Једном давно, у удаљеној галаксији, на планети у бинарном звезданом систему, на којем никада није било ноћи, јер је једна од две звезде увек осветљавала планету, владар Ахронос III, познатији као Ахроније, решио је да укине проналазаче. Послао је све научнике, механичаре, па чак и наставнике који су се тиме бавили из хобија, на присилни рад на оближње планете, јер ипак није желео да га галатичка историја памти као убицу. „Ти проналазачи су баш напорни и уображени. Само нешто измишљају и компликују нам живот, уместо да уживамо у свету који су нам преци оставили“ – рече император и протера све проналазаче на оближњу пусту планету Тераподију. После годину дана уживања у раскалашном животу без науке и предавања, нареди слугама да донесу опојна једињења којим би се то прославило. Слуге, унапређени дисхроносајборзи, само су трептали лед диодама. Недавна магнетна олуја изазвала је квар на комуникацијама, а све то је био нерешив проблем без неког ко се разуме у функционисање робота. „Мораћу сам“, помисли Ахронос и сиђе до кухиње. Тамо је био мрак. „Нека неко хитно реши овај проблем“, викао је, али узалуд. Из мрака се ипак огласио његов верни дворски саветник и рекао: „Величанство, узалуд вам и светло, јер нестанком струје сва опојна једињења су се укиселила“. „Онда ми направите ново!“ – увређено викну владар. „На жалост, без хемичара то нико не зна, а све сте их протерали“. Бесан, Ахроније од дворјана затражи ласерски деатомизатор којим би свог неверног саветника дезинтегрисао за сва времена. Дрхтавим гласом, један слуга рече : „Ниједан деатомизатор не ради. Све новине су, док су електронске штампарије још радиле, писале о слављу мировних организација Дисхроније које су коначно успеле да дочекају планету без оружја“. Ахроније плану: „И наравно, оружари су такође проналазачи, па више нема наде. Скочићу са првог моста!“ „Кхм … „ накашља се саветник, „Знате, мостови и путеви су прилично оштећени и небезбедни за прелаз, а инжењери …“ Ахроније је ћутао и слушао објашњења како нема музике без резонаторских стручњака, филма без оператера фотонске енергије, па чак ни јела, јер кувари не само да нису смели да проналазе нова јела, већ су заборавили и стара. „Добро, припремите атомски транслинеатор да скокнем до тих рудника и превезем неколицину проналазачких гњаватора који ће то све поправити“. Али, већ погађате, без механичара, то баш неће ићи тако лако. У ствари, неће ићи никако. „Признајем, погрешио сам. Шта сада?“ Сви су ћутали и гледали у небо које је био прекривено чудним наоружаним бродовима. Чинило се да долазе из правца Тераподије, али то нико није видео без телескопског тубуса и звезданог планископа, нити јавио телекомуникатором. Тераподија је била пуста планета прогнаних рудара, али торијум удружен са досељеницима који имају знање и идеје, направио је чуда.
Ахроније је схватио. „Чак и ако којим чудом останем на власти после овога, више неће имати ко ни да ми сашије царску одору, сагради двор и излечи ме када се разболим. Колико ли ми је само остало времена?“ Али на то питање никада неће добити одговор, јер на планети са две звезде, рачунање времена без сатова тражило је баш иновативне проналазаче. Управо оне који су се приближавали планети и спремали се да пишу нову историју. Пишу? Ахроније је сада био миран. То је проналазак који је највише мрзео и који га је највише нервирао током свих 1500 сектова дуге звездане владавине. Није ни слутио да освајачи са Тераподије, прогнани проналазачи, нису жељни Ахронијевог живота. Нису чак планирали ни да га сместе у затвор, или пошаљу у прогонство. Казна је била много страшнија. Ахроније ће морати, можда по први пут у свом дугом животу – да пише и учи, како би једног дана радио као помоћник у једном од института планете која ће се убудуће звати Хронија.
Saša Montiljo
Мила Мијалковић II4
Карловачка гимназија
препознавања 