***
„Слобода је посуда која се може пунити како великом снагом тако и великом слабошћу. Безнаранственост може водити стваралаштву, стварању новог, или, пак, супротном: распуштености, губљењу старог без његове замене нечим другим. Када се закључана врата отварају, могу нам се открити сакупљена блага, и у том случају је добро што су се врата отворила. Али, врата се могу отворити и пружити погледу слику распадања и рушења, ослободити смрад и прљавштину, и онда се поставља питање зашто је било потребно отварати та врата? Без ваздуха би можда то умируће биће у свом јадном животу дуже опстало. Или, обрнуто, с такве тачке гледишта треба се радовати смрти зато што је ваздух увек потребан и слобода увек корисна, јер оживљава оне који су достојни да живе и брзо убија оне који су осуђени на смрт.
Али јасно је да слобода сама по себи не одређује значај човека и да је и њој самој потребан садржај. Није свака личност, која се ослободила, добитак за њу саму и за човечанство.
Ићи ћу чак тако далеко да ћу бити спреман да поздравим оне који куђењем дочекују прву ослобођену личност, који јој спремају муке и трнове венце. Нека она буде у положају мученика који својим страдањем мора да потврди своја убеђења. Ако она издржи искушење, самим тим ће порасти њена снага и њена унутарња чврстина. Ако она пређе тај трновити пут и не преда се, и не сагне се, и не изгуби оно драгоцено што у себи носи – зар то онда није подвиг, подвиг којим се у наше време може украсити сваки живот ништа мање него живот древних хероја и витезова? А сваки подвиг у самоме себи носи своју награду.“
Превео: Зоран Буљугић
Из књиге ОВЛАДАВАЊЕ ВРЕМЕНОМ, Београд: Бримо Логос, 2005.