RSS

Архиве категорија: о уметности

Марина Цветајева ШТА ЈЕ УМЕТНОСТ?

„Уметност је исто што и природа. Не тражите у њој друге законе осим сопствених (не тражите непостојећу уметникову самовољу, тражите само законе уметности). Можда је уметност само огранак природе (вид њеног стваралаштва). Сасвим сигурно: уметничко дело је дело природе, рођено као и она, а не направљено […]. У чему је разлика између уметничког дела и дела природе – песме и дрвета? Ни у чему. Ко би знао којим путевима труда и чуда – тек, оно постоји.
Је ли природа света? Није. Је ли грешна? Није. Али ако је уметничко дело такође дело природе, зашто онда песми постављамо захтеве, а дрвету не, у крајњем случају само нам може бити жао што криво расте.
Зато што је земља-родиља неодговорна, док је човек стваралац – одговоран. Зато што земља растиља зна само за једну вољу: за растењем, а у човеку мора постојати воља за растењем доброг које познаје.
Није земља појела јабуку у рају, појео ју је Адам. Пошто је није појела – она не зна, он ју је појео – и зна; а ако зна – одговара. И пошто је уметник човек, а не чудовиште, скелет надахнут животом а не коралски спруд – он је одговоран за дело руку својих.
Значи, уметничко дело је исто што и дело природе, али оно мора бити просветљено светлошћу разума и савести. Тада оно служи добру, као што добру служи поток који окреће воденични точак. Али рећи за свако уметничко дело да је добро, исто је што и за сваки поток да је користан. Некад је користан, а некад штетан, и то много чешће – штетан!
Добро је када га узмете у руке (тј. себе).
Морални закон се трансформише у уметност, али хоће ли икад од најамника, исквареног толиким господарима, испасти војник Правилне војске?

cvetaeva2

ПОУКЕ УМЕТНОСТИ

Чему учи уметност? Добру? Не. Памети? Не. Она чак не може да нас научи себи самој јер је дата.
Нема ствари којој она не би учила, као што нема ни потпуно супротне ствари којој нас опет не би учила, као што нема ствари којој би нас једино, њој и ниједној више, учила.
Све поуке које извлачимо из уметности, ми уносимо у њу.
[…] Читава наша уметност је у томе да умемо (успемо) сваком одговору, док још није испарио, да супротставимо своје питање. То претицање себе одговорима, и јесте надахнуће. А како је често – празан лист.
[…] Уметник је крив само у два случаја: ако се одрекне ствари, ма у чију корист и ако направи неуметничку ствар. Овде се његова незнатна одговорност завршава и почиње безмерна људска.
Уметничко стваралаштво је у појединим случајевима извесна атрофија савести, рећи ћу и више од тога: неопходна атрофија савести, онај морални недостатак без којег она, уметност, не може постојати. Да би била добра (да не би доводила у искушења обичне људе овог света), уметност би морала да се одрекне добре половине себе. Једини начин да уметност буде апсолутно добра, то је да не постоји. Она ће нестати са животом планете.“

1642909_izlozba_v

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на децембар 27, 2014 in о уметности

 

Ознаке: ,

Oscar Wilde THE PICTURE OF DORIAN GRAY

THE PREFACE
The artist is the creator of beautiful things.
To reveal art and conceal the artist is art’s aim.
The critic is he who can translate into another manner or a new material his impression of beautiful things.
The highest, as the lowest, form of criticism is a mode of autobiography.
Those who find ugly meanings in beautiful things are corrupt without being charming. This is a fault.
Those who find beautiful meanings in beautiful things are the cultivated. For these there is hope.
They are the elect to whom beautiful things mean only Beauty.
There is no such thing as a moral or an immoral book. Books are well written, or badly written. That is all.
The nineteenth century dislike of Realism is the rage of Caliban seeing his own face in a glass.
The nineteenth century dislike of Romanticism is the rage of Caliban not seeing his own face in a glass.
The moral life of man forms part of the subject-matter of the artist, but the morality of art consist in the perfect use of an imperfect medium. No artist desires to prove anything. Even things that are true can be proved.
No artist has ethnical sympathies. An ethnical sympathy in an artist is an unpardonable mannerism of style.
No artist is ever morbid. The artist can express everything. Thought and language are to the artist instruments of an art.
Vice and virtue are to the artist materials for an art.
From the point of view of form, the type of all the arts is the art of the musician. From the point of view of feeling, the actor’s craft is the type.
All art is at once surface and symbol.
Those who go beneath the surface do so at their peril.
Those who read the symbol do so at their peril.
It is the spectator, and not life, that art really mirrors.
Diversity of opinion about a work of art shows that the work is new, complex and vital.
When critics disagree the artist is in accord with himself.
We can forgive a man for making a useful thing as long as he does not admire it. The only excuse for making a useless thing is that one admires it intensely.
All art is quite useless.

Carravagio, Narcis

Carravagio, Narcis

PREDGOVOR
Umetnik je tvorac lepih stvari.
Cilj umetnosti je da otkrije umetnost, a sakrije umetnika.
Kritičar je onaj ko može da na drugi način ili u novom ruhu prenese utiske o lepim stvarima.
Najviši kao i najniži oblik kiritike jeste autobiografija.
Oni koji u lepim stvarima nalaze ružna značenja pokvareni su, a nisu šarmantni. To je greška.
Oni koji u lepim stvarima nalaze lepa značenja, prosvećeni su. Za njih ima nade.
Odabrani su samo oni kojima lepe stvari znače samo lepotu. Ne postoji moralna ili nemoralna knjiga. Knjige su dobro ili loše napisane. To je sve.
Odbojnost 19. veka prema realizmu gnev je ljudoždera koji vidi sopstveno lice u ogledalu.
Odbojnost 19. veka prema romantizmu gnev je ljudoždera koji ne vidi sopstveno lice u ogledalu.
Moralni život čoveka čini deo teme umetnika, ali moralnost umetnosti sastoji se od savršenog korišćenja nesavršenog sredstva. Nijedan umetnik ne želi ništa da dokaže. Čak i istinite stvari je moguće dokazati.
Umetnik nema etničkih saosećanja. Etničko saosećanje kod umetnika predstavlja neoprostiv manirizam stila.
Umetnik nikad nije morbidan. Umetnik može sve da izrazi.
Misao i jezik za umetnika su instrumenti umetnosti. Mana i vrlina za umetnika predstavljaju umetničku građu.
Sa tačke gledišta forme, uzor svih umetnosti jeste umetnost muzičara Sa tačke gledišta osećanja, uzor je veština glumca.
Umetnost je istovremeno i površna i simbol.
Oni koji zarone pod površinu čine to na sopstveni rizik.
Oni koji pročitaju simbol čine to na sopstveni rizik. Umetnost, u stvari, održava gledaoca, ne život.
Različitost mišljenja o nekom umetničkom delu pokazuje da je to delo novo, složeno i vitalno.
Kada se kritičari ne slažu, umetnik se nalazi u saglasju sa sobom.
Čoveku možemo da oprostimo što stvara nešto korisno dotle dok ne počne da mu se divi. Jedini izgovor za stvaranje nečeg beskorisnog jeste što mu se čovek veoma divi.
Umetnost je sasvim beskorisna.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на децембар 27, 2014 in о уметности

 

Ознаке: , ,

Албер Ками (1913 – 1960) „О уметности“

1957. године у Стокхолму, Албер Ками је примио Нобелову награду у Стокхолму. У свечаној беседи јасно је изразио своја начела. Ево његових речи:

„ Не могу да живим без своје уметности! Али, никад нисам ову уметност стављао изнад свега. Ако ми је потребна, напротив, то значи да је не одвајам ни од чега, и да ми она дозвољава да живим овакав какав сам, на истом нивоу са осталима. Уметност није, по мом мишљењу, некакво усамљено уживање. Она може да узбуди велики број људи и да им пружи повлашћену слику заједничког бола и радости. Она, дакле, приморава уметника да се не изолује, потчињава га најпонизнијој и најуниверзалнијој истини. И онај ко је често, изабрао свој уметнички позив зато што је осећао да се разликује од осталих, убрзо увиђа да ће само тиме што негује своју уметност, и своју различитост, признати своју сличност са свима. Уметник се кали у том сталном прелажењу од себе до других, на половини пута до лепоте, без које не може да живи, па до заједнице, од које не може да се отргне. Због тога прави уметник ништа не презире: он приморава себе да схвати, уместо да осуђује. И, ако треба да заузме некакав став у овоме свету, то може да буде самао оно друштво у коме, по осталим значајним Ничеовим речима, неће владати судија, већ стваралац, било да је он радник или интелектуалац.
Улога уметника се истовремено не одваја од тешких задатака. Да кажемо јасније: он не може да се стави у службу оних који стварају историју, он је у служби оних који је доживљавају. Ако то не учини, биће усамљен и лишен своје уметности. Све армије тираније, с милионима њених људи, неће отргнути од усамљености уметника, а поготову, и нарочито онда ако пристане да ступи у њихове редове. Али, ћутање непознатог заробљеника, препуштеног понижавању на другом крају света, довољно је да извуче уметника из изгнанства сваки пут, или бар онда, кад успе, међу онима који имају слободу, да не заборави то ћутање и да га помоћу уметности огласи.
Нико од нас није довољно велики за такав позив. Али, у свим околностима овога живота, било да је непознат или тренутно чувен, бачен у окове тираније или слободан да може кратко време да се изрази, писац је у могућности да поново осети дух живе заједнице која ће га оправдати само под једним условом, ако прими на своја плећа, колико год може два бремена која чине величину његова позива: службу истини и слободи.

kami 1

Пошто је његов позив да уједини што је могуђе већи број људи, он не може да трпи лаж и робовање, који тамо, где владају, условљавају усамљеност уметника. Ма колике биле наше личне неспособности, племенитост наших занимања увек ће успети да ухвати корена у двема обавезама којих се тешко придржавати у одбијању да лаже о ономе што зна и у отпору према подјармљивању.
За двадесет година једне безумне историје, изгубљен и без помоћи, као и сви људи мојих година, изгубљен у вртлогу времена, мене је подржавало нејасно осећање да писати, данас, представља част зато што овај чин приморава да се не пише само ради писања. То ме је нарочито приморало да носим у себи, овакав какав сам био и према снази коју сам имао, са свима онима који су доживљавали исту историју – несрећу и наду коју смо заједно долили. Ови људи рођени почетком Првог светског рата, са двадесет година у тренутку кад се истовремено успостављала хитлеровска власт и отпочели први револуционарни процеси, који су, затим, били суочени, да би употпунили своје васпитање, с ратом у Шпанији, Другим светским ратом, са Европом тортура и затвора, морају данас да подижу своје синове и стварају своја дела у свету у коме прети нуклеарна пропаст. Претпостављам да нико не може тражити од њих да буду оптимисти. Сматрам, штавише, да ми треба да схватимо, не престајући да се боримо против њих, заблуду оних који су, у крајњем очајању, поново тражили право обешчашћења и који су утонули у нихилизам епохе. Али, непобитно је да је већина нас одбацила овај нихилизам и кренула у потргу за законитошћу. Требало је да за себе створе једну уметност живљења у ово доба катастрофа, да се поново роде и после тога да се боре, са откривеним лицем, против нагона смрти који је подривао нашу историју.
Свака генерација, несумњиво, сматра да је одређена да преуређује свет. Моја, међутим, зна да га не може преуредити. Али, је њен задатак, можда, још тежи. Он се састоји у томе да спречи да свет пропадне. Добивши у наслеђе једну корумпирану историју у којој се мешају револуције што су претрпеле пораз, технику која постаје махнита, мртве богове и угашене идеологије, у којој осредња моћ може данас све да уништи, али не уме више да убеђује, у којој се разум понизио дотле да постане измећар мржњи и подјармљивању, та генерација је морала у себи, и око себе, да обнови, почевши од самих својих негација, мало од оног што сачињава понос да се живи или умре. У свету коме прети распадање, у коме наши велики инквизитори ризикују да заувек успоставе царство смрти, она зна да мора, у једној лудој трци с временом, да поново успостави измећу нација мир који неће значити ропство, да поново имири рад и културу и да поново, са свим људима, сагради један заветни ковчег савеза. Није сигурно да ће она икад моћи да изврши овај огромни задатак, али је сигурно да она свуда у свету држи двоструку опкладу истине и слободе и, ако устреба, уме без мрње да за њу положи живот. Она заслужује да је поздравимо и охрабрујемо где год се налази, поготово тамо где се жртвује.
Пошто сам истакао племенитост позива писца, ја сам га истовремено вратио на његово право место, не дајући му другу титулу осим оне коју дели са својим друговима у борби, а то је рањив, али тврдоглав, неправедан и растрзан између бола и лепоте, и одређен да из свог двојаког бића извлачи дела која тврдоглаво покушава да ствара у разорилачком замаху историје. Ко би, после свега овога могао да очекује од писца, готова решења и лепа наравоученија? Истина је тајновита, она измише, њу увек треба освајати. Слобода је опасна, тешко је с њом живети, а исто толико је и заносна. Ми треба да тежимо ка ова два циља, да им се приближавамо полако, али одлучно, унапред сигурни у своје слабости на тако дугом путу. Који би се онда писац усуђивао да чисте савести буде проповедник врлина! Што се мене тиче, морам још једном да поновим да ја нисам ништа од свега тога. Никад нисам могао да се одрекнем светлости, радости што живим, слободног живота у коме сам одрастао.Али, иако овамоја чежња објашњава многе моје заблуде и грешке, она ми је, без сумње, помогла да боље схватим свој позив, и још ми помаже да слепо стојим уз оне ћутљиве људе који у овом свету не подносе живот који им је дат само кроз успомене или повратком кратких и слободних часова среће.“

Децембар, 1959, Париз

albert-camus-quotes-11

 
Оставите коментар

Објављено од стране на октобар 2, 2014 in о уметности

 

Ознаке: ,

Херман Хесе „Уметност и уметници“

* * *
Техника истинског дела састоји се од начина на који уметник жели да представи хармонију, на тај начин нам је представљен доживљај песника и средство којим приказује тај доживљај. Где хармонија побеђује и где изван скице и записа настаје дело, настаје песма, а уједно и делић живота долази до изражаја, осмехујемо се и климамо главом захвално, не питамо за технику и временске одреднице, и радосни смо што постоји нешто добро на овом свету.

umetn

* * *
Јасно је да уметност и лепота људе заиста чине бољима и јачима, али она нас подсећа, као и звездано небо, на светлост, на идеје реда, на хармонију, на смисао у хаосу.

* * *
У тренутку када песма дотакне неког интелигентног и самосталног човека, настаје нешто ново и животно: свет слика једног уметника додирује се са карактером и светом асоцијација читалаца, они се мешају и често ми се догађало при процени свог дела да пронађем тумачење на које нисам ни помислио при писању, а које је при томе, потпуно познато и легитимно.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на октобар 1, 2014 in о уметности

 

Ознаке: