Језик приповедања и поезије моћна је сестра језика из снова. На основу анализе многих снова (савремених и древних, преузетих из писаних извештаја) током година, као и светих текстова и радова мистика попут Катарине Сијенске, Фрање Асишког, Румија, Екхарта и радова многих песника попут Дикинсонове, Милајеве, Витмана и тако даље, чини се да унутар психе постоји функција за старање поезије и уметности која се јавља кад особа спонтано или намерно зађе у срж психе.
То место у психи, где се снови, приче, поезија и уметност сусрећу, чини тајанствено станиште инстинктуалне или дивље природе. У савременим сновима и поезији, старијим народним причама и записима мистика, читав миље језгра се посматра као биће са сопственим животом. У поезији, сликарству, плесу и сновима, најчешће га симболизује једно од големих елемената попут океана, небеског свода, иловаче или моћна личност попут Краљице неба, Беле голубице, Пријатеља, Вољене, Љубавника или Партнера.
Из језгра ничу бројна питања и идеје кроз особу која доживљава испуњење нечим што није Ја. Такође, многи уметници доводе своје идеје и питања рођена из ега до ивице језгра и испуштају их унутра, с правом осећајући да ће им бити враћене надахнуте и опране с изузетним психичким смислом живота. У сваком случају то изазива изненадно и темељно буђење, мењање или оживљавање чула, расположења или срца човека. Кад је особа оживљена, расположење се мења. Кад се расположење промени, мења се срце. Зато су толико важне слике које ничу из језгра. У комбинацији, имају моћ да промене једно у друго на начин који би било тешко и мучно постићи својом вољом. У том смислу, језгро сопства, инстинктуалног сопства, исцелитељ је и доносилац живота.
Превод: Маја Костадиновић
Жене које трче с вуковима. Митови и приче о архетипу дивље жене. Београд: Нова књига. 2016.
Ознаке: Жене које трче с вуковима, Клариса Пинкола Естес, Нова књига
препознавања 