RSS

Архиве категорија: Паз

Октавио Паз СУСРЕТ СА ПРАСТАРОМ СВЕТЛОШЋУ…

***

Сваки дан пролазимо истом улицом или истом баштом; сваке вечери очи нам се сударају с розикастим зидом, направљеним од цигле и градског времена. Изненада, неког дана улица избија на други свет, башта се управо рађа, уморни зид покрива се знацима. Никад их нисмо видели и сами смо запрепашћени  што су такви: толико и тако збуњујуће реални. Сама њихова компактна стварност наводи нас да посумњамо: да ли су ствари такве или су другачије? Не, то што видимо по први пут већ смо видели раније. На неком месту, где можда никад нисмо били, већ је постојао зид, улица, башта. Затим изненађеност смењује носталгија. Чини нам се да се присећамо и желели бисмо да се вратимо тамо где су ствари увек такве, окупане прастаром светлошћу, и истовремено, тек рођеном. И ми смо отуда. Некакав дашак нам милује чело. Очарани смо, стојимо без даха у непомичном предвечерју. Нагађамо да смо од оног света. То се враћа ранији живот.

Превод: Радоје Татић

Из есеја Друага обала, ЛУК И ЛИРА, Просвета, Београд. 1990.

 

paz 1

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на новембар 4, 2018 in Паз

 

Ознаке: ,

Октавио Паз ДРУГА ОБАЛА

Ако је свет светог посебан, како ћемо онда у њега продрети? Помоћу онога што Кјеркјегор назива скоком, а ми Шпанци салто мортал. Хуи-ненг, кинески патријарх из VII века, овако објашњава главно искуство будизма: Махапрајнапарамита је санскртски термин за западну земљу; на језику Танг то значи: велика-мудрост-досегнута-друга-обала… Шта је Прајна? Прајна је мудрост… Шта је Парамита? Досегнута друга обала… Приволети се објективном свету значи приволети се циклусу живљења и умирања, што је као таласи што се дижу на мору; то се зове: ова обала… Ако се одвојимо од објективног света, онда нема ни смрти ни живота и сви смо као вода која непрестано тече; то се зове: друга обала.

 

Превод: Радоје Татић

 

Из есеја Друга обала, ЛУК И ЛИРА, Просвета, Београд, 1990

 

obala

 
2 коментара

Објављено од стране на новембар 4, 2018 in Паз

 

Ознаке: , , , ,

Октавио Паз ЉУБАВ ЈЕ „ХОДАЊЕ У СУСРЕТ“

Љубавно искуство даје нам на муњевит начин могућност да, барем за тренутак, назремо нераскидиво јединство супротности. То јединство је биће. Сам Хајдегер каже да је радост због присуства вољеног бића један од путева који воде откровењу нас самих. Мада ту своју тврдњу није разрадио, она је значајна зато што је немачки филозоф потврдио оно што сви знамо и нaслућујемо: љубав, људско кретање, љубав је „ходање у сусрет“. У очекивању, читаво наше биће се нагиње напред. То је жеља, једно пружање према нечем што још није присутно и могућност до које може и да не дође: појављивање жене. Чекање нас држи у неизвесности, ван себе смо, напети. Само пре минут били смо у нашем свету и с таквом природношћу и лакоћом смо се кретали међу стварима и бићима да нисмо ни примећивали њихову удаљеност. Сада, како расту нестрпљење и жеља, тако се удаљава и пејзаж, зид и ствари преко пута се повлаче и увлаче сами у себе, сат иде спорије. Све је почело да живи неким посебним, недокучивим животом. Свет се отуђује. Већ смо сами. Само чекање претвара се у очајање, јер је наду у присуство заменила извесност усамљености. Неће доћи. Неће бити никог. Нема никог. И ја сам нико. Ништавило се пред нама раскриљује. И у тренутку се дешава неочекивано, оно што више нисмо очекивали. Задовољство које осетимо при појави вољене особе је као замирање душе: тло нам измиче испод ногу, недостају нам речи, радост нам прекида дисање. Све застаје на половини скока у празно. Недокучиви, неразумљиви свет који се не може именовати, тешко се сваљује сам на себе, изненада се пропиње, подиже и полеће у сусрет присуству. Намагнетисан је паром очију, застао у некој тајанственој равнотежи. Све је било изгубило смисао и били смо на ивици амбиса сировог постојања. Сада је све светло и добија значење. Присуство избавља биће. Или, боље рећи, отрже га из хаоса у који је тонуло, поново га ствара. Биће се рађа ни из чега. Али довољно ће бити да ме не погледаш па да све поново пропадне и ја потонем у хаос. Напетост, ходање над понором, ходање по оштрици сабље. Ти си овде, преда мном, шифра света, шифра мене самог, шифра бића.

О. Паз, Лук и лира, у преводу Радоја Татића, «Просвета», Београд, 1990, стр. 154–155.

Преузето са блога: http://www.santamariadellasallute.com

oktavio

 
Оставите коментар

Објављено од стране на август 25, 2018 in Паз

 

Ознаке: , ,

Октавио Паз РУКОПИС

Док перо хартијом пише

у било који самотни час,

ко ли га води?

Коме ли пише онај који пише мноме,

обали сазданој од усана и сна,

смиреном брегу, заливу,

рамену да се заборави свет засвагда?

 

Неко пише у мени, покреће ми руку,

одабира реч, зауставља се,

колеба се између плавог мора и зеленог брда.

Слеђеним жаром

проматра оно што пишем.

Њега све сажиже праведна ватра.

Али тај судија такође је жртва

и док ме осуђује, осуђује себе:

никоме не пише, никога не зове,

исписује себе самога, у себи се заборавља,

искупљује себе, и постаје ја.

 

Превод: Бранислав Прелевић

 

Лукови, Реч и мисао, Рад, Београд, 1979.

rukopis

 
1 коментар

Објављено од стране на новембар 27, 2016 in Паз

 

Ознаке: , , , ,

Октавио Паз УНУТРАШЊОСТ

Зараћене мисли

Хоће да ми распрсну чело

 

Стазама птичјим

Рукопис напредује

 

Рука размишља гласно

Једна реч дозива другу

 

Листом по коме пишем

Стижу и одлазе бића која видим

 

Корњача стол књига

Свијају крила и одмарају

 

Упалише се светиљке већ

Ко лежај се отвара и затвара час

 

Са црвеним чарапама и бледим лицем

Улазите ти и ноћ

 

Превод: Бранислав Прелевић

 

Лукови, Реч и мисао, Рад, Београд, 1979.

paz-3

 
Оставите коментар

Објављено од стране на новембар 5, 2016 in Паз

 

Ознаке: , , , , , ,

Октавио Паз ПЕСНИК

  • Музика и хлеб, млеко и вино, љубав и сан: бесплатно. Велики смртоносни загрљај противника који се воле: свака рана је извор. Пријатељи добро оштре своје оружје, спремни за завршну распру, распру ка смрти за цео живот. Крстаре кроз ноћ спојени љубавници, звезде и телеса здружени. Човек је храна човекова. Знање се не разликује од снивања, снивање од чина. Поезија је запалила ватру свим песмама. Престаше речи, престаше слике. Укинуто растојање између имена и ствари, именовати значи стварати, а маштати – рађати.

  • Привремено, узимај штап, теориши, буди тачан. Плаћај своју цену и стичи своју плату. У слободним часовима паси до распукнућа: има големих брда часописа. Или се накриви сваке вечери на сто кафеа, са језиком натеченим од политике. Ћути и гестикулирај: све је исто. У неком граду већ су припремили твоју казну. Нема излаза који не води срамоти или стратишту: имаш снове сувише јасне, потребна ти је чврста филозофија.

Превод: Бранислав Прелевић

Лукови, Реч и мисао, Рад, Београд, 1979

paz-2

Geoffry Johnson

 
Оставите коментар

Објављено од стране на новембар 5, 2016 in Паз

 

Ознаке: , , , , ,

Октавио Паз ДЕВОЈЧИЦА

Између вечери која траје

И ноћи која се хвата

Пребива поглед једне девојчице.

 

Одлаже свеску и писање,

Претворена у два укочена ока.

На зиду светлост престаје.

 

Гледа ли она свој крај ил’ почетак?

Ипак ће рећи да не види ништа.

А бескрај је прозрачан.

 

Наће ни знати да га гледаше.

 

Лукови, Реч и мисао, Рад, Београд, 1979

paz1

 
Оставите коментар

Објављено од стране на новембар 4, 2016 in Паз

 

Ознаке: , , ,