Boris Pasternak – U SVEMU BIH DA DOĐEM DO SUŠTINE SAME…

U svemu bih da dođem

Do suštine same.

U radu, traganju kroz tame,

U srca drhtanje.

 

Do suštine prošlih dana,

Do uzroka što ih drži,

Do početka, do korena,

Do njihove same srži.

 

Neprestano hvatajući niti,

Događaja, sudbine,

Živeti, misliti i ljubiti,

Sići u dubine.

 

O, kada bih to mogao samo,

Kad bih imao vlasti,

Napisao bih stihova osam,

O svojstvima strasti.

 

O goničima, o progonima,

bezakonjima, gresima,

O laktovima, o dlanovima,

Bežanjima, čudesima.

 

Potom bih izveo i njen zakon,

I njena načela.

Ponavljajući njenog imena

Prva slova cela.

 

Razbio bih stihove, kao sad.

Sav grozničav i lak,

Cvale bi lipe u nizu, jedna

drugoj u potiljak.

 

U stihove bih uneo disanje ruže,

I cveća dah,

Šume, senokose, trave kad se pruže,

Oluje zamah.

 

Tako je nekad smestio Šopen čudesa

Živa, sve te boje

Parkova, šumaraka, grobova, nebesa,

U etide svoje.

 

Dostignutog trijumfa

Igra i muka –

Zategnuta tetiva

Napetog luka.

 

1956.

 

Prepev: Aleksandar Mirković