Плутарх О ЧЕЖЊИ ДУШЕ ЗА СВЕТЛОШЋУ

***

„Неки филозофи држе да је сама душа светлост, и то доказују на разне начине, између осталог и чињеницом да се душа највише буни и негодује на незнање и неразборитост, и чисто мрзи све што је непросветљено, и узрујава се кад наиђе на нешто мрачно, јер то у њој изазива страх и неповерење, док, с друге стране, толико ужива и чезне за светлошћу да се ни ономе у чему природно налази задовољство не радује у мраку, без светлости, јер светлост је то што ‒ као мед кад се у јело дода ‒ свако уживање и пријатност испуњава радошћу и благородним осећањима. Зато онај ко се повлачи у анонимност и заодева се у помрчину и такорећи сам себе жива сахрањује, тај као да је незадовољан што се родио и одриче се самог постојања.“

Превела: Челица Миловановић

Из књиге О НЕГОВАЊУ ДУШЕВНОГ МИРА И ЗАДОВОЉСТВА, Београд: Српска књижевна задуга, 2017.

 

Плутарх О ПРИМАЊУ ДОБРИХ ДЕЛА

„Добро дело захтева примаоца подједнако колико и даваоца, и обојица су потребна да се оно оствари. Онај ко не прими добро дело као да је протраћио добро набачену лопту, која стога не погађа свој циљ. Јер као што бацачу лопте циљ доноси много задовољства ако га погоди, а много једа ако га промаши, исто тако чини и човек достојан да прими добро дело ономе ко је намерио да му га учини. У првом случају грешка је до самог играча ако не успе да погоди циљ; у другом, пак, онај ко одбије да прими добро дело и окрене му леђа чини неправду јер га омета у остварењу његове среће.”

Превод: Ноел Путник

Одломак из књиге: Плутарх, „О Сократовом демону”, Београд: 2021, Српска књижевна задруга

 

Плутарх КАКО СУЗБИЈАТИ ЖУДЊУ ЗА БОГАТСТВОМ

„Постоји и вежба за правичност, којојм се сузбија жудња за богатством и среброљубље. Она се не своди само на уздржавање од тога да ноћу поткрадамо и пљачкамо своје суседе, управо као што нас ни уздржавање од издаје отаџбине и пријатеља за новац не припрема за то да се одупремо среброљубљу. (Пре ће бити да нас у тим стварима закон и страх од њега обуздавају да у својој похлепи не чинимо оно што је недозвољено.) Само онај ко се често и својом вољом уздржава чак и од оних поштених и законом дозвољених добитака може стећи спремност и навику да се држи подаље од непоштене и противзаконите добити. Немогуће је очувати спокојан ум пред великим али недоличним и штетним угодностима ако нисмо често и с презиром одбацивали и оно у чему је дозвољено уживати. Једнако је тешко превазићи искушење велике похлепе и непоштене добити која нам је надомак руке ако наша страст за стицањем није већ давно умирена и обуздана, него је, штавише, одгајана да без задршке посегне за добити и с великом се муком устеже од стицања за којим жуди. Човек који се не препушта помоћи пријатељ и не прихвата дарове краљева, који се одриче чак и случајне добити која му допадне судбином, обуздао је среброљубље које хрли ка сваком благу које се појави и стога не чини неправду нити ремети спокој ума. Он ведра духа стреми добру, достојанствен и чисте савести.”

Превод: Ноел Путник

Одломак из књиге: Плутарх, „О Сократовом демону“, Београд: 2021, Српска књижевна задруга

 

Плутарх РАЗЛИКА ИЗМЕЂУ ЗАДОВОЉСТВА И НЕЗАДОВОЉСТВА…

***

„Разлика између задовољства и незадовољства није у томе да ли човек много или мало ради, него да ли при томе поступа исправно или неисправно. Не учинити добро дело мучно је и изазива грижу савести – како рече неко – исто колико и кад се нешто рђаво учини.“

 

Превод: Челица Миловановић

 

Из књиге О НЕГОВАЊУ ДУШЕВНОГ МИРА И ЗАДОВОЉСТВА, Београд: Српска књижевна задруга, 2017.

 

 

Плутарх НА ОКОЛНОСТИ СЕ ЉУТИТИ НЕ ВРЕДИ…

***

„Као што се ципела криви према нози, а не обрнуто, тако се и живот човеков обликује према његовом карактеру и склоностима. Није тачно – што неко рече – да живот испуњен врлином постаје по навици пријатан онима који су изабрали тако да живе; не, него разуман став и држање испуњава живот врлином и чини га надасве пријатним. Зато хајде да очистимо и отворимо прозор мира и радости који је у нама самима, тако да нам и спољне околности, кад престанемо да им се опиремо, постану прихватљиве и за нас повољне.

На околности се, дакле, љутити не вреди –

њих баш брига! – него ко се у прилици свакој

исправно постави, тај ће увек успешан да буде“

 

Превод: Челица Миловановић

Из књиге О НЕГОВАЊУ ДУШЕВНОГ МИРА И ЗАДОВОЉСТВА, Београд: Српска књижевна задруга, 2017.

 

 

Плутарх О ДУШЕВНОМ МИРУ И СПОКОЈСТВУ

***

„Очигледно ти ниси заборавио оно што си толико пута чуо од својих учитеља – да фина ципела не лечи гихт, нити круна главобољу. Новац, слава или утицај на двору уопште немају значаја за духовни мир и живот без успона и падова – осим у случају да човек у тим предностима ужица кад их има, а кад му нису доступне, да их не тражи и за њима не трчи. Или, другим речима, да је његов разум навикао, и увек је спремн да брзо реагује кад се страствен и неразумни део душе ускомеша – што често бива – и не пушта га да се расипа и јури у пропаст кад му нешто од оних ствари дође под руку.

Ксенофонт је говорио да богова треба да се сећамо и пошту им указујемо нарочито онда кад им је срећа наклоњена, јер тако, кад се једном нађемо у тешкој ситуацији, ми слободно можемо да их зовемо у помоћ, јер смо заслужили њихово пријатељство и благонаклоност. То исто важи и за савете и препоруке које се дају у циљу смиривања страсти – ко год има памети треба да их проучава још много пре него што се страсти у њему надигну, јер ако се тако унапред припреми, више ће користи од њих имати. Љути пси узбуне се чим чују неку вику, и смирују се тек кад чују онај глас на чије су викање навикли. Тако и душевне страсти кад се ускомешају, није их лако умирити – осим ако човек има у приправности добро познате и прикладне аргументе против узрујавања.“

Превод: Челица Миловановић

Из књиге О НЕГОВАЊУ ДУШЕВНОГ МИРА И ЗАДОВОЉСТВА, Београд: Српска књижевна задруга, 2017.

 

 

Плутарх О СУЗБИЈАЊУ СРЏБЕ И ГНЕВА (одломак)

Сула: Мислим, Фундане да сликари живописци паметно раде кад кад своје радове почешће прегледају и проверавају пре но што их коначно заврше; јер кад се мало удаље од свог дела, па се опет с времена на време мало осврну, они га виде новим очима и спремни су да примете и најмање одступање од оригинала – нешто што би напрегнут и заморен поглед  лако превидео. Чове, међутим, не може из себе да изађе и да прекине континуитет свести о себи, па да се опет после извесног времена опет у себе врати – зато је то главни разлог што сваки од нас више греши кад суди о себи самоме, него кад суди о другима. То би можда могло на други начин да се реши – да човек с времена на време узме на посматрање своје пријатеље, а истовремено и они њега, не да се утврди да ли је нагло остарио, ни да ли се боље или лошије држи, него зато да се преиспита његова нарав и владање, да ли је временом стекао неку добру особину или се неке лоше ослободио.

Фундан: … Мудро је оно рекао Мусоније Руф да ко хоће на миру да проживи своје дане, треба непрекидно да се лечи. Међутим, мислим да разум – а он се у лечењу користи – не треба после излечења ишчистити из организма, као кад човек узме биљку чемерику ради чишћења, него га треба задржати у души, да чува и води рачуна о нашем расуђивању. Он у ствари и не делује као лек, него пре као здрава храна, даје снагу и повољно утиче на опште стање, само ако се човек њиме редовно служи. А где се ускомешају и надигну страсти, ту савети и опомене слабо и споро делују, баш као што и у нападу епилепсије мирисне соли не доносе излечење, него само болесника призивају свести. Истина, извесне страсти чак и кад су на врхунцу, ипак хоће мало да устукну и попусте под разумом који споља покушава да пружи помоћ али кад је у питању гнев тај не само да истерује памет па сам дивља страшно, него баш начисто баца разум из куће и закључава врата. То ти је као кад избије пожар и све се унутра ускомеша од тутњаве и дима, те заједно са кућом страдају од ватре и укућани јер не виде и не чују помоћ која им се нуди. Или ово: лађа коју су морнари у бури напустили на широком мору има више изгледа да добије однекуд кормилара, него човек који се тресе од љутине и беса да прихвати туђе мишљење, осим ако је свој ум и разум унапред на то припремио. Јер као што они који очекују да се нађу у опсади, а изгубили су наду да ће им неко притећи у помоћ, прикупљају и стављају на страну основне потребе, тако исто сваки човек треба да унапред скупља и слаже у своју душу корисне савете против гнева и љутине, које нуди филозофија, јер у тренутку кад му такви савети буду највише потребни, он неће бити у стању да их лако схвати и примени. Кад се гнев разбукти, душа од тутњаве не чује ништа споља – осим у случају да јој сопствени разум унутра, као заповедник над веслачима, стоји у приправности и добро пази какве заповести издаје. Разгневљена душа. Чак и ако чује, спрезиром одбацује све што јој се мирно и с благошћу каже, а кад јој се противречи, она се само још више горопади. Гнев је охол и својевољан и не да се од другога помакнути с места, но као власт окрутног тиранина може да се сруши само изнутра, уз помоћ некога ко је ту рођен и ту живи.

 

Превела: Челица Миловановић

 

О НЕГОВАЊУ ДУШЕВНОГ МИРА И ЗАДОВОЉСТВА, Српска књижевна задруга, Београд, 2017.

 

Кизилова Екатерина Викторовна