дахом света. Размишљај и о ономе што си чуо о боли и о наслади и са чим си се у потпуности сложио. Или ти, можда, не да мира жудња за оно мало славе? Онда се сети како се брзо све заборавља, и како је огромна провалија вечног времена на обе стране, испред и иза тебе; помисли како је све само ништавно одобравање, несталност и неспособност расуђивања масе која изгледа да те хвали и како је безначајно мален простор на којем се све то догађа. Та, цела земља, и није ништа друго до једна тачка, а ово обитавалиште људско је само један њен сићушан део. Како је мало оних и какви су то људи који ће те хвалити! Зато неспрестано размишљај о могућности да се повучеш на оно месташце које ти припада и нарочито не дај да те повлаче овамо онамо и немој се одвише гордити, него буди слободоуман и посматрај ствари и као муж, и као човек, и као грађанин, и као смртно биће. А од ових правила која увек морају да ти буду пред очима, запамти нарочито ова два: прво, да се ствари не дотичу душе, него да непокретно стоје ван ње, а немир долази искључиво из твога схватања; и друго, да се у свему ономе што гледаш већ врше промене и да њега као таквог ускоро неће ни бити. Увек мисли и на то колико си времена већ ти сам доживео. Свемир је промена, а човечји живот је само привиђење.“

 

Превод: Албин Вилхар

 

Из књиге Марка Аурелија, Самом себи, Београд: Дерета 2019.

 

sunce

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 2 јануара, 2020 in Марко Аурелије

 

Ознаке: , , ,

Марко Аурелије САМОМ СЕБИ (одломак)

***

„Не троши остатак свог живота у размишљању о другим људима, осим ако то служи општем добру, јер ћеш, ако се будеш мучио око тога шта овај или онај ради и зашто он то ради, шта каже, шта мисли и намерава, и осталим сличним питањима која нас одводе од посматрања нашег сопственог ума, бити спречен да обавиш неки други посао. Стога у низу представа треба избегавати све што нема основе и сврхе, а пре свега радозналост, бригу о стварима које те се не тичу и све рђаве мисли. И треба себе да навикнеш да имаш само такве представе које те неће спречити да у тренутку када те неко запита: „Шта сада мислиш?“, простодушно одговориш: „То и то“, тако да се одмах види по твојим мислима све једноставно и добронамерно, и како долази од бића које схвата опште ствари, не брине се за похотљиве и пожудне представе, нема ни труни славољубља, зависти, подозрења или нечег сличног чега би се човек  морао стидети кад би рекао да је мислио баш на то. Јер само је онај човек свештеник и слуга божији који се непрестано труди да буде најбољи, који има тесне везе са бићем које живи у његовој унутрашњости и даје му снаге да га ниједна страст не окаља, никакав бол не рани, никакав злочин не додирне, и да буде неосетљив према свакој слабости; које га и у највећој борби подстиче да не клоне (да га наиме ниједна страст не руши), да буде испуњен правичношћу и да од срца поздравља све што се догоди и што се са њим збуде. Веома ретко и то само ако је у питању општа корист, мислиће он о томе што неко други каже, учини или помисли. Јер он не жели ништа друго до ли да испуни своје дужности, непрекидно размишља о томе шта му се спрема у вечности и васиони, и своје задатке испуњава лепо, јер је убеђен да је то добро. Из васионе свако доноси собом на свет свој досуђени део, а сваки део доприноси и сврси целине. Он размишља и о томе да су сва разумна бића у међусобном сродству и да људска природа налаже бригу о свима људима који живе по свеопштој природи. А увек су му пред очима они који не живе тако: он прати какви су они код куће, а какви ван ње, какви дању, а какви ноћу, и са ким се друже. Разуме се да хвали ових људи, који ни сами са собом нису задовољни, он не придаје никакву важност.“

 

Превод: Албин Вилхар

 

Београд: Дерета 2019, страна 65.

 

hip 6

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 29 децембра, 2019 in Марко Аурелије

 

Ознаке: , , ,