RSS

Архиве категорија: Миодраг Павловић поезија

Миодраг Павловић БОГУМИЛСКА ПЕСМА

 

Траже моју главу.

Све што на главу личи
бацају по ливадама на хрпе
и ноћу газе коњима.
Земљи отварају окна
те ваде сребрну руду
што глави пророчкој слична је,
па је обесе о храстово грање.
И облаке кад људски покажу лик
чакљама свлаче и копљима боду.

Траже моју главу
а нису ни чули моју реч.
Као гуја без отрова у глави
по гудурама лежим
немоћан да своју кожу променим.
О кнежеви пијани
што ме са бедема вребате
зар мислите: неће мој говор
даље од локве моје крви?
Земљи сам близак,
она боље памти речи но крв;

у недра ћу јој казати, загрљен са зовама,
све што о љубави знам.

Мали је ваш мач
да читавој земљи главу посече.

М. Павловић – ВЕЛИКА СКИТИЈА

 

bogumili

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 9 маја, 2015 инч Миодраг Павловић поезија

 

Ознаке: , , ,

Миодраг Павловић ЕПИТАФ СЛОВЕНСКОГ ПЕСНИКА

 

Због старих наших песама
у новом ме овој вери
отпадником и врагом назваше.
Старе су напеве као бурјан тргали
не би ли црква тврђе им стајала,
и мрзели су на мене!

У беди минух,
по мраку сахрањен,
ко чаробњака ме сневају,
не устах ја из гроба!

Ни сада не устајем кад ме бúде –
страшни суд ли је, шта ли је –
кроз прогризене уши ми вичу:
Устани некрсте и тело своје покупи!
А где да га нађем, питам ја,
зар је лако сетити се телесне грађе
у буци која руши лагуме лобање.
Отклоните своје трубе анђели,
мамузама не газите по хумци мојој
војници небески!

Ја остајем где сам
у земљи језика мог,
нећу да ми се на вашим саборима суди,
ни да ме под отворена небеса баците
на хладно решето вечности.

Други нек иду богу на истину,
мени је моја рупчага добра,
земља је ко руно
и кости у потаји певањем се плоде.

М. Павловић – Велики Скитија (1969)

 

jevandjelje

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 9 маја, 2015 инч Миодраг Павловић поезија

 

Ознаке: , ,

Миодраг Павловић СУПРОТНА ХТЕЊА

 

Једни верују у опште свануће, други говоре да је си-

гурно смркнуће. Кунемо се да сунце иде од истока на

запад својим путем. Но доказано је да се земља креће

супротним правцем, у целини. Тако надиру и дивља

стада која гоне ловце од степа до мореуза. Народи се

селе на север или до обале океана, онда сретну друге

који се држе југа или надиру ка земљи мртвих, где су

скривена блага. Нико још не зна како да се тај сусрет

супротних хтења мимоиђе. Долази до рата. Наказа

тражи што више потомства. Мамут се усред леденог

доба узјогуни. Прелази у напад онај ко би требало да

буде питом. Простор тражи своје време и тужи се да

је еон обезбожен. Најзад, питање искрсава: откад се

овако један правац са другим безусловно коси? Реци-

мо: има два почетка: онај кад у малом сва страхота

експлодира, и други: у мирном бићу што се не мења

од вајкада. Свет је од самог почетка располућен.

 

хтенја

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 9 маја, 2015 инч Миодраг Павловић поезија

 

Ознаке: , ,

Миодраг Павловић УНАЗАД

Са мишљу о крају света не мири се народ овог про-

лећа, ни лета. А далеко је до зиме као од села до гра-

да. До краја века променићемо нешто у нашем ка-

лендару. Можемо постићи да се дани уназад броје.

Уназад до Карађорђа и Доситеја, уназад до Чарноје-

вића који треба на црногорске обронке да се врати,

и до Светог Саве који се још једном запућује до Све-

те Горе. Можда ћемо стићи и до Христовог рођења,

на домак Јерусалима. Листамо уназад Житија Све-

тих. Све постаје јасно када се види у обрнутом слогу.

Са Учитељем заједно долазимо до Назарета. Једни

без греха, други – жељни искупљења.

 

унаѕад

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 9 маја, 2015 инч Миодраг Павловић поезија

 

Ознаке: , , ,

Миодраг Павловић ДУША

 

Шта је било са доласком душе, како се она у теорију

развића уклапа? Да ли је слетела као птица с висина,

или се изнутра појавила путем безгрешног зачећа?

Да ли је ушла дању на главна врата, или се шуњала

ноћу између најцрњих сенки и насупрот дима? Шта

знам о њој кад је моја свест на њеној страни била?

Оно чега се сећам то су прилике када сам се бојао да

је не изгубим: пред призорима ужаса, између не-

правде и претњи којима нас је живот заједнички ско-

лио, окруживао, унео у картотеке, усадио у своја

ткива. И верујем, баш тада када сам се бојао да своју

душу не изгубим, она је корак по корак у мене улазила.

 

dusa

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 9 маја, 2015 инч Миодраг Павловић поезија

 

Ознаке: , ,

Миодраг Павловић СВЕТОГОРСКИ ДАНИ И НОЋИ

На једном месту помислих: овде ће ме сигурно змија ујести.

И на том месту у полутами жбуна, по звуку звонком,

нађох извор воде која се разлива по земљи,

и тек пошто се укрстила са људским путем, постаје поток.

Вода, бистра и густа и као растопљен метал,

као тела неких животиња сјајних и провидних.

Стајаше над тим извором човек блед и у црној ризи.

Црноризац, дакле. И једна птица, тиха, свесна да

је неко посматра одозго, изнад нас, са гране.

Мислио сам да сам залутао, но за пут сам знао.

***

Раздаљине између човека и Творца прво су расле споро,

онда вртоглаво брзо.

Прво је све изгледало природно:

близина, лепота, постојање, светост.

После је све морало да се премерава,

распознаје, именује, надокнађује.

Од довршеног направило се незавршено.

Откровење зато мора да покаже

оно што се на почетку засигурно

знало.

О да сам се родио

у друго време

и могао да се придружим свадби

на којој се вода преточила

у вино

И да сам седео за столом

на којем се

мало хлеба претворило

у многа и светла тела

Или да сам само протрчао

преко поља

пре но што се смркло

небо изнад Голготе

Нисам био на свадби у Кани

нити сам

сведок васкрсења

зато се одричем сваког хтења

и надам се још мало у хлеб

и Његова преображења

 

svetogorski dani i no

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 9 маја, 2015 инч Миодраг Павловић поезија

 

Ознаке: ,

Миодраг Павловић КТИТОРОВ САН

Хтео бих да будем дародавац

који сопствено спокојство зида

да подижем стубове тврђе

од костију на које се ослањају сени

и да сводове спустим ниско

до каменог олтара

хтео бих да позовем неког

да ми наслика ликове од ћилибара

уграђене у подлогу од алабастра

одувек је градитељство чудотворно било

ктитор подиже цркву

да у њој на своју руку може да устане

затим да порасте толико

да једва може у њу да стане

Оживљавам тако што замишљам

како црква расте из мог тела

са свих страна око мене

састављају се зидине спреге

кроз прозор из апсиде

допиру бистрине до мене

док лежим изваљен на леђа

и држим куполе преко колена

одакле ме обасјавају зраци

однекуд где су друкчији облаци

придижем се на оба лакта

уз помоћ Беседе на Гори

усхићен сам речима

помоћу којих човек

чврсто на темељима стоји

док ми на прсима црквена шкриња

прво светлуца затим успева

да повуче ужад тако да звони

оно из торња изнад којег

започиње висина

и појављује се једна звезда или жена

која ме посматра помоћу дурбина

и види се испод мене

лежи људских облика множина

и ја ћу бити збринут

на дан васкрсења

са њима

 

26.10.2006.

 

М. Павловић – Ктиторов сан (одломак из поеме) – РАЈСКЕ ИЗРЕКЕ, (Извавач: Завод за уџбенике, 2007)

ktitor

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 6 маја, 2015 инч Миодраг Павловић поезија

 

Ознаке: , , ,