RSS

Архиве категорија: Миодраг Павловић есеји

Миодраг Павловић ПРЕОБРАЖЕЊЕ

Преображење Христово је у потпуној промени одлика тела које постаје светлеће, луминозно, и показује своју другу, божанску, природу. То је преображење при којем се чува истоветност спољашњег облика, доказ да иста форма може имати две различите ентелехије. Значај метаморфозе, теолошки, у томе је што показује други могући пут до искупљења човека самог, пут преображења који мимоилази смрт (распеће, Велика субота). Очигледно, човек да би стигао до свог завршног облика у којем, претпоставља се, треба да станује у вечности, имао је два пута, онако како их је његов заступник и претходник (Христос) показао. Један пут – умирање, страдање, добровољне жртве, а затим обнове после проласка кроз доњи свет, свет додиривања потпуног Ништавила, и други пут, преображења плоти у молитву и у додиру са божанством. Пут преображења очигледно је био рајски, Адамов пут пре изгнања из раја, када смрт није била неопходност у људском телу. Други пут, пут страдалне смрти, преостао је једино као избављење, оно које личи на обрте и обнове у природи, онако како их је приказао још египатски мит о Озирису. Но и Озирисове прображаје кроз смрт и преображење не треба схватити једнострано само као пробијање животне силе кроз обиље вегеталних облика. Пролажење кроз видљиве животне циклусе значи и долазак у близину невидљивих, божанских, творачких сила. Зато је мистерија пролазити кроз вегеталне преображаје са пуно свешћу о себности, о себи, о Ја који је и неко други.

М. Павловић – Свечаности на платоу (Просвета, Београд, 1999)

ПРЕОБРАЖЕЊЕ

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 20 августа, 2015 in Миодраг Павловић есеји

 

Ознаке: , , ,

Миодраг Павловић МОТРЕЊЕ СЕБЕ

Да ли је некада мисао била исто што и тело, мисао карлична, грудна или гњатна? Или се мисао по телу простире као птица што се са извиђања враћа? И бива све мања слажући се по нама спрат по спрат? Ако је на почетку мисао била цео свет, њена светост бива са васионом све већа и једва издржава да буде „све“. Зато се распарчава уместо да се са основом изједначи и може да бира: да ли да буде ничија, или да се потре сасвим.
Из збирке „Исход“, Београд, 2000

Sarolta Ban

Sarolta Ban

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 30 маја, 2015 in Миодраг Павловић есеји

 

Ознаке: ,

Миодраг Павловић ТРАНСЦЕНДЕНЦИЈА

1.
Трансценденција, све оно што смо послали с ону страну, што нам је неслично, што је вечно и несазнатљиво, што нас својом огромношћу превазилази на један непојаман начин, враћа се на границе постојећег и даје знаке о себи. Трансценденција је наша могућност и способност да се удаљимо од нас самих. Удаљујемо се од нас уколико смо ми тај објективни свет у којем смо се обрели, тако да смо и сами учествовали у његовом стварању. У нама су овај и онај свет заједно, ми смо објективни свет и његова трансценденција.

2.
Оно што је трансцендентно, несазнатљиво је. Трансцендентно се увек враћа ка нама, и то је феномен религије. Религија, то је трансценденција која нам се враћа. А тамо, с ону страну, постоји само оно што нам се враћа, и то нипошто није мало. Оно што нам долази као чињеница религиозног искуства, то су визије, то је топлина око срца у исихастичком подвигу, то је осећај празнине будиста, то је такође извесност о оном што нас надилази, превазилази, и истовремено, остаје с нама.

3.
Овај свет постоји, постоји онда и онолико колико нам се указује, у машти и мисли, у страху и дивљењу, у речима и у неизрецивом. Почетак оностраности је у епифанији, у јавном указивању светог и пресветог. Оностраност постоји од границе овостраности. Шта смо и ко смо ми у свему томе, неизрециво је и непојамно као и сама тајна богопостојања. Али мислим да је тако: божанска оностраност почиње тамо где нам се, нама људима, јавља, и величанствена је онолико колико ми то можемо да поднесемо. Превазилази нас у недоглед, који је толики колико га ми у нашим негативном и позитивном замишљању можемо на свет да донесемо.

 

М. Павловић – СВЕЧАНОСТИ НА ПЛАТОУ

 

transce

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 11 маја, 2015 in Миодраг Павловић есеји

 

Ознаке: , ,

Миодраг Павловић БИТНОСТ ХРАМА

2.

Храм – то сам ја! каже бог коме је храм посвећен, каже свештеник који у њему служи, каже свако ко у храм улази, учествује у култу, кажу елементи који се у њему сажимају, животна снага која се обнавља. Место где се сви поистовећују, где поистовећивањем постају тако велики, чисти, свепрозирући.

Храм је једно велико ЈА. То се види по његовим куполама, по торњу, по звону које звони. Што многи сматрају да је њихово лично ЈА, не мења ништа на ствари. Поистовећивање већ подразумева могућност да се у њему буде заједно.

Док човек мора стално да мисли себе у оквирима нечег другог, кроз друге, мора себе као појам да замењује за своје саставне делове, па за њихове супротности, ЈА се као језгро свести, прва потенција сазнања, удаљује, замагљује, конвертира у непредвиђеном правцу. И храм као да га на то наводи. Мора да исповеда већ постојећу веру, да изговара унапред срочене речи. Мора да „себе исповеда“, да се одриче, да прилаже, да назире светост као супротност његовој дневној егзистенцији са којом се његово ја од малена изједначило. Међутим, обредом силаска у језгро оно достиже тачку на којој његова свест заиста има право на себе. Од полуге сазнања он постаје предметом сазнања, најзад и знање само. Знање јесте ЈА. Мозак те велике свести оличен је у храму, његово делање у обредним преображајима, комутацијама. Његова свест, унапред дата, пролази дуго кроз тамни тунел своје расутости, затим се тунел и затвара; смрт, гроб, искуство вечног наличја.

Да ли се и то расплиће? Да ли је расплет срећан? Да ли ЈА има везе са блаженством? Да ли је ја – дом, да ли се ЈА може удомити? Треба питати храм, његово светилиште, његову жртву, силу којом он све преображава. Када би одговор ван њега био могућ, одговор би дошао толико брзо, да би пречица онемогућила сам храм, сакралност, само постојање. У одлагању одговора опстало је све што знамо: мисао, биће, светост. Храм је сведочанство те свеопште одложености. Истовремено, храм је машина која ради у бескрајно дугом времену одложеност. И по томе је храм једно велико ЈА, оно које не може да на себе заборави.

 

М. Павловић – БИТНОСТ ХРАМА (одломак из есеја), СВЕЧАНОСТИ

НА ПЛАТОУ (Просвета, 1999)

 

pavl e

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 6 маја, 2015 in Миодраг Павловић есеји

 

Ознаке: ,

MIODRAG PAVLOVIĆ (ODLOMCI IZ ESEJA)

O KRSTU
1.
Sopstveni, sebi svojstveni način na koji se vrši molitva, to je pravljenje svog krsta. Čovek u misli polazi od sebe i na kraju se vraća sebi, ali polazi od sebe iz sredine, ne od stvarnog početka, niti od stvarnog kraja. Zato krst, iako liči na nas, mora uvek iznova da se pravi po našoj meri i u velikoj suprotnosti sa našim oblikom uzetim iz svakodnevnice, iz bezoblične sredine. Ko dođe molitvom do sopstvenog krsta u prvi mah ne zna gde je to stigao, – u središte u kojem se seku danas i ne-danas, ili u naličje kosmsa, u svoju senku od koje je hteo da odbegne?

2.
Krst je nepomičan, on se ne kreće, u njemu se okrećemo samo mi kao insekt koji se vrti po sopstvenoj paučini. Krst ne proizvodi vatru i ne može da izgori jer se u njemu vremena tako ukrštaju da plamen koji se proteže po jednoj vremenskoj osovini, ne može da ga stigne, kao što krst koji je sam sobom zategnut, sapleten, zaustavljen, ne može da ide u korak sa plamenom svetskog preobraženja, te ne može u svkolikom menjanju oblika ni da učestvuje. Ipak se u njemu sustiče rađanje, susreću se naraštaji, kao što se vidi u najranijim predstavljanjima ljudske ukrštenosti i u prvoj misli da dva zračenja preprečuju jedno drugom put i posvećuju se u nešto drugo. Majka drži popreko dete na prsima, i to je krst, u zelenom kamenu čija boja liči na listove bilja (figure od steatita iz bronzanog doba, Erimi, na Kipru). I vraća se krst u grobovima, povremeno, u kojima je kičma potomka legla popreko na telo roditelja, da i ne pokušamo da raščlanimo šta to sve može da znači (grobovi ranog srednjeg veka, severna Evropa). Ne treba zaboraviti nikad da krst nije samo geometrija, planimetrija, iako se događa u jednoj ravni, na jednoj istoj površini, naprotiv, on je plastičan, prvo zbog naše spostvene telesnosti, onda i od njegove mnogoznančnosti iz koje raste ljudsko biće na koje krst liči.

3.
Šta čini božanstvo sa krstom kad ga čovek drži u ruci mi ne znamo, to je možda vid u kojem se priviđamo božanskim očima, i bez krstastog znaka ostajemo njemu nevidljivi. Zato padamo na svoj krst, ponekad obeznanjeni, ponekad krvavi, da bismo se sa njega podigli opet u nekom novom značenju. Jednom je raspeta zmija u nama, drugi put je trnov venac stavljen na glavu serafima. Ili postajemo san koji je našao svoju pravu dimenziju jer može da prođe kroz tesnac kojim se u prtehodnom budnom stanju nije ni hodalo. Ali kretanje se ubrzo pokazuje kao ukršteno, dakle prividno: idemo površinom sfere za koju se tvrdilo da je bez granica. A sama sfera je velika granica između onog što ona sadrži i onog što je okružuje, i na toj napetosti unutrašnjeg prema spoljnjem, koja nije samo ljudska, stoji veliko raskršće krsta kojeg se čvrsto držimo.

M. Pavlović – SVEČANOSTI NA PLATOU (Prosveta, 1999)

o krstu

ZAGONETNI ZAHTEV PESME
Poezija bez zagonetke je samoopisivanje ili ubeđivanje. Ne kažem da ona postaje naracija, pripovedanje može da sadrži mnoge zagonetke, kao što govorništvo ponekad iznosi neizrecive slutnje i nasvladive paradokse. Ali govorništvo koje ubeđuje, retorika u užem smislu reči, zna sve više i bolje od slušalaca koje hoće da navede, da ubedi u potrebu jedne odluke ili nekakve akcije. Onaj ko opisuje može da se usredsredi na predmet koji je sam sobom zagonetan, ali tu je opisivač samo posrednik, od njega zagonetka ne polazi, niti on može odgonetanjem da donese na videlo neki smisao. Kada ne bi postojala mogućnost posrednog govorenja, iza kojeg se sluti neka tajna koju treba razotkriti ili spoznati toliko da se ona može i nekom drugom preneti, poezija bi bila jezikoslovlje bez ikakvog sopstvenog supstrata.

Da li pesnik svoju zagonetku traži, ili se kroz njega jezik sam poigrava i gradi arhitekturu svog labirinta, svejedno je. Mi to ne možemo nikada sasvim tačno ni da zaključimo. I to je jedna od zagonetki ugrađenih u zdanje pesničkog dela. Pesnička umetnost je moguća jer jezik po svetu može da hodi naheren, da sve dotiče iskosa, da saopštava nekoliko stvari odjednom, da se izvuče iz šake derikože, iz klopke pravnika koji sve razjašnjavaju. A ipak može da se govori o preciznosti pesničkog izražavanja, o čistoti pesničke forme. Svaki jezički izraz se ukršta sam sa sobom čim se pojavi. Poezija je prva koja to vidi i od toga tka svoju tkanicu sa znacima koji opet imaju zasebnu pripadnost, okvire i sisteme.

Ne može se očekivati da jedna pesnička jezička tvorevina bude manje zagonetna no neki unekoliko osloženi prirodni oblik. I kao prirodni oblici, i pesma traži poniranje, udubljivanje u nju, priznavanje njene zagonetke. Čini se da cvet koji nam se ispreči na putu kaže: uberi me. I da pesma traži od namernika koji se nad nju nadneo: razumi me. No ni jedno ni drugo zahtevanje ne izgledaju verovatnim. Cvet, ako besedi, reći će: osmotri me. A pesma sigurno ne zahteva više u svojim obraćanjima no: oslušni me. Osluškuj me, dugo, i uporno. Zahtev ljubavi i pobožnosti u isti mah,na sličan, zagonetan način.

M. Pavlović – Svečanosti na platou (Prosveta, 1999)

ZAGONETNI ZAHTEV

U PROCEPU
Koliko nas potkresuju od dolaska ili od Postanja, kao da smo živa ograda nečijeg groblja. Ne smeš da se pružiš na jug niti na zapadu granice sastavljaj. Od ustanka do ustanka teturaj se, nikako da staneš na noge lagane. Zatvorili su za tebe mora, zatvoriće i planine-Balkane. Da se ne stvori „drugo slovensko carstvo“ poslaće na zajam ferdinande i s juga bajzite i erbakane. Nikako pod jedan šator da se narod skupi. Podmetli su bedem fruški posred leđa, i gotsku lomaču da tinja. Guraju u procep da izgubiš strpljenje. Nisi ti deo rimskog carstva, nit istočnog, nit onog otkuda dolazi kruna. Dolina i planina ovde se za tvoje ime veže. Kao pastir prigrli braću svoju. I ne odbacuj reči koje verovahu u Slovene.

M. Pavlović – NOVO IME KLETVE (Prosveta, 2000)

U PROCEPU

ČIN SEĆANJA
1.
Misli se da je čin sećanja čovekova odlika, i više od toga: njegova obaveza. Sećanjem čovek ostvaruje celinu sagledavanja svog života, osmišljava svoja dela, dublje razume opšta zbivanja čiji je on deo, rukavac, protok. Sećanje za pojedince, grupe i narode je čuvanje i obnavljanje sopstvene forme, putokaz i podsticaj u daljem delanju, u preduzimljivosti, pronalaženju novih postupaka, oblika. No istovremeno sećanje može da navede na ludosti, što se vidi kod naroda suviše obuzetih tradicijom, sećanje može da ispuni pojedinca i grupe dubokom melanholijom i, najzad, sećanjem se može uništiti nešto vrlo dragoceno, ono što je predmet samog sećanja. Mogu se pokvariti, unakaziti sopstvene uspomene, koje su dotle ležale u nama skrivene i sposobne da deluju plemenito, izazivajući u nama nedovoljno objašnjiva ozarenja.

2.
Vraćanjem u svest, uspomene se mogu preliti neprijatnim bojama i mirisima, od kojih se više ne oslobađaju. Treba, izgleda, negovati poluzaborav; u njemu se uspomene najmanje kvare, najmanje preinačuju u drukčiju, dotle nepostojeću prošlost. Ili sećanje treba ritualizovati, od njegovog individualnog arsenala načiniti nešto zajedničko. Ako kolektivno sećanje i nije bilo dato, treba ga izmisliti. U tome je mogućnost da zajednička svojina uspomene bude pročišćena, uzvišena i da se izbegnu stranputice koje kroz sećanje vode u nihilističku idiosinkraziju, u filosofiju sveopšteg prezira.

3.
Zajedničko sećanje može biti i zajednička histerija, neuroza ili kako se sve te polu-bolesti nazivaju. Zato se sećanje prečišćava u tregediji, slaže u sliku sa kosmičkim okvirima u kojim mnogo šta može da bude oprošteno, osmišljeno, ozdravljeno. Sećanje treba da bude nešto svešteno i hramovno, dakle suprotno od onog što hoće i može većina istoričara. Istoričari slikaju istoriju crnjom nego što je bila: sreća i blagost nisu njena tema, blaženstvo nije istorijiski događaj. Plemenitost i darežljivost, praštanje i prosvećivanje sebe i drugih, nisu poglavlja pisane istorije otkad je ona postala „pozitivna“ nauka. Tukidid i Tacit su svakako preterivali opisujući zlo, drugi su istoričari preskakali fenomenologiju dobra da bi se držali zla koje je uvek zanimljivije. Za pesnike se govori da „mnogo lažu“ kada opisuju raj. Onaj ko opisuje pakao smatra se za istinoljubivog.

4.
Memorija treba da pročišćava ukazivanjem na prošlu patnju, da postane sakralna, kao što i ritual podrazumeva stradanje, onda pokazuje životne snage i završnu epifaniju u kojoj se oblik života izjednačuje sa duhom. Sećanje se zatvorilo u ritualni krug u kojem možemo imati pretke koji po krvi nikada nisu bili naši, možemo zamšljati svete ratove koje naš narod nije vodio, proglasiti svojim kraljem i svojim prorocima ljude sa drugog kontinenta. Sećnje dobija hramovni oblik i sveštenu kontrolu; strma ravan sveta postaje uzlazna putanja duše.

Miodrag Pavlović – SVEČANOSTI NA PLATOU (Prosveta, 1999)

CIN SECANJA

KAKO NASTAJE PESMA
Srećni su oni ljudi koji nalaze da nam istinu o našem duševnom životu nudi psihologija, odnosno njena primenjena, lečilišna varijanta: psihijatrija. Srećni su oni ljudi koji veruju da o društveiom biću čovekovom najviše i najbolje govori istorijska nauka ili u primenjenom obliku: nauka o društvu i njena delatna komponenta: politika. Blaženi su oni koji istine o duhovnom biću čovekovom vide kodifikovane u dogmama postojećih religioznih predanja i verskih organizacija. U mom duševnom i umnom razvoju, od ranog detinjstva nadalje, izostale su moguće fiksacije za određene sisteme objašnjavanja, duševnog otkrivanja, ili spasonosnih političkih programa. Ali rano su se javili doživljaji kojima je bila potrebna artikulacija u jeziku, u obredu, u grupnim društvenim delovanjima. Ti rani ili nešto pozniji doživljaji imali su težinu sudbinske nerešivosti, bili su tajna koja nas pritiska, a da ne ometa umni i duševni razvoj. Naprotiv, rekao bih, što su duže te tri tajne bile nerešive, to je osnovna životna briga mogla biti delotvornija.

Rano sam ugledao tajnu nebeske visine; znao sam da je ona manje ili više nerešiva. Čuvao sam to rano u detinjstvu ugledano nebo – čuvao sam u rezervi. Dovodio sam ga povremeno u vezu sa vizijama što su mogle da posluže kao objašnjenje dalekih realnosti ili kao slutnja suštine koju su vizije mogle u sebi poneti. Otkriće društvene uslovljenosti našeg bića javilo se takođe rano, preko mreže ljudskih zavisnosti u porodičnom životu, zatim u postojanju školskih okvira ljudske međuzavisnosti. Tu je svakako spadalo i iskušavanje života u gradskoj četvrti, sagledanje zagonetnih panorama pojedinih ulica. Najzad i neobični impulsi javljali su se iz naše unutrašnjosti i navodili su svakoga da ispravi svoj pogled ka duševnim pokretima kojima se najčešće nije moglo vladati. Često je ljudska brutalnost bila najopipljiviji dokaz da nosimo u sebi tajanstvo duše. Ali gledajući unutra, ka sebi, u sebe same, uglavnom nismo mogli videti drugo do li slike koje nismo prizivali, reči pozajmljene odnekud spolja, i najzad posvemašnju prazninu kao dokaz da sami sebi najlakše izmičemo, umesto da sebi budemo najpouzdaniji svedoci i najčvršći jemci.

Od malih nogu čini mi se da sam bio svestan da li nebo lebdi ili hodi nada mnom. Opasnost da naiđem na neki ponor, da se nadnesem nad provaliju, ukazivala mi se kasnije, povremeno. Morska dubina je bila najdvosmislenija od svih ponora: zatvorena svojom nesagledivošću, otvorena mogućnošću da u nju potonemo do potpunog nepovrata, bez ikakvog obećanja o iskupljenju, morska dubina je bila prava suprotnost nebu, gotovo moćnija od njega i kao svaka prava sablazan, isto toliko lepa kao i nebo samo. Ali ja lepotu morske dubine, pa ni pučine same, nisam voleo. Izlagao sam se njenom pogledu, ali nisam žudeo da se otisnem preko morske površine u Odisejeva preduzeća. Ako sam iskren prema sebi, onda treba da kažem da sam voleo ravnice, bregove i planine. Tu se mogao naslutiti beskraj i bez primamljivih čari plovidbe po moru. Planina je bila obećanje velikih i dalekih vidika i zalog čistih vazdušnih sfera što su vodile ka mitskom, ili optičkom eteru. U eteričnosti su se sažimala zračenja različitih elemenata, u njoj začinjala se mogućnost jednog drugog opredeljenja.

Ako nisam u sebi otkrivao pravu želju da prihvatim jezik zakonodavca ili političara, ako u zbirci mojih religijskih knjiga nema Dogmatike, ako nisam smatrao da se psihička kompleksnost može stornirati doktrinama dubinske psihologije, poverovao sam da me najbliže jezgru istine dovodi ona vrsta delatnosti koja u sebi spaja najveću moguću količinu heterogenih partikula, ono što je u najvećoj ljudskoj meri sposobno da skupi u sebe i iskaže svojim oblikom kompleksnost relacija koje je ljudski um-duh sposoban da shvati, sazna. To su tvorevine u kojima se ukrštaju istovremeno različite verzije smisla, – možda uvek u osnovi istog. Umetnički oblik me je oslobađao metodske zavisnosti kojom nas okružuju mogućnosti čistog uma. Umetnik i njegovo delo ne saznaju: oni su već saznali. Oni su saznali da je čovekova pozvanost ne u saznavanju predmeta, nego u načinu kako da se elementi stvarnosti dovedu u međusobnu smislenu vezu, u sliku koja će najviše ličiti na poriv, pogon života u čijoj se matici čovek našao, da sagradi tvorevinu najveće moguće kompleksnosti: umetničko delo. Tako nastaje pesma. Tako i opstaje pesma.

M. Pavlović – NASTANAK I NESTANAK PESME (odlomak )

kako nastaje pesma

ŽIVOT PO MITU
Mit je, kažu, priča, po tome svi mi živimo po nekoj priči, samo ne znamo gde ona počinje, ni gde se završava. Dakle, naš život i nije priča, nego bi to tek mogao da postane. I kada bi postao priča, čak i herojska, ili pedagoška, ničiji život ne bi bio mit dok ne zakorači u nešto onostrano, dok ne bude više nešto zamišljeno nego iskustveno. Po meni mit je slika koja se kreće, slika koja ide iznad nas, ispred nas, može da se dozove ili izgubi. Tu sliku neko posvećuje, daje joj dublje značenje nego što ona na prvi pogled ima. Ona ima poreklo koje nije proizvoljno i smer kretanja kojim mi sami ne upravljamo. Ipak, mit izlazi iz nas, kao da ga stvramo, opažamo ga kao da je reč u povorci oblaka koja se kreće i preobražava pred našim očima. Razmišljajući o njemu dospevamo do neke stvarnosti o čijem postojanju slutimo gotovo od našeg rođenja, a neizvesnu stvarnost pretvaramo u slutnju do pred kraj našeg života.

Mit je zgusnuti vazduh presićen kiseonikom za maštu, ali ga retko susrećemo na našim putevima. On prođe ispred nas kao pramen magle, podigne se sa livade u zoru kao isparenje rose, u gradu ga uglavnom ne srećemo, osim kad nam neki dimni trag dočara sliku anđela što pada, ili Ikara kojem se tope krila. Ni u snu ga nema tako često koliko se priča među psiholozima. Ne stiže nam on besplatno niti nezasluženo. Mit se uči kao i svaka azbuka, kao reči našeg budućeg maternjeg jezika. Da bismo mit uzneli i poznali moramo se njime baviti, skupljati ga kao lekovite trave. Posle se on pojavi i sam od sebe, kao vizija, ali pri tome moramo se staviti u službu njegove discipline. Mit živi od našeg dozivanja, vraća se na ovaj svet kao da njime istorija nije nikad sasvim zagospodarila, donosi nam potvrde najvišeg jemca o postojanju Lepog i Dobrog, Strašnog i Moćnog. Bez nas, njega nema. Bez njega, mi bismo bili nešto treće.

Je li pogrešno ako kažemo da svaki čovek po mitu misli i deluje? Nije li sama pojava nebeskih tela nad nama i ravnanje po stranama sveta već život u mitskoj priči i delanja po nalogu mitskih sila? No u stvaranosti svaki čovek živi prema nekoliko shema odjednom i može svoje postupka da tumači pomoću raznih ključeva. Mit će biti onda ono što se intenzitetom izdvaja iz arsenala naših motivacija: on je visoka svest o nama samima. Slikovitost je njegov uslov da bi nam se javio. Njegova pokretljivost je dokaz nadmoći što nas mami, obećava i dovodi do tačke i mesta na kojima počinju ispunjavanja najviših očekivanja.

M. Pavlović – Svečanosti na platou

ZIVOT PO MITU

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 4 маја, 2015 in Миодраг Павловић есеји

 

Ознаке: , , , ,

Миодраг Павловић ЧИН СЕЋАЊА

1.
Мисли се да је чин сећања човекова одлика, и више од тога: његова обавеза. Сећањем човек остварује целину сагледавања свог живота, осмишљава своја дела, дубље разуме општа збивања чији је он део, рукавац, проток. Сећање за појединце, групе и народе је чување и обнављање сопствене форме, путоказ и подстицај у даљем делању, у предузимљивости, проналажењу нових поступака, облика. Но истовремено сећање може да наведе на лудости, што се види код народа сувише обузетих традицијом, сећање може да испуни појединца и групе дубоком меланхолијом и, најзад, сећањем се може уништити нешто врло драгоцено, оно што је предмет самог сећања. Могу се покварити, унаказити сопствене успомене, које су дотле лежале у нама скривене и способне да делују племенито, изазивајући у нама недовољно објашњива озарења.

2.
Враћањем у свест, успомене се могу прелити непријатним бојама и мирисима, од којих се више не ослобађају. Треба, изгледа, неговати полузаборав; у њему се успомене најмање кваре, најмање преиначују у друкчију, дотле непостојећу прошлост. Или сећање треба ритуализовати, од његовог индивидуалног арсенала начинити нешто заједничко. Ако колективно сећање и није било дато, треба га измислити. У томе је могућност да заједничка својина успомене буде прочишћена, узвишена и да се избегну странпутице које кроз сећање воде у нихилистичку идиосинкразију, у философију свеопштег презира.

3.
Заједничко сећање може бити и заједничка хистерија, неуроза или како се све те полуболести називају. Зато се сећање пречишћава у трегедији, слаже у слику са космичким оквирима у којим много шта може да буде опроштено, осмишљено, оздрављено. Сећање треба да буде нешто свештено и храмовно, дакле супротно од оног што хоће и може већина историчара. Историчари сликају историју црњом него што је била: срећа и благост нису њена тема, блаженство није историјиски догађај. Племенитост и дарежљивост, праштање и просвећивање себе и других, нису поглавља писане историје откад је она постала „позитивна“ наука. Тукидид и Тацит су свакако претеривали описујући зло, други су историчари прескакали феноменологију добра да би се држали зла које је увек занимљивије. За песнике се говори да „много лажу“ када описују рај. Онај ко описује пакао сматра се за истинољубивог.
4.
Меморија треба да прочишћава указивањем на прошлу патњу, да постане сакрална, као што и ритуал подразумева страдање, онда показује животне снаге и завршну епифанију у којој се облик живота изједначује са духом. Сећање се затворило у ритуални круг у којем можемо имати претке који по крви никада нису били наши, можемо замшљати свете ратове које наш народ није водио, прогласити својим краљем и својим пророцима људе са другог континента. Сећање добија храмовни облик и свештену контролу; стрма раван света постаје узлазна путања душе.

Миодраг Павловић – СВЕЧАНОСТИ НА ПЛАТОУ (Просвета, 1999)

 

secanje

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 6 априла, 2015 in Миодраг Павловић есеји, есеј

 

Ознаке: ,