***
Ни зло није супротност добру или његово одсуство, већ су то две паралелне појаве. Оне нису никада начелне, а камоли последње моралне супротности, као што се одувек претпостављало, чак вероватно нису ни за теорију етике посебно значајни појмови, већ су практична и нечиста сажимања. Дијаметрално супротстављање добра и зла одговара једном превазиђеном начину мишљења који – ненаучан – није могао без дихотомија. Оно што свим тим моралним паровима даје привид значаја јесте њихово бркање са категоријама „непожељно“ и „пожељно“. Та стварна супротност доиста садржи значајну компоненту морала, и ниједна теорија не би смела да је укине или ублажи. Није тачно да разумети све значи и опростити све, али је погрешна и претпоставка да је одлуком о опростивости или неопростивости неког моралног феномена исцрпљен његов значај. Ту се укрштају две ствари које се морају јасно разлучити једна од друге. Практични разлози и фактички односи одређују шта ће бити сузбијано, а шта подржавано, и то се лако да објаснити ако се имају у виду специфичне историјске акцеденције. Оправдању за кажњавање неког лопова нису потребни метафизички, већ само тренутни разлози. Али, у њему нема ни трага од етичке контемплације и маште. Ако, насупрот томе, у тренутку када треба да изврши казну, човек осећа да је паралисан, ако наједном види како се губи његово право да науди другом човеку, то почиње да окајава грехе, или се у бирцузу напија на мртво, онда то што га је дотакло нема више никакве везе са добрим и злом, а он се ипак налази у стању најбурније етичке реакције.
У којој мери морал у основи доживљен као нешто пустоловно показује и то да чак и његови теоретичари напуштају сигурно тле утилитаризма често покушавајући да императив уздигну до јединственог доживљаја не би ли споља покренули осећање, које је као дужност потпуно отуђено и закукуљено. Kатегорички императив и њему слични морални доживљаји нису, у основи ништа друго до мрзовољно-достојанствена интрига помоћу које ваља доћи до осећања. Но, оно што је при том стављено у први план јесте нешто секундарно и несамостално, нешто што претпоставља моралне законе уместо да их ствара: помоћни, а никако централни доживљај морала.
Од свих моралних начела икада изговорених најснажнији алтруистички тон нема ни заповест „Воли ближњега свога“, ни заповест „Чини добро“, већ начело да се врлина да научити. Јер, свака рационална делатност претпоставља, дакако, саучешће других људи и развија се само кроз размену заједничких искустава. Међутим, морал, у ствари, почиње тек у самоћи која одваја сваког од сваког. Немогућност комуникације и затвореност у себе јесу разлози због којих су људима потребни „добро“ и „зло“. Добро и зло, извршавање дужности или огрешење о њих јесу форме у којима индивидуа успоставља равнотежу између себе и света. Важно је установити типологију тих безгранично разноврсних форми, али је још важније схватити притисак који их ствара или притиснутост на којој почивају. Чин је муцање које треба да назначи да ли је у питању јунак, или светац, или злочинац. Чак је и патолошки убица у неком углу свог бића пун душевних рана и потајних молби, свет му на било који начин чини неправду, а он то не зна да изрази другачије до онако како му то већ некако полази за руком. У злочинцу је нека беспомоћност спрам света и неки отпор њему: и једно и друго су у сваком човеку који има бурну моралну судбину. Пре него што таквог човека – па био он и најгрознији –уништимо, требало би да сачувамо оно што је у њему био отпор који је тек касније попримио изопачени облик. Моралу нико не наноси више штете од оних зло- и добротвора који се у свом плитком згражавању над формом неке појаве клоне сваког додира са њом.
Превод: Срђан Богосављевић
Етичка плодност, Светови, Нови Сад, 1993
Đorđe Andrejević Kun, U ćeliji, 1939
препознавања 