RSS

Архиве категорија: настава и образовање

Мишел де Монтењ О НАСТАВНИШТВУ (одломци)

***

Брига и трошак наших очева има за циљ једино да нам главу снабде знањем: просуђивањем и врлином, мало ко је чуо. Узвикните о неком човеку нашем свету: „О ученог ли човека!“ И о другом: „О доброг ли човека!“ Неће пропустити да скрене поглед с уважавањем према оном првом. Био би ту потребан и трећи телал: О тешких ли глава! Радо се распитујемо зна ли што грчког или латинског? Пише ли у стиху или у прози? Но да ли је постао бољи или мудрији, то беше главно, а баш то остаје последње. Требало је распитивати се ко је боље учен, а не ко је више учен. Трудимо се једино да напунимо меморију, а расуђивање и савест остављамо шупље. Као што птице крећу да траже зрневље, па га односе у кљуну а не опробају га пре него што би нахраниле њиме своје младунце: тако наши наставници поткрадају знања из својих књига, и спусте га тек само на крај усана, да га избаце и спусте низ ветар.

 

***

Ми складиштимо код себе туђа мишљења и знање, и то је све. Треба их учинити нашима. Личимо управо на оног који би у потрази за ватром пошао да је потражи код свог суседа, па када би тамо нашао како лепо и јарко пламти, он би се зауставио да се тамо греје, не сећајући се више да однесе ватре својој кући. Шта нам вреди трбух пун јестива, ако се не свари, ако се не преиначи у нама? Ако нас не развије и оснажи? Мислимо ли ми да би Лукул, кога су књиге учиниле и усавршиле у тако великог војсковођу без претходног искуства, примао њих на наш начин? Ми се тако много препуштамо туђим рукама, да упропашћујемо своје снаге. […] Дионисије се ругао граматичарима који воде бригу и распитују се о недаћама Одисејевим а не познају своје сопствене; музичарима који усклађују своје фруле а не усклађују владање у животу; говорницима који се уче да о правди говоре, не да је чине. Ако нам се отуд душа не покрене крепкије, ако нам отуд није расуђивање здравије, исто тако бих драге воље да је мој школарац провео време на лопталишту, барем би тело постало чилије. Видите га како се отуда враћа, после петнаест-шеснаест уложених година, ничег неспособнијег од  њега за улазак у посао. Све што ту препознајете као више, то је да су његов латински и његов грчки учинили охолијим и више уображеним него што је био кад је од куће кренуо. Требало је да отуда донесе душу пуну, доноси је само надувену; и само ју је надуо уместо да је увећа.

 

Мудрац је узалуд мудар, кад себи помоћи не зна (Цицерон, О дужностима).

 

Превод: Изабела Константиновић

 

ОГЛЕДИ. Књига прва. Српска књижевна задруга, Београд, 2017.

 

citanje 1

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на јун 10, 2018 in Монтењ, настава и образовање

 

Ознаке: , , ,