RSS

Архиве категорија: Настасијевић

Момчило Настасијевић БЕЛЕШКЕ ЗА НОВУ ПОЕТИКУ

  • О поезији је најбоље ништа не толковати. Тиме нити је она чистија у свету, нити јој се отварају извори. Можда и опасно, као баратати око електричне струје. Али је сигурно штетно: свако одводњавање, разводњавање, наводњавање, ремети њен ток, мути је.

  • Ван мотора и спроводника шта се зна суштинскије рећи о струји? И хоће ли живот бити плоднији ако се дозна његова сврха?

  • Кориснији ћу бити даљој Поезији ако што пронађем за поетику, за начин како да се сила ослобађа што чистија, и како да се она потпуно зароби у облик.

  • Од палеолитских пећина до изложбе у Улици Де Боеси Поезија је једна, поетике небројене. Рачунам ту реч, слику, кип, музички тон. Ко то не осети и некако не појми, не може му се помоћи: Он је слеп, као што их има делимично за боју, за музички тон. Много више их је поремећених, застрањених. Они су, васпитањем, према Њој стали тако да их Она само додирне, али не прожме. Они се изолују. Прописи доброг владања то ваљда налажу, али је живљење зато сиромашније најплеменитијом, човечанском енергијом.

    дугаржапов 1

    Бато Дугаржапов

  • Па онда и за Њу оно кобно зашто. Да ли ће вода реке бити бистрија и већма вода ако јој саопштите да ће се улити у море, па испарити, и опет тећи. Саопштење уз то и несхватљиво за њу, јер није у њеном току. Па зар и ми људи немамо свој ток. У нашу тајну је посвећен можда неко изван нас. Њено откриће, мада нужно немогуће, само би нас замутило, али бисмо опет текли. Можда бисмо тада о себи мање и збуњеније знали него овако. (Више знамо ономе што је испод нас неголи о себи.) Ево како изгледају одговори: Уметност ради лепога, ради истине, ради уметности. Кад се развеселим и распевам не пада ми на ум ни лепо ни истинито, а најмање то чиним за љубав саме песме, ради ње. Певам, јер је то најпотпуније одушка навале радости у мени, за друго ме се не тиче. А да је песма лепа, истинита и засебна, то се разуме. Мени је главно тада да сваку своју реч до вршка напуним радошћу. И пре свега то чиним ради самог себе. Чему све то и откуда, шта знам ја? Главно, мени је од тога добро, и још више то добро може бити свачије, јер се то остварило у речи.

  • Посредници су и овде штетни и непотребни. Препродавање је овде скрнављење. Као свуда, појаву њих изазвала је лењост да сами прибавимо шта нам треба. Ко је тај осим Шекспира, Рембранта, Бетовена, да ме пуније може прожмати Поезијом потеклом из Шекспира, Рембранта, Бетовена?

  • Ње има везане и ослобођене; везане: у руци коју видех да, ван забране, додирује Беатовог анђела; ослобођене, у анђелу. То је Њен закон, непојмљиво: акт ослобођења у суштини заробљене у форму. Она дакле није расположење да се расплине оставив тренутни траг; она је градитељка, душа која сама себи твори тело. Изнад тога веза је нераздрешима. Колико ће живети Рембрант? Колико истрају ланена влакна његових слика. Посмртног живота ту нема: пропаст материјалног дела повлачи мањак духовног. Можда је таква и наша лична драма: отац наново умире у смрти неплодних потомака.

Белешке за нову поетику. Есеји, белешке, мисли. Дечје новине, Српска књижевна задруга, 1991.

 

дугаржапов 2

Бато Дугаржапов

 

 

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на јануар 11, 2018 in Настасијевић

 

Ознаке: ,

Момчило Настасијевић О СНОБУ

***

Гледао сам сноба: око њега силно струји племенитост Бетовена, он га не чује. Нема кад, јер лако је чути га, то може свако ушима, а само он, сноб, уме и да га види и да га мисли. Нека му је наздравље. Зато бих Бетовена свирао у пољу пред безазленом публиком травки, цветова, птица, дрвета, воде. Том свету био би благотворан као мајска киша.

 

Белешке за нову поетику. Есеји, белешке, мисли. Дечје новине, Српска књижевна задруга, 1991.

 

rain

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јануар 11, 2018 in Настасијевић

 

Ознаке:

Момчило Настасијевић КАКО ДА СЕ ЖИВИ У ДРУШТВУ…

***

Како да се живи у друштву где се са јачином карактера изједначава што оштрија бодљикавост егоизма, тврдоглавство и насртање на туђе достојанство и где се најплеменитије попуштање, праштање, саосећање, разумевање туђег положаја ставља у слабост и кукавичлук?

 

Есеји, белешке, мисли, СИВА БЕЛЕЖНИЦА II, Дечје новине, Српска књижевна задруга, 1991.

 

mask.jpg

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јануар 10, 2018 in Настасијевић

 

Ознаке: ,

Момчило Настасијевић (1894–1938)

Биографија

Момчило Настасијевић је рођен у Горњем Милановцу 1894. године у породици Настасијевић која је дала неколико уметника.

Основну школу је учио у Горњем Милановцу, затим у Чачку, да би је завршио у Београду, где касније студира француски језик и књижевност. За време Првог светског рата поново живи у Милановцу. После рата, цела породица се сели у Београд, а Момчило наставља студије и живи у кругу песника и пријатеља заинтересованих за уметност. Године 1923. проводи лето у Паризу, помоћу феријалне стипендије. По завршеним студијама ради у Београду као гимназијски професор и на том послу остаје до своје смрти. Са објављивањем својих дела почиње касније него његови генерацијски другови Растко Петровић, Милош Црњански, Десанка Максимовић и други. Пише споро, развија се, експериментише. Одсуствује из јавног живота и са годинама се све више усамљује. Године 1932. објављује своју прву песничку збирку „Пет лирских кругова“, која одјекује у ужим читалачким круговима, а у антологијама поезије тога времена заступљен је обично са по само једном песмом. Крхке грађе, Настасијевић оболева од туберкулозе и умире 1938. у четрдесет четвртој години живота.

Годину дана после његове смрти, његови пријатељи издају целокупна дела: Песме, Ране песме и варијанте, Хроника моје вароши, Из тамног вилајета, Ране приче, Драме, Музичке драме, Мисли и Есеји. Ни ово издање није афирмисало Момчила Настасијевића у широј јавности. Касније се о Настасијевићу поново говори, али се ни данас не може рећи да је омиљен и општепознат песник, као ни да је потпуно откривена његова величина и значај.

Библиографија

  • Настасијевић, Момчило. „Међулушко благо“, Београд, 1927.

  • Настасијевић, Момчило. „Из тамног вилајета“, Београд , 1927.

  • Настасијевић, Момчило. „Ђурађ Бранковић“, 1929.

  • Настасијевић, Момчило. „Код Вечите славине“, 1929.

  • Настасијевић, Момчило. „Недозвани“, Цетиње : Државна штампарија, 1930.

  • Настасијевић, Момчило. „Господар Младенова кћи”. Цетиње : „Запис“, 1931.

  • Настасијевић, Момчило. „Пет лирских кругова“. Београд, 1932.

  • Целокупна дела I-IX. Издање пријатеља, 1938-1939, Београд: I-Из тамног вилајета, II-Мисли, III-Драме: Недозвани, Господар Младенова ћер, Код вечите славине, IV-Хроника моје вароши, V-Песме: Пет лирских кругова, Магновења, Одјеци, VI-Музичке драме: Међулушко благо, Ђурађ Бранковић и балет Живи огањ, VII-Есеји, VIII-Ране приче, IX-Ране песме и варијанте

  • Сабрана дела I-IV у редакцији Новице Петковића, Дечје новине/Српска књижевна задруга, 1991, Горњи Милановац: I-Поезија, II-Драме, III-Проза, IV-Есеји*Белешке*Мисли

  • nastas 1

    Настасијевић као наставник

    Момчило Настасијевић је био наставник чија су се предавања из књижевности ученицима просто „лепила за срце“. Можда због тога што нико није ни ишао на поправни испит из српског језика и књижевности. Одмерен, тих, велик познавалац, онога што предаје, градиво је излагао на оригиналан начин и говорећи врло лагано, тако да се, по мојој оцени, могло забележити до 95% од изложенога. Узалуд смо прелиставали по Скерлићу и Поповићу да пронађемо оно о чему је говорио: он је имао свој ред излагања, ослобођен свих многобројних биографских података о писцу, али и свој суд о писцима, а то је било оно најглавније што се тражило од ученика.

    На часовима је увек седео на пулту прве клупе, скрштених ногу, са рукама пребаченим преко колена или са левом руком у џепу. Никад није користио забелешке, план излагања или књигу, што ме и данас, после тридесет година, када сређујем ове материјале, веома изненађује. То показује да је имао невероватну меморију и да на час никад није долазио неспреман и неконцентрисан.

    Увидевши, истина мало касно, по завршетку романтизма, да се за матуру не можемо спремати из књиге, одлучио сам на почетку осмог разреда да бележим Момина (тако смо га из милоште звали) предавања.(…)

    Уверен сам да ће се боље сагледати лик овог нашег признатог књижевника, не само као педагога него и као писца, ако се ово што објављујемо буде имало при руци. Сем тога, успомена на овог одличног наставника, који се посебно пријатељски односио према нама који смо са села у опанку били дошли у Београд да нешто научимо, налаже ми да му се макар и на овај начин, поводом тридесетогодишњице од смрти, одужим.

    Академик Петар Стевановић
    8. фебруара 1968.г.
    у Београду

nastasijevic i crnjanski

Настасијевић и Црњански

Настасијевићева мисао о поезији

Поетички ставови:

  1. Најдубља страна људске природе је општечовечанска страна, а она ће проговорити само ако се вратимо матерњој мелодији. Она је у дубини националног бића и бића човека као појединца па отуда и потреба да поетски сокови потекну и из тих дубина.

  2. Матерња мелодија је звучна линија која, долазећи из најдубљих слојева духа, везује појмове у тајанствену целину живог израза и чим из веће дубине продре глас, тим му је и шири обим одјека.

  3. Матерња мелодија има особен тон који убеђује и којим се из подсвести продре у подсвест, њиме се отварају неотвори врата.

  4. Тон је оно што дирне у живац, „на коју мелодију човек непосредно уздрхти, те је мајке син.“

  5. Реч је само материјализација тона, она је само појмовни облик тона: ако не устрепти, не пробуди се, реч остаје без одјека.

  6. По њему архаичне речи носе носе у себи особен тон матерње мелодије (недољубљено, кам, бојезан, раб) и баш оне доприносе да Настасијевићева поезија буде модерна поезија изразито модерног исказа. Он је доказао да модерност не искључује древност.

  7. Начело стварне речи: „Где није неопходна реч, ћутати; где је неопходно ћутање, на изглед и по свему, тек ту проговорити“.Реч није ту да се њоме завара ћутање, да она јефтино пародира и кочопери се, плитка и празна, она је ту „да се кроз њу отвори оно што је најмуклије у бићу“. Он је за речи које ћуте, које су камене. Њихово ћутање „непромашиво погађа у само срце духовног крвотока.“ То су стварне речи.

  8. Настасијевић редукује израз и своди га на језгро: његов израз је концизан, гномски. Звук и ритам стиха су на првом месту, а не значење речи из којих се стих твори. А звук и ритам се оствраују променом места речи у стиху. Песма треба само да наговештава: зато код њега изостају речи које објашњавају, расветљавају, тумаче.

  9. Настасијевићева поезија је херметична, тешка за разумевање. Песников израз је сажет, елиптичан, загонетан. Такав начин певања захтева пажљиво читање, трагање за смислом, напор и стрпљење. Нејасност произилази из архаичне синтаксе, честих промена реда речи, лексике која није у употреби у датом облику, специфичних неологизама у облику полусложеница.

 

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на април 5, 2016 in Настасијевић

 

Ознаке: , , , ,

Момчило Настасијевић КЉУЧ ЧОВЕКА

Заиста, људи смо по разуму, по томе регулатору покрета и односа нашег бића, али зато и опасном разорачу у свему што је суштина људи, по уживљавајућем сазнању, интуицији, која је нераскидна веза суштине себе и суштине света; али, не може се порећи, тек доживљајем узвишења себе или пада, несумњиво смо у ономе што нас, мимо све живо, обележава као бића.
Исклизнуће из свеопштег тока, то, доживети се испод или изнад њега? Или само предигра, неопходни поремећај који води ка неком специфично људском исходу?
Утирање пута, лагани преображај себе, и биолошког и духовног, процес човека ка нечему што се тек има остварити у чисто људско; што је и чистина и пуноћа себе; живо у пуном смислу, и телом и духом, али без признака ма каквог узвишења, ма каквог пада.
Ово или оно, тек једно је ван сваке сумње: узнемиренима од постања, дубоко сазнамо, једини нам је исход умирити се. Без чега тамни од искони смисао нашег немира преобратио би се у бесмисао и беспуће.
И без обзира је ли све ово самообмана једне пуке игре, или сушта истина, кључ је човека ту.

Из есеја У одбрану човека, СКЗ, 1991

drop

 
1 коментар

Објављено од стране на децембар 7, 2015 in Настасијевић

 

Ознаке:

Момчило Настасијевић ИЛИ ДА ИЛИ НЕ

***
Чисто да или чисто не, чисто хоћу или нећу, имају за унутрашња аналогна стања мир или активност. По опстанак једне унутрашње организације духа, па чак и душе, ништа није кобније него упола извршен задатак, упола поднесена жртва, недовољно схваћена истина, делимично мирење са стварношћу. Отуда опасност да се често дође на мртву моралну тачку: парализовану акцију и напрегнути, несигурни мир.

Неколико рефлексија из уметности, Есеји, белешке, мисли, СКЗ, 1991

Christine Ellger

Christine Ellger

 
Оставите коментар

Објављено од стране на септембар 12, 2015 in Настасијевић

 

Ознаке: , , , ,

Момчило Настасијевић О ЗВЕЗДАНОМ НЕБУ УМЕТНИКА

Велики уметници нису готово никад срећне руке са својим ђацима: они су настали као силно јаке светлости да светле у велике даљине, ко се нашао непосредно близу њих, очи су му засенуле, изгубио се у њима – свему се другом може подражавати; ремек-дело није ту да се са њега скидају калупи и да се око њега губи време у напору да се око њега уђе у тајни механизам једне велике душе? − него да се на њему пречишћавају они што нагонски иду за тим да се отресу свега мртвог и пасивног што се као улична прашина наватало по њима.
Ко је само једном успео да се, као Буда, Христос, св. Фрања, отресе свих мера и система и идеја и остане сам самцит лице у лице с природом, тај је већ и заволео све ствари и успео сажалити се на њих, а ту је почетак стварања из себе; нешто је прострујало кроз цело биће, нешто као велики страх и велика смелост, бескрајни бол и бескрајна радост: дотадашње слабе кохезије унутрашњег живота нестало је и нови хаос судбоносно се покренуо да створи још једно звездано небо, јер сваки велики уметник носи у себи звездано небо. Све остало, техничко знање, ступањ образованости, од тога тренутка престаје бити главно, мада не губи сваку вредност. Једна је нова сила почела делати.

James Eads

James Eads

 
2 коментара

Објављено од стране на август 21, 2015 in Настасијевић

 

Ознаке: , , , , ,