RSS

Архиве категорија: Миљковић

Бранко Миљковић ПИСМО ПРИЈАТЕЉУ

Драги пријатељу,

Не знам зашто, али желим да ти објасним суштину свог пораза од кога се никада више нећу опоравити. Пре свега мораш знати да моја несрећа није пуки љубавни јад. Или, тачније речено, јесте то, ако се та моја љубав схвати као ерос у спинозистичком смислу. Та Жена није била тек моја љубавница. Она је била прва и основна потреба мога духа. Она је била и моја духовна заштита и заклон. Она је била за мене заштитни омотач од метафизичке студени. Без Ње ја сам потпуно и директно изложен космичкој бесмислици и ноћи. Моја усамљеност је сада апсолутна. За мене не постоји област чистог важења и певања. Сада моје песме траже моју главу. Више нема ко са њима да ме помири. То је само Она знала. А није знала да зна. Поред Ње најопасније мисли претварале су се у дивне и безазлене метафоре. Сада је све то подивљало и бесомучно кидише на мене. Када бих само могао побећи од онога што сам рекао! Живим у ужасном страху. Бојим се да говорим, да пишем. Свака ме реч може убити. Ја сам највећи део својих песама написао пре него сам њу заволео, али тек са Њом ја сам постао песник, тј. онај који није угрожен оним о чему пева, који има један повлашћен положај у односу на оно што казује. Сада моја поезија губи сваку вредност и извргава се у мог најжешћег непријатеља. Можда бих ја постао прави песник да је та дивна Жена остала крај мене. Овако ја сам онај што се играо ватром и изгорео. Пораз не може бити победа маколики био. Изгубивши њу ја сам изгубио и своју снагу, и свој дар. Ја више не умем да пишем. Остала је само несрећа од које се  ништа друго не може направити осим нове несреће. Сећаш ли се, драги пријатељу, да сам ја написао стих:„Један несрећан човек не може бити песник“. Тек сада видим колико је то тачно. Ја ћу покушати да живим и даље, мада сам више мртав од свих мртваца заједно. Али ова ужаснапатња је последњи остатак онога што је у мени људско. Ако њу надживим, не очекујте од мене ништа добро. Али ја не верујем да ћу је надживети.

Жели ти све најбоље

Бранко

П.С.

Ако желиш да ми пишеш, пиши ми о Њој. Било шта. Не у вези са мном. Шта једе, како спава, да ли има назеб итд.; ти све то можеш знати. Свака ситница која се на Њу односи за мене је од непроцењиве вредности. Ако престанем да мислим о њој, почећу да мислим о смрти.

Поноћ је. Довиђења.

Бранко

 

Бранко Миљковић или неукротива реч, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1996.

branko-5

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на јануар 15, 2017 in Миљковић

 

Ознаке: , , , ,

Branko Miljković – AJNŠTAJN SE MOŽE PREPEVATI

Pitanje: Mislite li da će čovekov prodor u kosmos naći odjeka u poeziji? I zašto ga već nije našao?

 B. Miljković: Verovatno. Samo, pesnici su jos uvek pod uticajem tragičnog Ikarovog leta.

„Ajnštajn se može prepevati“

(Razgovor s pesnikom Brankom Miljkovicem povodom njegove dve najnovije knjige pesama: „Poreklo nade“ i „Vatra i nista“, razgovor vodio Mihailo Blečić, objavljen je u NIN-u od 25. IX 1960. )

-Ko je naš najveći savremeni pesnik?

 

Nesumnjivo Vasko Popa.

 

Postoji li za Vas poetska formula sveta? Ako postoji, recite je.

 

Sve istinske formule sveta su poetske. Često buljim u Ajnštajnove formule i verujem da se i one mogu prepevati. Savremena fizika bi mogla da uzme za epitaf Bodlerov stih: „Čovekov put vodi kroz šumu simbola.“ Moja formula: „Reči su moć i okvir sveta. Sve što se dešava, dešava se na području jezika i simbola, bilo da se radi o atomima ili o zvezdama.“

 

Ima li pesnika koji piše onako kako biste Vi želeli da pišete?

 

Ne. Treba sve drukčije i ponovo reći. Poeziju treba pročistiti. Nema pesnika koga ne bih ispravio. Ono što mi kod najvećeg broja pesnika smeta jeste nedovoljna sažetost. Vaska Popu, pored ostalog, cenim upravo zbog te sažetosti. Samo ono sto je sažeto, ne može se ponovo opevati.

 

-Da li je poezija „neprekidna svežina sveta“?

 

Usvajam valerijevsku definiciju: „Poezija je patetika uma.“

 

-Filosofija delegirana u poeziju, je li nužna, funkcionalna?

Savremena refleksivna poezija pretpostavlja misao oslobođenu racionalističkih eksplikacija, misao u odsustvu razuma, čistu i slobodnu misao. Posle nadrealista, misao je istinski zapevala.

 

Kakve su Vaše veze sa nadrealizmom?

 

Rodbinske. Sebe smatram unukom nadrealista. Pokušavam da u svom pesničkom postupku izmirim simboličku i nadrealističku poetiku.

 

Da li po Vašem mišljenju literatura ide ispred kulture?

 

S obzirom da smo, ranije kao i danas, imali literarnih ostvarenja čiju punu vaznost ne shvatamo, kojima nismo dorasli, ja bih rekao da je kod nas literatura jos uvek iznad opšteg kulturnog nivoa. Međutim, po pravilu, kultura bi trebalo da prethodi literaturi, kao viši oblik njene materijalne baze.

 

-Vi u svojoj prvoj knjizi (Uzalud je budim, 1957.) imate stih koji, ako se tačno se sećam, glasi: Sve što imamo to su naše reči. Ako biste morali da budete lišeni svih reči sem jedne, koju biste reč odabrali?

 

Odabrao bih jednu prejaku reč, kadru da iz sebe ponovo stvori čitav rečnik.

 

Koja je to reč?

 

Vatra. Vatra priprema pticu. Ptica je poklon za nebo.

 

Znači, Tako reči jedna drugu izmišljaju, kako to Vi kažete u pesmi Kritika metafora, (zbirka „Poreklo nade“).

 

-Da, upravo je tako.

Može li se na našem jeziku ispevati velika poezija?

 

Na svakom se jeziku moze pisati velika poezija. Ne postoje veliki i mali narodi, ne postoje veliki i mali jezici. Postoje veliki i mali pesnici.

 

Koje dve pesme u našoj ranijoj poeziji smatrate najlepšim?

 

-“Santa Maria della Salute“ Laze Kostića i „Možda spava“ Vladislava Petkovića Disa.

 

Moze li poezija pomoći…?

 

Poezija ne pomaže, poezija miri.

 

Šta Vas je, koji momenat, iz života okrenuo ka poeziji?

 

Rano osećanje nemoći pred svetom nagnalo me je u poeziju. Čovek zagledan u svet ima pred sobom dve alternative: ili da oseti svoju ništavnost ili da se divi. Divljenje nas izjednačuje sa onim čemu se divimo. Poeziju sam počeo da pišem iz straha.

 

Šta Vas je navelo da knjizi date naslov Vatra i ništa?

 

Mudra uspomena na mračnog pesnika iz Efesa. Zasnivajući poeziju na heraklitovski shvaćenom ontosu, pokušao sam da izbegnem eleaćanski apsurdnu zamrznutost koja se, recimo, javlja u mojim Tragičnim sonetima.

 

U kom okviru ste pokušali da otelotvorite heraklitovsko shvatanje pevanja i mišljenja?

 

-U okviru klasicnog mita o vatri i ptici: Žar-ptici.

 

Koji ciklus iz svoje poslednje knjige Vatra i ništa smatrate najboljim?

 

-Ne samo ja, vec i drugi drže da je najuspeliji Utva zlatokrila. U tom ciklusu su očigledna moja nastojanja da izgradim poeziju na nacionalnim simbolima.

 

U čemu je bila snaga tih simbola?

 

-Njihova snaga bila bi u tome da odraze jedno pročišćeno narodno iskustvo i da svojom sugestivnošću sudbinski preurede narodnu uobrazilju. Vlastiti sistem simbola moze se izgraditi samo na vlastitoj nacionalnoj mašti. Ukoliko se to ne uradi, nikada se nećemo moći osloboditi tutorstva helensko-rimske, romanske simbolike koja ne odgovara dublje paganskoj osnovi našeg senzibiliteta.

 

U knjizi „Poreklo nade“ imate ciklus pesama koji se zove „Kritika poezije“. Neuobičajeno, zar ne?

 

-U tom ciklusu pokušao sam da pravim poeziju od njenih nedostataka.

 

-Šta spremate u ovom trenutku?

 

Sa Mišom Nikolićem prevodim stihove Mandelštama i Hlebnjikova. Pored toga, pripremam bibliofilsko izdanje svojih stihova s ilustracijama R. Stevića Rasa.

 

Mislite li da će čovekov prodor u kosmos naći odjeka u poeziji? I zašto ga već nije našao?

 

Verovatno. Samo, pesnici su jos uvek pod uticajem tragičnog Ikarovog leta.

 

Kakvo ste detinjstvo imali?

 

Tužno, ratno…

 

Kada ste se najviše uplašili?

 

Samo jednom, kad mi se učinilo da više neću napisati ni jednu pesmu.

 

Sad jedno savremeno pitanje, ali izvan umetnosti: Idete li na fudbalske utakmice?

 

Ne.

Da li ste nešto zaboravili u životu?

 

Zaboravio sam mnogo toga. Pišem pesme da bih se setio šta sam sve to imao.

 

Da li biste voleli da ponovo učite da hodate i govorite?

 

Uvek se nanovo učim uspravnom hodu i govoru.

 

Šta Vas nervira u životu?

 

Sporost.

 

-Kada bi na Vama izvršili takozvano biološko smrzavanje i probudili Vas kroz dvadeset godina, šta biste učinili u tom trenutku?

 

Trazio bih da me ponovo zamrznu!

Vaša omiljena poslovica?

 

„Praznu glavu vetar nosi.“

 

Šta mislite o vremenu-sudiji?

 

Vreme je lažno, ali sud njegov je istinit.

 

-Da li biste hteli još nešto da nam kazete o svojoj poeziji?

 

Mogao bih da kažem još mnogo štošta, ali mislim da to nije potrebno. Svako objašnjenje je uslovno i nije jedino. Ono što je pesnik želeo reći u pesmi, ni približno ne iscrpljuje njen smisao. Svaki bi pesnik mogao da kaže za sebe: Ko sam ja da govorim o svojoj poeziji.

 

Zašto ste svoju knjigu „Vatra i ništa“ posvetili kritičaru Petru Džadžiću?

 

-Za svaki slučaj…

 

-Kažite jedan svoj stih…

 

Hoće li sloboda umeti da peva kao sto su sužnji pevali o njoj.

 

Koja je umetnost, za Vas, najveća?

 

Igra na trapezu.

 

ta mislite o budućnosti poezije?

 

Sve što je ljudsko ima svoju budućnost. Budućnost poezije je budućnost čoveka. O propasti poezije govore oni koji se plaše progresa.

Mihailo Blečić,  NIN-u od 25. IX 1960.

branko

 
1 коментар

Објављено од стране на децембар 9, 2014 in Миљковић

 

Ознаке: , , , ,