RSS

Архиве категорија: Митић

Србољуб Митић ВОДА

Ти увек о белим тополама сањаш

о водо, а ја увек сањам твоју бистрину

и твоје врбе, жута ресања.

И твоју ноћ, твоје сенке и месечину.

 

Утонуо између лелујавих топола у теби

нисам нашао свој одјек о, водо тајно.

Носиш ме, носиш распарчаног бескрајно.

 

И ја сваку ноћ погинем од месечине

што те сребри.

 

voda 2

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на јул 24, 2018 in Митић

 

Ознаке: ,

Србољуб Митић СТИЛИТИ

 

Трајем човек

Ко онај на стубу

Суочице

Сваком невремену

 

Где не има

Оца ни стараца

Нити има

Смејне деце слатке

 

Где не има

Дуба гранатога

Нити има

Хлада нит уклона

 

Разочи се

Око на припеци

Са свих страна

Сви се јате ветри

 

Нигде људу

У нељуђу скрива

Нит окриља

Без крила матере

 

Кад оце смо

И старце под биче

А матере

У немајке давно

 

Ни са собом

Ни са свима своји

И на ступу сами

И под ступом

 

Куд ли би се

Ако не на ступе

Да покора

Одасвуд се види

 

Да јавно се

Ништа не уима

Кад у ништа

Од свега се оте

 

Стуљен човек

Где би до на ступе

Из санине

У самнину вишу

 

Од кад човек

Заборави силу

До јачи је

И од себе сама

 

Да свевисјем

Умеде да иде

Све сејући

Тамнинама звежђе

 

Умац небни

Нежац живодарни

Од дубине

И висине виши

 

Свуд идући

Одасвуд долазећ

Неизмерјем

Ко по своме врту

 

Oд кад теку

Кроз човека данци

И броје се

Краљи и помори

 

Од кад човек

Од себе се одби

Не довиде

Довисје човечје

 

Све се гурећ

У јадилу сињац

Све се кријућ

Иза своје сенке

 

Богу с молећ

Кад сам разбожи се

Еда би му

Коске потрајале

 

Све до гроба

Да би у њег лепе

Иако су

Од себе кукавне

 

И огавне

И небу и земљи

Ко све што се

Собом само ништи

 

Не знајући

Ни костуру мере

А камоли

Срцу и животу

 

Нелако је

Ономе на ступу

Ал и лако

Кад лакоте нигде

 

Нема студи

Ако око срца

Студенија

Увија се змија

 

Ни злог ветра

Кад милосног нема

Оном који

Гробу не одбеже

 

Нит је јако

Крило материно

Кад њиме се

Гробилиште заче

 

Нелако је

Ономе на ступу

Ал бар јесте

Изван света јасан

 

Да се види

Како мора мори

Како страшно

Живот одилази

 

На размеђу

Леша и човештва

Да у снима

Надјава се јави

 

Није лако

Ономе на ступу

Ал је лакше

Него испод жрвња

 

 

(одломак из поеме)

 

СТИЛИТИ, Едиција Браничево. Часопис за уметност и културу Стиг

 

ljuba-popovic-1

Љуба Поповић

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јул 22, 2018 in Митић

 

Ознаке: , ,