RSS

Архиве категорија: Плутарх

Плутарх О СУЗБИЈАЊУ СРЏБЕ И ГНЕВА (одломак)

Сула: Мислим, Фундане да сликари живописци паметно раде кад кад своје радове почешће прегледају и проверавају пре но што их коначно заврше; јер кад се мало удаље од свог дела, па се опет с времена на време мало осврну, они га виде новим очима и спремни су да примете и најмање одступање од оригинала – нешто што би напрегнут и заморен поглед  лако превидео. Чове, међутим, не може из себе да изађе и да прекине континуитет свести о себи, па да се опет после извесног времена опет у себе врати – зато је то главни разлог што сваки од нас више греши кад суди о себи самоме, него кад суди о другима. То би можда могло на други начин да се реши – да човек с времена на време узме на посматрање своје пријатеље, а истовремено и они њега, не да се утврди да ли је нагло остарио, ни да ли се боље или лошије држи, него зато да се преиспита његова нарав и владање, да ли је временом стекао неку добру особину или се неке лоше ослободио.

Фундан: … Мудро је оно рекао Мусоније Руф да ко хоће на миру да проживи своје дане, треба непрекидно да се лечи. Међутим, мислим да разум – а он се у лечењу користи – не треба после излечења ишчистити из организма, као кад човек узме биљку чемерику ради чишћења, него га треба задржати у души, да чува и води рачуна о нашем расуђивању. Он у ствари и не делује као лек, него пре као здрава храна, даје снагу и повољно утиче на опште стање, само ако се човек њиме редовно служи. А где се ускомешају и надигну страсти, ту савети и опомене слабо и споро делују, баш као што и у нападу епилепсије мирисне соли не доносе излечење, него само болесника призивају свести. Истина, извесне страсти чак и кад су на врхунцу, ипак хоће мало да устукну и попусте под разумом који споља покушава да пружи помоћ али кад је у питању гнев тај не само да истерује памет па сам дивља страшно, него баш начисто баца разум из куће и закључава врата. То ти је као кад избије пожар и све се унутра ускомеша од тутњаве и дима, те заједно са кућом страдају од ватре и укућани јер не виде и не чују помоћ која им се нуди. Или ово: лађа коју су морнари у бури напустили на широком мору има више изгледа да добије однекуд кормилара, него човек који се тресе од љутине и беса да прихвати туђе мишљење, осим ако је свој ум и разум унапред на то припремио. Јер као што они који очекују да се нађу у опсади, а изгубили су наду да ће им неко притећи у помоћ, прикупљају и стављају на страну основне потребе, тако исто сваки човек треба да унапред скупља и слаже у своју душу корисне савете против гнева и љутине, које нуди филозофија, јер у тренутку кад му такви савети буду највише потребни, он неће бити у стању да их лако схвати и примени. Кад се гнев разбукти, душа од тутњаве не чује ништа споља – осим у случају да јој сопствени разум унутра, као заповедник над веслачима, стоји у приправности и добро пази какве заповести издаје. Разгневљена душа. Чак и ако чује, спрезиром одбацује све што јој се мирно и с благошћу каже, а кад јој се противречи, она се само још више горопади. Гнев је охол и својевољан и не да се од другога помакнути с места, но као власт окрутног тиранина може да се сруши само изнутра, уз помоћ некога ко је ту рођен и ту живи.

 

Превела: Челица Миловановић

 

О НЕГОВАЊУ ДУШЕВНОГ МИРА И ЗАДОВОЉСТВА, Српска књижевна задруга, Београд, 2017.

 

кизилова

Кизилова Екатерина Викторовна

 

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на јул 31, 2018 in Плутарх

 

Ознаке: , , , ,