RSS

Архиве категорија: Миодраг Павловић поезија

Миодраг Павловић НЕВЕРНИК

Неверник кућу чува. Домаћину следује изгнанство. Или смо погрешно прочитали списак улога које нам је понудио Усуд? Друкчије би било да смо се кретали по некој нижој висоравни. Један део нас хоће нешто да спасе, други: да све из себе испразни или унакази. Посланик више не верује у посланство, а Пуномоћеник не зна где је оно писмо које потврђује његова права и садржи списак тог што потражује. Свако је био ковач своје среће, на почетку, после се видело да му срећу неко други одређује, узима на себе и о свему погрешне вести шаље на небеса.

 

Исход, Поезија III, Просвета, Београд, 2000

stanic

Војо Станић

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 24 јануара, 2018 in Миодраг Павловић поезија

 

Ознаке: , ,

Миодраг Павловић ОБРАЋАЊЕ ПРИЈАТЕЉУ

Тамо где је сва наша нада,
нико о нама није ништа чуо.

Ни овде где смо стали чврсто
као стабло или стена,
на изглед у земљу урасли,
ништа се на нама не заснива,
не очекују нас ни гробница ни престо.

Нема записа о нашем рођењу,
ни после кад одемо,
неће се јавити ожиљак
на божанском телу.

Суморно ли је седети безимен
крај дивовске воде!
Сањамо неке обале
где још расте прареч,
да тамо будемо изгнани ван изгнанства
и слова да извлачимо као конце
из матице, из великог вира,
за одору у којој се траје.

Пријатељу, ти можда знаш
ради чије забуне
песници ходе беспутно,
а зову их пространства?

Миодраг Павловић, „Безазленства“, Завичајник, Ваљево

Jie Ma

Jie Ma

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 17 октобра, 2015 in Миодраг Павловић поезија

 

Ознаке: , , , ,

Миодраг Павловић ПУТНИК

Лутам по свету пуном грдње.
Људи на саборима
на неплодно биље се туже.

Звери за трпезом на пропланку
куну лукавост људи.

Ваздушна бића на стазама облака
карају звери непокорне.

И тешким речима ружи своје анђеле
онај што громом збори.

Одозго до доле
прекори се котрљају
као љути водопади.

На дну се гласови прекора
сустичу ка човеку под вишњом
што лежи уморан и гладан;
последњи сам у ланцу свеопштих псовки.

Немам на коме да се искалим.
Хоћу да се огласим љубављу
и да узбрдо кренем
са похвалом стварања на уснама.

Из збирке „Безазленства“, Ваљево, 1989

Manuel Rodrigez

Manuel Rodrigez

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 4 октобра, 2015 in Миодраг Павловић поезија

 

Ознаке: , , , ,

Миодраг Павловић ТРЕБА ПОНОВО ПРОНАЋИ НАДУ

Треба поново пронаћи наду
и лист са кореном на хумци краја,
треба затворити капије на граду
и бранити се против новог змаја.
Треба поново пронаћи наду.

Утехе нема без врха од копља,
ни јутра без кремена који се лактом туче,
ни жетве нема док се не оплачу снопља,
ни ваздуха док се мехом не повуче.
Нема утехе без дршке од копља.

Треба поново пронаћи пут
и позив земље и правац даха,
на раскрсници плод треба узбрати жут,
колену хитром оставити маха
и чезнући за крилима, кренути на пут.

М. Павловић – 87 песама

NADU

 
1 коментар

Објављено од стране на 2 октобра, 2015 in Миодраг Павловић поезија

 

Ознаке: , , ,

Miodrag Pavlović TREBA MI REČ

Treba mi jedna reč
koja u sebi sadrži
značenja mnoga
koliko god ih ima
ona reč svemoguća
među drugim rečima
linija povučena
iz srca Jedinoga
toliko jasna da ne mora
da se traži po rečnicima
Treba mi reč
poznata od ranije
i krepka kao da je nova

Jedna reč
da mi je sklona
ispunjena mnoštvom
ukusa mirisa i boja
nalik na orijentalna jela
ili da bude kao ono
što vole monasi
a to je
salata od oktopoda

Treba mi reč
veća od svakog kaleidoskopa
da mi se u ruke doda
da stane tamo
gde su bila otkrovenja
Od svega što su ljudi izrekli
da bude sveprisutnija
podrazumeva se: i bolja
neka se spusti
kao kotur nepokretan
da bude sa nama dovek
ta reča poslana
jasno je odakle
i od KOGA

M. Pavlović – Rajske izreke

TREBA MI REC

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 2 октобра, 2015 in Миодраг Павловић поезија

 

Ознаке: , , ,

Miodrag Pavlović SLUTNJA KRAJA

Prete nam sa svih strana
u ime oca i sina,
prete nam potopom
što stoji odmah iza brda
kao džin od sluzi,
pa glađu
od koje ne štiti ni jedno bilje,
prete i užasnim obiljem hrane
(kakva budućnost!)
i najezdom vina.
U kardinalski-crvenom
šetaju nam noću po stanu
i traže prekidače
za sve što svetli i greje,
drže propovedi duge
koje malo znače,
a mogu da se pozovu samo na trube
što vrebaju s neba
ko topovi s ratne lađe.
Prete nam sa svih strana
udarcima i strašnim snima,
avaj, i naši snovi su s njima!

No pretnja predugo traje,
udrite već jednom, ili dosta!
U nama vidno prkos raste
i svako u svom uglu spreman je da umre
sopstvenom srmću, hrabro i polako.
Udrite!
Kosti nam postaju metal
i zvone kao zvona,
gospodarima ludim i sporim
uzvratićemo pretnju
glasom sa gore Siona!

SLUTNJA KRAJA

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 2 октобра, 2015 in Миодраг Павловић поезија

 

Ознаке: , , ,

Миодраг Павловић СЛАВА НАЛИЧЈА

Шиба нас крута светлост.
Орлови на димњацима стоје.
Пуна поруге и зуба
долази из пупка огња
светлост ко бесно и хладно дете.
Слепци застају на прагу:
зашто се нама смеје сјај
из дубине свог мудрог рова?

Затим се мења време
и видиш из кујне сунце
како мокри по твом граду
усред бела дана.
Људи окрећу човеку леђа.
И небо се одриче себе.
Свети је камен на главном тргу
млитав и без даха.

Последњи зрак нас шамара.
И кад одлази светлост нам се руга.
Ко ће на прозору да ме држи
и да се брине за мој вид?
У којој дубини свода сињег
можемо откопати оца,
иза колико брегова да нађемо друга?

Из збирке „Безазленства“, Завичајник, Ваљево

Felix Valloton Le Rayon

Felix Valloton Le Rayon

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 2 октобра, 2015 in Миодраг Павловић поезија

 

Ознаке: , , , ,

Mиодраг Павловић У ГРАДУ ЗЕМЉОТРЕСИ

***
Гредама су затворене улице, затрпане тесаником. Никуд не могу да вас одвезу кола. Види се нашта ће револуција бити налик. Једни се гуше у бледилу срца и плућа, разуме се све од несавладивог страха. Други су добили разблудне апетите. Разголићење као што ће бити кроз два века, на некој плажи. Сада је домаћа мистрија бачена на улицу да се њом користи ко хоће. И нема другог обреда осим обесвећења. На плочнику се окреће институција јавног ражња. Пукотине се шире и пожар прети. Ако нема доста пепела и не обрати се пажња.
Миодраг Павловић, Исход

Andrea Constantini

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 20 августа, 2015 in Миодраг Павловић поезија

 

Ознаке: , , ,

Миодраг Павловић – НАУЧИТЕ ПЈЕСАН

Кроз каква друштва треба још проћи,
кроз какве људске видике,
кроз злоходнике, пауке-војнике,
кроз шуме пошасника,
кроз уши доушника,
треба још ићи уз раме дволичника,
с напасником облачити самуре,
с цариником завлачити руке у мошње,
гледати пандуре како бију по кичми!
Свуде се дигли борци против откровења
и јашу велике коње, вребају крв,
заседају праведнике и сваког ко се јави
између човека и Бога, на брвну.
Куда ће они што се клоне звери?

Браните се! Научите песму!
Уђите кроз гусле у мраморни ȍко,
певајте, орите се, појте
и стојте мирно кад се зачује питање
ко ће међу вама да затвори врата,
славословите док се у храму не пробије теме,
стаклени прозор нек се обрати мору
док не проклија сиње срце,
жаморите, жуборите, роморите,
нека вас нађе светло као срп своје снопље,
као што мученичка крв нађе своје копље,
ускликните, утројте, узхвалите,
док се и лобањи не отвори горњи вид
и песма не покуља на сљеме,
попевајте, коледајте
усред овог рата који сећање брише
научите пјесан, то је избављење!
М. Павловић – Светли и тамни празници

 

пролеце

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 9 маја, 2015 in Миодраг Павловић поезија

 

Ознаке: , , ,

Миодраг Павловић КАД СЕ ПОКЛОПАЦ СПУСТИ

 

Лагали су они који су рекли
да после смрти ничег нема,
као и они што збораху о спасењу:
чим се поклопац спусти
зачује се звиждук
и почињу да те буботају с десна
и да те гуше с лева.

После те навезу на сиво море
да пловиш ил пливаш по мемли,
пустош је очајна испод купола,
изговараш имена која си увежбао
на часу веронауке, ил у болести,
ал одјека нема, нико за њих не зна!
Схваташ: ни спаситељи,
нит ико са земље
до овог бездна није стигао.

Осим тебе.
Ни то баш није морало да буде.
Док пливаш без предаха
разна светла на леђа ти се свале,
па те струје носе кроз собе
где су само боје које не разумеш,
а промиче време.

Сад без оченаша смишљаш нову веру
но ништа твој напор не вреди,
не ради се о милости ни о греху –
одговор се крије једино у значењу боја
о којима ти појма немаш.
Каква брука!
Промашаји у животу су ситнице
према овом како си сада сметен
иако си све платио за свој пролаз.
Шта ће се збити са тобом
који ни а не умеш да кажеш на том путу?

 

zvjezdano_nebo

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 9 маја, 2015 in Миодраг Павловић поезија

 

Ознаке: , ,