RSS

Архиве категорија: Милосав Тешић

Милосав Тешић ПОНЕДЕЉАК

 

I

 

Гомила мрак се, расте колач тмине.

     О стакло срца груни, Света харфо,

     уз блесак Духа с воде и висине,

     у облик склопи безобличја царство!

     По хаос пољу Квасац гони тесто

     што букће, кипи, куља урнебесно.

Гомила мрак се, расте колач тмине.

     А светлост где је ‒ пупи ли јој лоза?

     Док вазу ваја творбена нервоза,

     Светворац пламти ‒ кућо од ведрине! ‒

     и Купу бруси, где ће да заблиста,

     кад метеж клоне, Бели лабуд смисла.

Гомила мрак се, расте колач тмине.

 

Назнаке и разјашњења:

 

Понедељак – први дан Стварања света, у који је Бог створио светлост.

„У почетку створи Бог небо и земљу. А земља бјеше без обличја и пуста, и бјеше тама над безданом; и дух Божји дизаше се над водом. И рече Бог: нека буде свјетлост. И би свјетлост. И видје Бог свјетлост да је добра; и растави Бог свјетлост од таме. И свјетлост назва Бог дан, а таму назва ноћ. И би вече и би јутро, дан први“ (Прва књига Мојсијева, I, 1‒5).

 

hip 2

 

II

 

Тумара тмушом нагон боготворни,

     кроз пустош листа тамине шумарке.

     Тренуци то су несловни и словни.

     Ништина шкрипи, крцкају јој шарке ‒

     а гареж веје, угарци се дробе

     док видик пуца с разломка деобе.

Тумара тмушом нагон боготворни

     и дејством Духа тамну мрежу пара,

     празнину пуни – именице ствара

     да из њих груне један Глагол чворни,

     пред чијом силом наука се леди,

     а реч се смрзне, место да залебди.

Тумара тмушом нагон боготворни.

 

Назнаке и разјашњења:

 

Света харфа – хармонично брујање Богом створеног света.

Квасац – Творчево надахнуће при Стварању света.

Ваза, Купа – ознаке савршене Творчеве обликовне моћи у самом чину Стварања света.

Кућа од ведрине – Земља као идеално, вечно светло и срећно Божије устројство.

Бели лабуд смисла – савршена лепота Богом осмишљеног света.

 

hip 1

 

III

 

Изнутра бео, љубичаст по рубу,

     а с поноћ-јутра подне му се цери.

     Белино, свиј се ланено, у трубу

     да Први данак обожен трепери.

     Под палим небом с црнилом у здели,

     сиромах један чему да се бели?

Изнутра бео, љубичаст по рубу,

     обеју боја он је затвореник,

     и чувар њихов, њиних сенки зреник,

     о чије класје креше зумбул-руду

     да с лиске брега, куд су текле овце,

     у видик сведе косце, жетеоце ‒

Изнутра бео, љубичаст по рубу.

 

Назнаке и разјашњења:

 

тмуша – тмина, помрчина.

боготворан – који се тиче Божије творачке моћи.

Глагол чворни – Божија реч у којој се садрже смисао и тајна постојања.

 

NES 5

Joan Fullerton

 

Из књиге СЕДМИЦА, Лирски спев, Београд: Чигоја штампа, 2015.

 

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 9 марта, 2020 инч Милосав Тешић

 

Ознаке: , , ,

Милосав Тешић КОНДАК С ФИГУРОМ ЧАСНО ЈЕ БИТИ

Часно је бити носилац ране, живе и чисте,
с нимбусом бола који, растресен, труси са трешње
позног априла; часно је бити трептај са листе
пролазних ствари, слуга што уме Слово да кресне
модрицом с душе; часно је бити смирен становник
колибе горске, ревностан чувар, вратар и војник
станова сточних; часно је бити сведок у трену
заранка летњег, када се сена, сламе и баште
Господом застру; часно је бити, Звездо у челу
столова Горњих, путник по ноћи воћке кад праште.

 

no'

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 29 фебруара, 2020 инч Милосав Тешић, Uncategorized

 

Ознаке: ,

Милосав Тешић О ТРАДИЦИЈИ

„Под традицијом подразумевам оно што би се могло обухватити појмом жива прошлост. То је она, ако се ограничимо на удео традиције у књижевној уметности, естетско-сазнајна вертикала у коју је уграђено креативно језичко биће једног народа, почев од усменог стваралаштва и почетака писмености, па све до скорашњих времена. Тешко да ико може бити толико глув и слеп па да не осети оно што је рођењем предодређен да доживи и проживи. Ти најудаљенији трептаји живе прошлости даљи су и од ње саме: они нас воде до искони и одатле се, друкчије  осенчени и просенчени, проносе кроз векове. Не може се десити – уколико се нисмо извежбали у ниподаштавању свега што није тренутно, што не постоји овде и сада и што се одмах не може искористити – никако се не може догодити да вал прошлог а још живог не протекне и кроз нас, да нас, у стваралачком смислу, не прене и не подстакне на обликовање новог и модерног песничког или којег другог израза, али заснованог на сигурним темељима. Нисам, дакле, бирао традицију, нити је она мене изабрала и најтачније ће бити да смо се једноставно препознали: она је у мени са својим пуним именом и презименом и колико је она испред мене толико је и испред мене. У ствари: жива прошлост је у неку руку и прошла будућност.“

 

Из књиге ПИСЦИ ГОВОРЕ, Београд: Друштво за српски језик и књижевност Србије, 2007

 

hermeneutika 1

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 15 фебруара, 2020 инч Милосав Тешић

 

Ознаке: ,

Милосав Тешић А ВОДЕ СУ ПУНЕ ОЖЕДНЕЛИХ ДУША

На хиљаде лета из тмине пенуша:

надолазе греси и јачају кризу.

У истој су равни далеко и близу:

под сунцем се коље, истребљује, гуша.

 

Што срцем се појми ‒ у грудве се згруша,

те остају мисли да споре се, гризу,

да почине злочин и злу експертизу –

а воде су пуне ожеднелих душа.

 

С небеса и река, са клисура, међа

по челу чекића и удара с леђа!

Што стопут се множи – то стопут је мање.

 

У власти си, свете, прождрљиве жеље,

што очима жедним и коси и жање…

Воденице нигде – а меље ли, меље.

 

 

voda

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 14 фебруара, 2020 инч Милосав Тешић, Uncategorized

 

Ознаке: , ,