RSS

Архиве категорија: Миљковић

Бранко Миљковић и Жарко Видовић ПОХВАЛА БИЉУ

Бранко Миљковић ПОХВАЛА БИЉУ

I

Дошле су из једног сажетог дана непознате и познате
Снебивљиве у нашој употреби многобројне биљке
Чине видљивом линију којом се граничи
измишљено и стварно
Свуда где има минерала и ваздуха воде и маште
Биљке које нам пробадају тело зрачним
копљима мириса
Које нас заустављају отровом и продужују
беланчевином
Скупљају нас по свету и хране нашу изнемоглост
Из земље закључане пред нашим моћима
Ваде неопходна блага из затворене бразде
Из црне браве за коју нема другог кључа осим
биља
О врло смеле и инвентивне биљке
Све што пронађу несебично покажу
Стоје између нас и празнине као најлепша
ограда
Биљке што ждеру празнину и враћају нам ваздух

bilje 1

II

Изналазе путеве између крајности: између
минерала у коме никада није ноћ, где
сунце не залази, где је симетрија
стална и нашега срца
Она расту ван јаве па нам се онда јаве
Чине паралелним прошлост и будућност и старају
се да не буде више мртве стварности
него живе нестварности
Иду до смрти и натраг и чине време потребним
Помешају дан и ноћ и зачну слатке плодове
Припремају љубав

 

bilje 2

III

Ту све почиње ако у њима заиста има
прилагођене светлости
(Тамо где не посредују између нас и нашега
сунца пустиња је)
Оне стварају свет пре његове очигледности пре
првога дана
Цветају птице на гранама људи од глине отварају
стабла и узимају отуд срце слично ружи
Оне су најмање измишљене
Не мењају недељу за понедељак

 

bilje 3

IV

Два света је измишљају: подземни и онај чији
је дан имитација невидљивог сунца
Биљка са кореном изван овог света
Отвара ветар и улази у празно не куцајући
Продре кроз материју и такне бескрај њен
наговорени цвет
Њено биљно искуство: пресипање једног света
у други
Зелене враџбине биљни ђаво цвет а не свест
Њена безболност додирнута чудесним

Врати зрно у заборав
Ослобађа ме бога њена провидност
Слична птицама које прелетају мора
(Конфузне птице не схватајући простор)
Њена безболност њен цвет без памћења лишише
је бескраја иако је дело два света
Иако експлоатише једну супстанцу нимало
конкретну у дубинама дана
Биљке!
Измишљам им имена да живе са мном поклањам
им врт
Приближавам им својим навикама и потребама
Користим се њиховим заборавом

 

bilje 4.jpg

V

Ја знам твој корен
Али из којег зрна сенка твоја ниче
Биљна лепото дуго невидљива у семенци
удаљена
Нашла си под земљом моју главу без тела што
сања истински сан
Звезде поређане у махуну
Све што је створено песмом и сунцем
Између моје одсутности и твојих биљних
амбиција ноћ
Која ме чини потребним и када ме нема
Зелени микрофону мога подземног гласа зово
Што ничеш из пакла јер нема другог сунца под
земљом

О биљко где су твоји анђели слични инсектима
И моја крв што везује кисеоник и време

 

bilje 6.jpg

 

Жарко Видовић ПОХВАЛА БИЉУ (одломци)

 

***

„Човек песник ствара само кад је сличан биљци. Песма Бранка Миљковића Похвала биљу је похвала поезији, човековој  моћи да буде као биљка!

Миљковићева песма је у тону култа биља: о могућности човека и биљке да буду слични једно другом.

***

Биљка је  – у аутентичној, првобитној духовности човека – телесна појава творачке суштине у природи. Биљка чува тајну те суштине не повређујући је. Та тајна је у чистоти раста и настајања, то јест живљења без убијања или уништавања нечег живог. То је тајна самог живота. Такво растење – чисто растење и настајање, без примесе убијања је физис (од глагола настајати), баш како Миљковић каже: „биљка са кореном изван овог света“. По учењу Платониста (старијем, још из времена Парменида и мистерија пре њега), У Небу нема Зла: тамо је само Добро, искон и корен сваког Добра и самог битија (постојања као Добра), док је Зло могуће само у свету насталом из Пада, те је свет, као и нашег игумана Стефана (Његош, Горски вијенац), „состав паклене неслоге“. Па како ни у животу биљке нема Зла, то је њен корен небески, изван овог света. Па и кад угине, биљка се не распада и не смрди као тело животиње – осим ако је животињски микроорганизми не прераде као своју храну. Иначе, она се само суши и чува свој мирис, скривен као и семе живота скривено у њеној чаури.

Тако је и Мироточиви умро: сличан биљци! И остао сличан њој.

***

Биљка се не креће, пасивна је, ни за чим не посеже, ништа не иште и не тражи, ничему се не опире. У томе су земља и биљка исте. Земља је названа мајком зато што су и једна и друга сличне биљци!

Та опуштеност и препуштеност, као уметност, моћ и чар ишчекивања је она смиреност којој не доликује никакво форсирање, наглашавање, намера, тенденција. Ту смирену опуштеност Хајдегер приказује као човекову спремност да чује тајну реч небеса, отвореног Неба, као чудо озарености коју човек не постиже никаквим својим чином, него то може само да му се догоди! Та смирена опуштеност потиче из предсократовске (али мистеријске) физис-природе, из човекова поистовећења с биљком: тада је отворен и за поезију! Наравно, за поезију пророчку (а не ону пуку, естетску, лирску).

***

Кад се Гете, тј. његов Фауст колеба око тога како да схвати и преведе Логос (из Јовановог јеванђеља), па се коначно између између рели сила и речи чин, одлучује за ову другу, пред њим се већ у току колебања јавља – не Логос кога Фауст жели да именује, него Сатана, Мефисто, који је (наравно у сфери духовности, а не у сфери праксе) само акција, сила, форсирање, наметање, намера, тенденција, искуство, примена искуства… једном речју све оно што има моћ у пракси (земаљског царства), али је немоћно да доспе у веру! Дакле, Сатана је све осим смирене опуштености. А Логос је напротив бестрашће (смиреност без страсти), смиреност која у овом свету може да се поистовети само са физис-природом (чедном природом) човека и биља. Тако се Логос и родио у свету: као што биљка рађа дејством Земље и Сунца, тако и Богорододица рађа Христа, Логос од Духа Светог. Без страсти. Тако се и сам Логос предао и пустио да Га распну: без отпора, као да је биљка! У духовном животу небеског царства смиреност не може бити доведена у питање – осим сатанизмом „праксе“.

Ако се биљка не креће и ничему себе не намеће, као што се ничему ни не опире, онда значи да она (као ни Логос) по својој природи није ни сила ни чин, него баш поменута смирена опуштеност и препуштеност. Смиреност, једино стање у којем човеку може да се догоди ДАР НЕБА, те је човеку стало до те смирености управо колико и до Дара Неба. Та смиреност је у хришћанству позната као целомудреност, бестрашће, очишћеност од страсти), као стање могуће само у осећању које није страст. Такво стање се човеку догађа у Причешћу евхаристијским Хлебом и Вином. Причешће је виша, духовна обнова физис-природе биља у човеку…

То не значи да је човек биљка или да може да буде биљка, него само да је уподобљен биљци као што је и Христос. Дрво Живота: да је у стању да се тајно поистовети са биљем.

Зато се хришћанин причешћује биљном твари као жртвом бескрвном, а не месом (закланом жртвом, курбаном, дословно схваћеним кољивом). Смо такво причешће агапи, Љубав која (као биљка) само даје, ништа не тражи и све трпи! Та биљна смиреност човекова, та тајна (имагинарна, маштовна, то јест у вери дата) обнова првобитне физис-природе у човеку, то одсуство силе и чина човеку је услов и за појаву спонтаности (смирене опуштености и препуштености) у којој настаје поетско дело (музичко дело), свештена поезија и, поврх свега, Литургија! Само у тој смирености може човек – како то и Платон каже о песнику – да буде орган божанског, небеског говора. „Званије је свештено поете, Глас је његов Неба влијаније“ (Луча Микрокозма, Посвета), само кад је човек већ постигао смиреност очистивши се од страсти. А чисти се жртвом (поистовећењем себе са жртвом, али бескрвном жртвом).“

Приредила: Маја Стокин

Из рада КАТАРЗА – ЧИСТОТА ФЛОРЕ И „ПОХВАЛА БИЉУ“, …И вера је уметност (књига), Приредио: Матеј Арсенијевић.  Београд, 2008.

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на јул 30, 2019 in Видовић, Миљковић, Uncategorized

 

Ознаке: , ,

Бранко Миљковић КРИТИКА МЕТАФОРЕ

Две речи тек кад се кажу додирну се

И испаре у непознато значење

Које с њима никакво значење нема

Јер у глави постоји једна једина реч

А песма се пише само зато

Да та реч не би морала да се каже

Тако речи једна другу уче

Тако речи једна другу измишљају

Тако речи једна другу на зло наводе

И песма је низ ослепљених речи

Али је љубав њихова сасвим очигледна

Оне живе на рачун твоје комотности

Све су лепше што си немоћнији

А кад исцрпеш све своје снаге кад умреш

Људи кажу: богаму какве је тај песме писао

И нико не сумња у реч коју ниси рекао

 

miljkovic

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јануар 4, 2018 in Миљковић

 

Ознаке: , ,

Бранко Миљковић ПИСМО ПРИЈАТЕЉУ

Драги пријатељу,

Не знам зашто, али желим да ти објасним суштину свог пораза од кога се никада више нећу опоравити. Пре свега мораш знати да моја несрећа није пуки љубавни јад. Или, тачније речено, јесте то, ако се та моја љубав схвати као ерос у спинозистичком смислу. Та Жена није била тек моја љубавница. Она је била прва и основна потреба мога духа. Она је била и моја духовна заштита и заклон. Она је била за мене заштитни омотач од метафизичке студени. Без Ње ја сам потпуно и директно изложен космичкој бесмислици и ноћи. Моја усамљеност је сада апсолутна. За мене не постоји област чистог важења и певања. Сада моје песме траже моју главу. Више нема ко са њима да ме помири. То је само Она знала. А није знала да зна. Поред Ње најопасније мисли претварале су се у дивне и безазлене метафоре. Сада је све то подивљало и бесомучно кидише на мене. Када бих само могао побећи од онога што сам рекао! Живим у ужасном страху. Бојим се да говорим, да пишем. Свака ме реч може убити. Ја сам највећи део својих песама написао пре него сам њу заволео, али тек са Њом ја сам постао песник, тј. онај који није угрожен оним о чему пева, који има један повлашћен положај у односу на оно што казује. Сада моја поезија губи сваку вредност и извргава се у мог најжешћег непријатеља. Можда бих ја постао прави песник да је та дивна Жена остала крај мене. Овако ја сам онај што се играо ватром и изгорео. Пораз не може бити победа маколики био. Изгубивши њу ја сам изгубио и своју снагу, и свој дар. Ја више не умем да пишем. Остала је само несрећа од које се  ништа друго не може направити осим нове несреће. Сећаш ли се, драги пријатељу, да сам ја написао стих:„Један несрећан човек не може бити песник“. Тек сада видим колико је то тачно. Ја ћу покушати да живим и даље, мада сам више мртав од свих мртваца заједно. Али ова ужаснапатња је последњи остатак онога што је у мени људско. Ако њу надживим, не очекујте од мене ништа добро. Али ја не верујем да ћу је надживети.

Жели ти све најбоље

Бранко

П.С.

Ако желиш да ми пишеш, пиши ми о Њој. Било шта. Не у вези са мном. Шта једе, како спава, да ли има назеб итд.; ти све то можеш знати. Свака ситница која се на Њу односи за мене је од непроцењиве вредности. Ако престанем да мислим о њој, почећу да мислим о смрти.

Поноћ је. Довиђења.

Бранко

 

Бранко Миљковић или неукротива реч, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1996.

branko-5

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јануар 15, 2017 in Миљковић

 

Ознаке: , , , ,

Branko Miljković – AJNŠTAJN SE MOŽE PREPEVATI

Pitanje: Mislite li da će čovekov prodor u kosmos naći odjeka u poeziji? I zašto ga već nije našao?

 B. Miljković: Verovatno. Samo, pesnici su jos uvek pod uticajem tragičnog Ikarovog leta.

„Ajnštajn se može prepevati“

(Razgovor s pesnikom Brankom Miljkovicem povodom njegove dve najnovije knjige pesama: „Poreklo nade“ i „Vatra i nista“, razgovor vodio Mihailo Blečić, objavljen je u NIN-u od 25. IX 1960. )

-Ko je naš najveći savremeni pesnik?

 

Nesumnjivo Vasko Popa.

 

Postoji li za Vas poetska formula sveta? Ako postoji, recite je.

 

Sve istinske formule sveta su poetske. Često buljim u Ajnštajnove formule i verujem da se i one mogu prepevati. Savremena fizika bi mogla da uzme za epitaf Bodlerov stih: „Čovekov put vodi kroz šumu simbola.“ Moja formula: „Reči su moć i okvir sveta. Sve što se dešava, dešava se na području jezika i simbola, bilo da se radi o atomima ili o zvezdama.“

 

Ima li pesnika koji piše onako kako biste Vi želeli da pišete?

 

Ne. Treba sve drukčije i ponovo reći. Poeziju treba pročistiti. Nema pesnika koga ne bih ispravio. Ono što mi kod najvećeg broja pesnika smeta jeste nedovoljna sažetost. Vaska Popu, pored ostalog, cenim upravo zbog te sažetosti. Samo ono sto je sažeto, ne može se ponovo opevati.

 

-Da li je poezija „neprekidna svežina sveta“?

 

Usvajam valerijevsku definiciju: „Poezija je patetika uma.“

 

-Filosofija delegirana u poeziju, je li nužna, funkcionalna?

Savremena refleksivna poezija pretpostavlja misao oslobođenu racionalističkih eksplikacija, misao u odsustvu razuma, čistu i slobodnu misao. Posle nadrealista, misao je istinski zapevala.

 

Kakve su Vaše veze sa nadrealizmom?

 

Rodbinske. Sebe smatram unukom nadrealista. Pokušavam da u svom pesničkom postupku izmirim simboličku i nadrealističku poetiku.

 

Da li po Vašem mišljenju literatura ide ispred kulture?

 

S obzirom da smo, ranije kao i danas, imali literarnih ostvarenja čiju punu vaznost ne shvatamo, kojima nismo dorasli, ja bih rekao da je kod nas literatura jos uvek iznad opšteg kulturnog nivoa. Međutim, po pravilu, kultura bi trebalo da prethodi literaturi, kao viši oblik njene materijalne baze.

 

-Vi u svojoj prvoj knjizi (Uzalud je budim, 1957.) imate stih koji, ako se tačno se sećam, glasi: Sve što imamo to su naše reči. Ako biste morali da budete lišeni svih reči sem jedne, koju biste reč odabrali?

 

Odabrao bih jednu prejaku reč, kadru da iz sebe ponovo stvori čitav rečnik.

 

Koja je to reč?

 

Vatra. Vatra priprema pticu. Ptica je poklon za nebo.

 

Znači, Tako reči jedna drugu izmišljaju, kako to Vi kažete u pesmi Kritika metafora, (zbirka „Poreklo nade“).

 

-Da, upravo je tako.

Može li se na našem jeziku ispevati velika poezija?

 

Na svakom se jeziku moze pisati velika poezija. Ne postoje veliki i mali narodi, ne postoje veliki i mali jezici. Postoje veliki i mali pesnici.

 

Koje dve pesme u našoj ranijoj poeziji smatrate najlepšim?

 

-“Santa Maria della Salute“ Laze Kostića i „Možda spava“ Vladislava Petkovića Disa.

 

Moze li poezija pomoći…?

 

Poezija ne pomaže, poezija miri.

 

Šta Vas je, koji momenat, iz života okrenuo ka poeziji?

 

Rano osećanje nemoći pred svetom nagnalo me je u poeziju. Čovek zagledan u svet ima pred sobom dve alternative: ili da oseti svoju ništavnost ili da se divi. Divljenje nas izjednačuje sa onim čemu se divimo. Poeziju sam počeo da pišem iz straha.

 

Šta Vas je navelo da knjizi date naslov Vatra i ništa?

 

Mudra uspomena na mračnog pesnika iz Efesa. Zasnivajući poeziju na heraklitovski shvaćenom ontosu, pokušao sam da izbegnem eleaćanski apsurdnu zamrznutost koja se, recimo, javlja u mojim Tragičnim sonetima.

 

U kom okviru ste pokušali da otelotvorite heraklitovsko shvatanje pevanja i mišljenja?

 

-U okviru klasicnog mita o vatri i ptici: Žar-ptici.

 

Koji ciklus iz svoje poslednje knjige Vatra i ništa smatrate najboljim?

 

-Ne samo ja, vec i drugi drže da je najuspeliji Utva zlatokrila. U tom ciklusu su očigledna moja nastojanja da izgradim poeziju na nacionalnim simbolima.

 

U čemu je bila snaga tih simbola?

 

-Njihova snaga bila bi u tome da odraze jedno pročišćeno narodno iskustvo i da svojom sugestivnošću sudbinski preurede narodnu uobrazilju. Vlastiti sistem simbola moze se izgraditi samo na vlastitoj nacionalnoj mašti. Ukoliko se to ne uradi, nikada se nećemo moći osloboditi tutorstva helensko-rimske, romanske simbolike koja ne odgovara dublje paganskoj osnovi našeg senzibiliteta.

 

U knjizi „Poreklo nade“ imate ciklus pesama koji se zove „Kritika poezije“. Neuobičajeno, zar ne?

 

-U tom ciklusu pokušao sam da pravim poeziju od njenih nedostataka.

 

-Šta spremate u ovom trenutku?

 

Sa Mišom Nikolićem prevodim stihove Mandelštama i Hlebnjikova. Pored toga, pripremam bibliofilsko izdanje svojih stihova s ilustracijama R. Stevića Rasa.

 

Mislite li da će čovekov prodor u kosmos naći odjeka u poeziji? I zašto ga već nije našao?

 

Verovatno. Samo, pesnici su jos uvek pod uticajem tragičnog Ikarovog leta.

 

Kakvo ste detinjstvo imali?

 

Tužno, ratno…

 

Kada ste se najviše uplašili?

 

Samo jednom, kad mi se učinilo da više neću napisati ni jednu pesmu.

 

Sad jedno savremeno pitanje, ali izvan umetnosti: Idete li na fudbalske utakmice?

 

Ne.

Da li ste nešto zaboravili u životu?

 

Zaboravio sam mnogo toga. Pišem pesme da bih se setio šta sam sve to imao.

 

Da li biste voleli da ponovo učite da hodate i govorite?

 

Uvek se nanovo učim uspravnom hodu i govoru.

 

Šta Vas nervira u životu?

 

Sporost.

 

-Kada bi na Vama izvršili takozvano biološko smrzavanje i probudili Vas kroz dvadeset godina, šta biste učinili u tom trenutku?

 

Trazio bih da me ponovo zamrznu!

Vaša omiljena poslovica?

 

„Praznu glavu vetar nosi.“

 

Šta mislite o vremenu-sudiji?

 

Vreme je lažno, ali sud njegov je istinit.

 

-Da li biste hteli još nešto da nam kazete o svojoj poeziji?

 

Mogao bih da kažem još mnogo štošta, ali mislim da to nije potrebno. Svako objašnjenje je uslovno i nije jedino. Ono što je pesnik želeo reći u pesmi, ni približno ne iscrpljuje njen smisao. Svaki bi pesnik mogao da kaže za sebe: Ko sam ja da govorim o svojoj poeziji.

 

Zašto ste svoju knjigu „Vatra i ništa“ posvetili kritičaru Petru Džadžiću?

 

-Za svaki slučaj…

 

-Kažite jedan svoj stih…

 

Hoće li sloboda umeti da peva kao sto su sužnji pevali o njoj.

 

Koja je umetnost, za Vas, najveća?

 

Igra na trapezu.

 

ta mislite o budućnosti poezije?

 

Sve što je ljudsko ima svoju budućnost. Budućnost poezije je budućnost čoveka. O propasti poezije govore oni koji se plaše progresa.

Mihailo Blečić,  NIN-u od 25. IX 1960.

branko

 
1 коментар

Објављено од стране на децембар 9, 2014 in Миљковић

 

Ознаке: , , , ,