RSS

Архиве категорија: Набоков

Владимир Набоков СВОЈСТВА ЧЕХОВЉЕВИХ ПРИЧА

  1. Прича је испричана на најприроднији могући начин, не уз камин после вечере као код Тургењева или Мопасана, већ онако као једна особа другој прича најважнији догађај у животу, полако, а ипак без застајања, мало тишим гласом.

  2. Прецизна и тачна карактеризација постиже се пажљивим избором и пажљивом расподелом сићушних или упадљивих особина, уз потпуни презир обимних описа, понављања, и јаких наглашавања обичних писаца. Само један детаљ одабран је да осветли целу слику.

  3. Нема никакве посебне моралне поуке, нема поруке коју треба примити. Упоредите ово са причама посебне намене, Горког или Томаса Мана.

  4. Прича је заснована на систему таласа, на нијансама разних расположења. Ако у свету Горког молекули формирају материју, овде, код Чехова, срећемо свет од таласа уместо честива од материје, свет који је, узгред, ближи савременом научном схватању свемира.

  5. Контраст између поезије и прозе, наглашен, ту и тамо, са невероватном проницљивошћу и хумором, на дуже стазе је контраст само за ликове; у стварности, ми осећамо, а ово је још једна одлика правог генија, да за Чехова нема разлике између узвишеног и ниског, да кришка лубенице и љубичасто море, и губернаторове руке, чине суштину овог света „лепота плус сажаљење“.

  6. Прича се у суштини не завршава, јер све док људи живе, нема коначног и могућег краја њиховим невољама, надама и сновима.

  7. Приповедач као да скреће с пута да би се задржавао на трицама, од којих би у некој другој врсти приче, свака била путоказ који означава правац дешавања – рецимо, она два момка у позоришту би прислушкивала, кренуле би гласине, или би мастионица упућивала на неко писмо које ће изменити ток догађаја; али, баш зато што су ове трице без правог значења, оне су суштински важне за истинску атмосферу ове приче.

Превод: Маја Врачаревић

Из књиге ЕСЕЈИ, ННК, Београд, 2006.

 

 

jesenska 1

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 12 марта, 2020 инч Набоков

 

Ознаке: , ,

НАБОКОВ О ЧЕХОВУ

„Не само што је Чехов хтео све да одене у зелено, да сади дрвеће и цвеће, него је жарко желео да створи нешто ново. Пун живота, динамичан, неисцрпно активан, он није само описивао живот – мењао га је, мењао је набоље. Пожуривао је изградњу првог московског јавног дома, са библиотеком, читаоницом, салом и позориштем; његова брига је била да Москва добије клинику за кожне болести; уз помоћ сликара Иље Рјепина, основао је Музеј сликарства и лепих уметности у Таганрогу; покренуо је изградњу прве станице за биолошка истраживања на Криму; скупио је књиге за школе на Сахалину и слао их је у огромним пошиљкама; изградио је три школе за сељачку школу близу Москве, једну за другом; истовремено је изградио и звоник и ватрогасну станицу за сељаке. Може се рећи да је био опчињен градњом, јер је, по његовом мишљењу, свака градња увећава суму људске среће.  Горком је написао: „Када би сваки човек учинио само оно што може да учини на свом парченцету земље, како би чудесан био овај свет!“

У своју бележницу уписао је следеће: „Турчин копа бунар за спас душе. Било би добро кад би свако од нас за собом оставио школу, бунар или нешто слично; тако наш живот не би отишао у вечност без икаквог трага.“ Све ове активности захтевале су много тешког рада. Рецимо, када је градио школе, он се лично хватао у коштац са свом оном халабуком око радника, зидара, димничара и тесара; сам је куповао сав грађевински материјал, од керамишких плочица до вратанца за пећи, и сам је надзирао све грађевинске радове.“

 

Превод: Маја Врачаревић

Из књиге ЕСЕЈИ, ННК, Београд, 2006.

 

цехов

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 12 марта, 2020 инч Набоков

 

Ознаке: , ,

Набоков и Андрић О МАЛОГРАЂАНШТИНИ

Малограђанин је одрасла особа, чија интересовања су оно што спада у материјално и свакидашње, а чији менталитет настаје из складишта готових идеја и конвенционалних вредности његовог или њеног времена. Рекао сам „одрасла особа“ зато што је дете или адолесцент који личи на малог малограђанина само папагај који опонаша већ доказане простаке, а лакше је бити папагај него бити бела врана. Речи „простак“ и „малограђанин“ скоро су синоними: једино што одлика простака није толико малограђански конвенционализам, колико простота неких конвенционалних појмова (НАБОКОВ – Малограђани и малограђанштина).

Малограђанштина не значи само складиште устаљених представа: то је и читаво мноштво фраза, клишеа и баналности, изражених отрцаним речима. Прави малограђанин и нема ништа друго до те ситничаве представе од којих је сав саздан. Али треба признати и то да сви ми имамо своје клишее; сви ми свакога дана користимо речи не као речи, већ као знаке, као новчиће, као обрасце. То не значи да смо сви ми малограђани, али значи да би сви ми требало да припазимо да се не уживимо у аутоматизам размене фраза. ….Дешава се и да људи размењују фразе које носе као некакве маске, или им оне служе као пречица којом избегавају разговоре са будалама… (НАБОКОВ Малограђани и малограђанштина).

…Малограђанин је конформиста, подређује се групи, али је типичан и још по нечему: он је псеудоидеалиста, он је лажно сажаљив, лажно мудар. Превара је најближи савезник свих правих малограђана. Све оне велике речи, попут „лепоте“, „љубави“, „истине“, „природе“, и сличних, постају обичне маске и варке кад их се дочепа прави малограђанин…Малограђанин, са својом нагонском потребом да припада, да се прикључи, бори се између две жеље: да ради оно што и сви други раде, да користи ово или оно зато што то користе и милиони других; али, жарко жели и да припада некој ексклузивној групи, удружењу, клубу, редовној клијентели неког хотела или луксузног прекоокеанског брода (са капетаном у белом и свом оно дивном храном), да ужива у сазнању да председник компаније или европски гроф седи ту, поред њега. Малограђанин је често и сноб. Одушевљава се богатством и положајем – „Драга, стварно сам разговарао са војвоткињом!“ (НАБОКОВ Малограђани и малограђанштина).

Малограђанин жели да буде обавештен. О себи говори само оно што сматра да је повољно по њега и његове пословне и породичне интересе, али другог запиткује о свему, индиректно, насртљиво, полицијски. У својој сталној и главној, стварно јединој тежњи да себе и своје право одржи и осигура, а затим што је могуће више друштвено подигне и обогати, он има потребу да сакупи што више података о свему што га окружује, и то нарочито оних који нису свима познати и који њему могу да послуже у пословању са људима. На другом полу тог његовог заинтересованог љубопитства налази се његово неитересовање за све што није, или што му изгледа да није, у вези са његовим непосредним, личним и породичним интересима.

А често видимо како се код њега то средство борбе, с временом, изродило и како је у даљим, већ обогаћеним и осигураним нараштајима, добило облик нездравог љубопитства, оговарања, препричавања, тј. постало навиком која је изгубила разлог опстанка и првобитни смисао и постала сама себи сврхом (ИВО АНДРИЋ Знакови поред пута).

Малограђанин нема појма о уметности, укључујући и књижевност – а није га ни брига. Он је, по својој природи, противник уметности – али хоће да је добро обавештен и научио је да чита часописе. Он је верни читалац Saturday Evening Posta, а када чита идентификује се са онима о којима чита. Ако је мушкарац, он ће се поистоветити са сјајним пословним човеком или било којој другом „великом фацом“ – узвишеним, усамљеним, али у срцу још дечаком; или, ако је жена, малограђанка, поистоветиће се са плавокосом секретарицом, девојчицом, али мајком у души, која ће се, наравно, удати за свој шефа-дечака. Малограђанин не познаје и не разликује писце; он мало чита и чита смо оно што му може бити од користи; али, можда припада књижевном клубу и бира лепе, лепе књиге, неку мешавину од Симон де Бовоар, Достојевског, Маркана, С. Мома, Доктора Живага и мајстора ренесансе. Не мари много ни за слике, али због друштвеног престижа качи репродукцију Ван Гогове или Вистелерове мајке у дневну собу, иако потајно више воли Нормана Роквела (НАБОКОВ Малограђани и малограђанштина).

Пристао бих да живим, ако мора тако бити, међу дивљацима,у вихору револуције или у безумном вртлогу рата. На све бих пристао, само не на малограђански живот који никад ни у чему не показује ни величине ни лепоте ни праве радости, јер је у њему све отровано предрасудама и укаљано рачуницом која се увлачи до најскровитијих дубина људског живота, до у осмејак са којим човек човеку каже: Добро јутро!, до у брачну постељу, до на самртнички лог. А та рачуница није само бездушна него и потпуно погрешна (ИВО АНДРИЋ Знакови поред пута).

 

Приредио: Александар Мирковић

малогр

 
1 коментар

Објављено од стране на 18 децембра, 2015 инч Андрић, Набоков

 

Ознаке: , , , , ,