Мишел де Монтењ О НАСТАВНИШТВУ (одломци)

***

Брига и трошак наших очева има за циљ једино да нам главу снабде знањем: просуђивањем и врлином, мало ко је чуо. Узвикните о неком човеку нашем свету: „О ученог ли човека!“ И о другом: „О доброг ли човека!“ Неће пропустити да скрене поглед с уважавањем према оном првом. Био би ту потребан и трећи телал: О тешких ли глава! Радо се распитујемо зна ли што грчког или латинског? Пише ли у стиху или у прози? Но да ли је постао бољи или мудрији, то беше главно, а баш то остаје последње. Требало је распитивати се ко је боље учен, а не ко је више учен. Трудимо се једино да напунимо меморију, а расуђивање и савест остављамо шупље. Као што птице крећу да траже зрневље, па га односе у кљуну а не опробају га пре него што би нахраниле њиме своје младунце: тако наши наставници поткрадају знања из својих књига, и спусте га тек само на крај усана, да га избаце и спусте низ ветар.

 

***

Ми складиштимо код себе туђа мишљења и знање, и то је све. Треба их учинити нашима. Личимо управо на оног који би у потрази за ватром пошао да је потражи код свог суседа, па када би тамо нашао како лепо и јарко пламти, он би се зауставио да се тамо греје, не сећајући се више да однесе ватре својој кући. Шта нам вреди трбух пун јестива, ако се не свари, ако се не преиначи у нама? Ако нас не развије и оснажи? Мислимо ли ми да би Лукул, кога су књиге учиниле и усавршиле у тако великог војсковођу без претходног искуства, примао њих на наш начин? Ми се тако много препуштамо туђим рукама, да упропашћујемо своје снаге. […] Дионисије се ругао граматичарима који воде бригу и распитују се о недаћама Одисејевим а не познају своје сопствене; музичарима који усклађују своје фруле а не усклађују владање у животу; говорницима који се уче да о правди говоре, не да је чине. Ако нам се отуд душа не покрене крепкије, ако нам отуд није расуђивање здравије, исто тако бих драге воље да је мој школарац провео време на лопталишту, барем би тело постало чилије. Видите га како се отуда враћа, после петнаест-шеснаест уложених година, ничег неспособнијег од  њега за улазак у посао. Све што ту препознајете као више, то је да су његов латински и његов грчки учинили охолијим и више уображеним него што је био кад је од куће кренуо. Требало је да отуда донесе душу пуну, доноси је само надувену; и само ју је надуо уместо да је увећа.

 

Мудрац је узалуд мудар, кад себи помоћи не зна (Цицерон, О дужностима).

 

Превод: Изабела Константиновић

 

ОГЛЕДИ. Књига прва. Српска књижевна задруга, Београд, 2017.

 

 

Мишел де Монтењ ДА ЧУВСТВО ЗА ДОБРО И ЗЛО ЗАВИСИ У ПРИЛИЧНОЈ МЕРИ ОД НАШЕГ МИШЉЕЊА О ЊИМА

„Наша поимања и бола и уживања су као у размажених жена: толико смо уљуљкани и размекшани да ни убод пчелиње жаоке не можемо да отрпимо без јаука… Све се своди на то да треба самим собом да овладаш.“ (Цицерон, Тускулске расправе, 2.22)

Људе (каже једна грчка изрека) муче мишљења која они имају о стварима, не саме ствари. Била би то постигнута знатна тачка у олакшавању нашег јадног људског стања, када би неко могао да установи ову поставку истинитом баш свугде. Јер ако зла имају прилаза у нас само путем нашег расуђивања, чини се да је у нашој мођи да их презиремо или их окренемо на добро. Ако се ствари предају нама на милост и немилост, зашто да не располажемо њима, или да их прилагодимо нама у корист? Ако оно што ми зовемо злом и муком није ни зло ни мука по себи, него му само наша уобразиља даје ту особину, у нама је да њу променимо. Те, имајући избора, ако нас нико не присиљава луди смо преко сваке мере што се слепо везујемо за гледиште које нам изазива највећу муку. […] Дакле, да оно што ми називамо злом није то по себи, или барем, какво год да је, да од нас зависи да му дамо други укус, и друго лице, јер се све своди на једно, погледајмо да ли је одрживо.

Да првобитна бит тих ствари којих се плашимо има моћи да се тако самосвласно настани у нама, она би се настанила једнако и исто у свима. Јер људи су сви једне врсте и, осим више и мање, снабдевени су једнаким оруђем и инструментима за поимање и расуђивање. Али разноликост наших мишљења о тим стварима јасно показује да она улазе у нас само споразумно. Онај их смести можда код себе у њиховој правој бити, али хиљаде других дају им код себе нову и супротну бит.

Зашто од толико говора који на различите начине уверавају људе да презиру смрт и да подносе бол, не налазимо неки који би био делотворан за нас? И од толико врсти уобразиља које су увериле другог, зашто да свак не примењује за себе ону која је најближа његовој нарави? Ако не може да створи јаку лекарију и апстерзивну, да би искоренио бол, барем да узме неку ленитивну, да би га ублажио.

Уосталом, не можемо умаћи од филозофије како бисмо прекомерно дали значаја тежини болова и људској слабости. Јер, човек је присиљава да се пребаци на оне необориве утуке: ако је лоше живети у нужди, није никаква нужда. Никоме није тешко зло трајало до његовом грешком. Ко нема срчаности да истрпи ни смрт ни живот, ко неће ни да се одупре ни да бежи, шта да му се ради?

Превод: Изабела Константиновић

ОГЛЕДИ, Српска књижевна задруга, Београд, 2017.

 

Мишел де Монтењ О НЕЈЕДНАКОСТИ МЕЂУ НАМА (одломци)

Зашто када процењујете човека ви га процењујете свег умотаног и упакованог? Он нам излаже само делове који уопште нису његови, а скрива нам оне једине по којима се може заиста просудити о њиховој вредности. Ви тражите цену мача, а не канија: нећете дати можда ни четврт марјаша, ако бисте га разголитили. Ваља судити о њему по самом њему, а не по украсима. И као што каже врло шаљиво неко из старине: Знате ли зашто га сматрате великим? Урачунали сте и висину његове обуће. Основа не припада кипу. Измерите га без његових штула; нека одложи на страну његово богатство и почасти, нека се покаже у кошуљи. Има ли тело које одговара својим функцијама, здраво и чило? Какву душу има? Је ли лепа, обухватна и срећно обдарена свим својим деловима? Је ли богата оним личним или од другога? И да имовина нема ту шта да тражи? Да ли отворених очију сачекује она исукане мачеве; да ли је није брига куда ће јој живот изаћи, на уста или из грла; да ли је сталожена, уједначена и задовољна – то је оно што ваља видети, и просудити по томе крајње разлике које су међу нама. Да ли је

Мудрац владајућ собом,

Ког ни сиромаштво застрашит не може,

Ни смрт ни ланци, храбро пркоси страсти,

Презире части, потпуно концентрисан

Обао као сфера, да га ништа не може

Споља лако да скрене с његовог пута.

Судба увек залуд насрће на њега! (Хорације)

 

Такав је човек пет стотина хватова изнад краљевстава и војводстава: он је сам, себи, своје царство.

Иља Рјепин

***

За добра која долазе са случајем, сва таква укупно, опет је потребно имати осећање да би се у њима уживало. Управо уживање у нечем, не поседовање, чини нас срећнима:

Кућа, имање и злато и сребро – свом власнику неће,

Ако је болестан, моћи да уклоне грозницу, неће

Однети бриге, јер мора, пре свега, да здрав буде човек

Коме је стало да добро искористи оно што стекне.

Ако га похлепа мучи и страх, ту му кућа и благо

Вреде ко врљавом слике, ко подагри образи врели. (Хорације)

 

Он је глуп, чуло укуса му грубо и отупљено: тај не ужива колико ни неко сав прозебао у сласти грчког вина, или колико ни коњ у својој богатој опреми којом су га украсили. На исти начин као што Платон каже да здравље, лепота, снага, богатства и све што називамо добрим јесте једнако зло неправедном колико је добро праведноме, а за све зло бива супротно. А затим тамо где су тело и дух у лошем стању, чему те спољне угодности? Будући да и најмањи убод чиоде, и осећај душе, довољни су да нам прекрате задовољство краљевством света. На први грч који му изазове костобоља, залуд му што је Господар и Величанство, зар неће заборавити на своје палате и на сву своју величину? Ако је бесан, чува ли га његова кнежевина да не црвени, да не бледи, да не шкргуће зубима као неки лудак?

***

Када је краљ Пир предузео прелаз у Италију, Синеја мудри његов саветник, хотећи да му укаже на таштост његове славољубивости упита га: Па добро, Господару, са којим циљем покрећеш овај велики подухват? – Да загосподарим Италијом, одврати он сместа. – А онда. Када то буде учињено? – Прећи ћу, овај ће, у Галију и у Шпанију. – Па после? – Поћи ћу да покорим Африку, а најзад, када будем потчинио цео свет, одмараћу се и уживаћу задовољно и лагодно. – Побогу, Господару, опет ће Синеја, кажи ми до чега стоји, да не би одмах сада био, ако желиш, у томе стању? Зашто се не сместиш већ сада онде куда тежиш, и поштедише се толикога труда и ризика које наваљујеш између то двоје?

Завршићу ово поглавље старим стихом који налазим да је изузетно леп овим поводом:

Свакоме своје понашање одређује судбину (Корнелије Непот)

 

Превод: Изабела Константиновић

Огледи, књига прва, Српска књижевна задруга, Београд, 2107.

 

Иља Рјепин