RSS

Архиве категорија: поезија

О НЕСАНИЦИ

Фјодор Тјутчев  НЕСАНИЦА

 

Једнолик одбој сата, знан:
Та мучна повест ноћи, завет!
Тај језик што је сваком стран
И јасан сваком, као савест!

Без туге – да л је ко од нас
Сред свемирскога слушао мука
Та јецања времена, мукла,
Пророчко-опроштајни глас?

Чини нам се: осиротели свет
Сустиго усуд; куд и не би!
У борби с природом целом, опет
Препуштени смо самима себи.

И живот наш ту, пред очима
Ко привид на крају земље лебди,
И с нашим веком и друзима
У сумрачној даљини бледи…

И ново неко, младо племе
Под сунцем управо стасава!
А ми, пак, друзи, И наше време
Већ смо под сметом заборава!

Покаткад само, обред жални
Док врши у поноћни час –
Тај погребни глас метални
Оплакује, каткада, нас!

 

NES 1

Бато Дугаржапов

 

Иван В. Лалић  ПОХВАЛА НЕСАНИЦИ

 

Бесане очи које виде више

Но мрљу јутра, шару на тапету,

Прочитаће у рукопису кише

Читаву повест о будућем лету:

За усуд сваког листа једне црта

Сведочи облик: семантика капи

Садржи облик будућега врта

Ил празног неба што блиста и вапи.

 

У страшном благослову ноћног бдења

Стрепња изнутра размрежава очи

И корен вида шири се и мења

Да новим путем нова слика крочи –

На некој звезди море се расцвета,

У чаши воде заискри тишина,

Свака је прошлост стално започета,

А море, то је најлепша горчина.

 

У несаници другог сна је корен:

Способност да си другачије будан –

И нови дан, по слици прошлог створен,

Добије сенку, није узалудан;

Облачиш капут, палиш мотор: тачност

Покрета твојих инородна бива;

На семафору пева вишезначност,

Тробојна шара неког новог ткива…

 

Онај што ноћу посумња у време

Друкчије дан ће, час по час, да споји –

И поштујући прости закон шеме

Питаће себе: да л шема постоји?

У несаници другог сна је корен:

Сна који пуни, ко пустињу вода,

Јаву у којој изнова си створен:

У несаници светлуца слобода –

 

Д р у г е  су ноћи оних који бдију –

На некој звезди море се расцвета,

Прадавне шуме загрцнуто пију

Ваздух и воду будућега лета;

Последња слика: као ретровизор

Пун друма што се одмара у ништа

Бесане очи рајски назру призор

Потоње несанице, уточишта.

 

nes 12

Arthur Streeton

 

Душко Бабић  ПОЗНЕ НЕСАНИЦЕ

 

 

Куд год да кренем, ја угледам тебе.

На свакоме зиду цртам твоје лице.

Као дете мајку, као Нарцис себе,

Траже те моје руке и зенице.

 

Ушла си у моја свитања и ноћи,

Пронела бакље кроз подруме доње;

Свему разлог дала – дерту и самоћи.

Сребрне кочије и крилате коње

 

Вратила у мртве, дроњаве улице.

У том сну и чуду окрилатих и ја,

Комична луда, уморна од свега.

 

Заволех своје позне несанице

И мисли дивље, без страха и стега.

Срећан док траје ова чаролија.

 

ПЕСНИЧКИ МЕРИДИЈАНИ СМЕДЕРЕВА, XLVII међународни фестивал поезије, Смедерево, 2016

 

nes 11

Ferdinand du Puigaudean

 

Иван В. Лалић НЕСАНИЦА

 

 

Све више у сећању, гутљај мање

У чаши воде на столу;

                            Мајко

Чудно се рачвају стазе у твојој башти –

А на сваком заокрету

Све мање могућности да решим ову ноћ:

Како ме плаши будуће моје лице

У огледалу, када сване –

Као да сам већ био на том месту

Што ми га змија уступа и склања се у грм;

Дозволила си ми да наслутим врата

Одшкринута љубави, да походи нас она

И остане – можда – у овом простору

Што може у реч да стане, чим склопим очи

(А узалуд);

                   Но како да закорачим

Срцем у срце твоје загонетке?

Јутро растура твој врт

Рукама хладне ватре; звезде су скоро исцуреле

На запад, као песак низ бол клепсидре,

И бол једне слике иза капака ево попушта,

Зараста као одсечена шака,

                                              Без ожиљка:

Но сан није решење, него милост;

Чудно се рачвају стазе у твојој башти,

Мајко,

            И змијски језик трепери

На трепавици ми, у тренутку

Пре него што усним.

 

Сметње на везама, Београд, 1975.

 

NES 3

Александр Заварин

 

Тања Крагујевић  НЕСАН

 

Можда ће ме зауставити

Неки ветар зао

Можда прва окука

Можда река

За моје ломне лађе неповољна

И опака

 

Можда ћу застати

Као ткаља пред игром

Самовољних нити

Можда ће се међу путоказима

Кобна завера збити

 

Можда ће ме сан задесити благи

Можда паун златокрили

Можда звезда изнендна и далека

Завичајна јабука

У наручју плота

Можда брег

Можда несавладива лепота

 

 

NES 4

Casey Klahn

 

Ана Ристовић   ИЗ ВЕЧЕРИ У ВЕЧЕ…

 

Из вечери у вече

Месец кокетно зури

У издувани пластични замак полегао

По трави у уснулом луна парку

И покушава да трампи осећај

Тешке, колективно одговорне

Месечне пуноће

За осећај

Сваковечерње неоптерећујуће

Празнине

По којој би се, сирот, најрадије

Простро целом дужином

Да може.

 

NES 5

Joan Fullerton

 

Чарлс Симић    ЗА СНОВЕ

 

Још станујем на свим адресама,

Тамне наочаре ни у кући не скида,

Кревет у тајности делим

С фантомима, у глуво доба ноћи

 

У кухињи проверавам славину.

Касним у школу, а тамо кад стигнем

Као да ме нико не препознаје.

Седим повучен, одбачен, непризнат.

 

Те мале радње где купујем непримећен

Само су ноћу отворене,

Биоскопи са улазом кроз оронула дворишта

Још приказују трепераве филмове мог живота.

 

Главни јунак је увек претерани оптимиста,

Хоће ли на крају све изгубити? – Шта год то беше –

Кад закорачи у хладну неверицу светлости

Што стиснутих усана чека на излазу.

 

nes 8

Stanislaw Maglowski

 

Адам Загајевски НОЋ ЈЕ ЦИСТЕРНА

 

 

Ноћ је цистерна. Сове певају. Избеглице се вуку пољским путевима

У шуму и жамору вечне несреће.

Ко си ти који идеш изгубљен у забринутој гомили.

И ко ђеш постати, у кога ћеш се претворити

Када се врати дан и скори дочек затвори круг блискости.

 

Ноћ је цистерна. Последњи парови плешу на народном балу.

Са мора се чује крик високих таласа и ветар њише бор.

На истоку нечија рука повлачи прву црту свитања.

Бледе светиљке, грца мотор аутомобила.

Пред нама стаза живота и кратак тренутак астрономије.

 

nes 9

Sophus Jacobsen

 

 Едит Седергран У МРАКУ

 

 

Нисам нашла љубав. Нисам никог срела.

У јесењим ноћима сам дршћући пролазила поред Заратустриног гроба:

Ко ме још на Земљи чује?

Тада се нека рука лако спустила око мог струка –

Нашла сам сестру…

Вучем је за златне увојке –

То си ти, немогућа?

То си ти?

Са неверицом гледам је у лице…

Тако се богови играју са нама?

 

nes 10

George Inness

 

Иво Андрић  О НЕСАНИЦИ

 

Још један сан за време несанице. Не спавам и знам да не спавам, али сам у сну потпуно одсутан, на другом крају, у другој околини.

Корачам обасјаним путем између ливада и ретких дрвета и полагано се пењем врхунцу који не видим. Све је у светлости, преливено и прожето њоме. По навици говорим о дрветима, путу и ливадама. У ствари, ту постоји само светлост, сама за себе, без везе са сунцем и светом. Светлост као постојање и свет. И сам сам једино део те светлости. Присећам се себе, али светлост видим и осећам. Светлост, која није део света него живот за себе, навире, лије и буја, брише све у сећању и мој сопствени лик и рођено име. Осећам још само да корачам са лаким отпором пред собом, али бодро корачам као човек који све дубље гази у воду. Газим све дубље у светлост и губим се у њој. Оборене главе видим како ми груди постају сјајне, па прозрачне, пре него што се неповратно претворе у житку светлост без граница.

Ни на јави ни у сну није могућно тако сазнање, али у заносу несанице ја сам наслутио: да има негде један живот сав од светлости у коме је светлост основни закон и једни облик постојања.

 

Иво Андрић, Знакови поред пута, Удружени издавачи, Београд, 1976

NES 2

Бато Дугаржапов

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јануар 12, 2018 in ПОЕЗИЈА, поезија

 

Ознаке: , , , , , , ,

„Куда побећи у овај час кристално празан, слеп и чист?…“ (ПЕСМЕ О ЗИМИ)

Војислав Илић ЗИМСКО ЈУТРО

 

Јутро је. Оштар мраз спалио зелено лисје,

А танак и бео снег покрио поља и равни,

И сниски, тршчани кров. У даљи губе се брези

И круже видокруг тавни.

 

У селу влада мир. Још нико устао није,

А будан петао већ, живахно лупнувши крилом,

Поздравља зимски дан — и звучним ремети гласом

Тај мир у часу милом.

 

Ил’ каткад само тек звиждање јасно се чује

И тежак, промук’о глас. То ловац пролази селом,

И брзе мамећи псе, погурен у поље жури,

Покривен копреном белом.

 

Свуда је пустош и мир. Ноћна се кандила гасе —

А свежи јутарњи дах прoлêћê долине мирне,

И шум се разлеже благ, кад својим студеним крилом

У голе гранчице дирне…

 

 

sneg 1

Walter Launt Palmer

 

Десанка Максимовић ПРВИ СНЕГ

Боље би било у томе пространству

без иједне живе душе

да ни речи нисмо изрекли,

да се на беле љуљашке нисмо пели,

да смо са грлицама снежним

ћутке сели за разбоје.

Боље би било да нисмо будили снег

из сна детињега,

да нисмо сребрне јеленске рогове

шумом ломили.

Боље би било да смо са потоком

уз ледени наковањ стали.

 

 

sneg 2

Ana Bregman

 

Јован Дучић ЗИМА

 

Стоји ред дрвета тужно покрај пута

Као ред просјака одрпаних, голи’;

Превијају се усред вјетра љута

Ко да свако тужи, преклиње и моли.

 

Залеђена р’јека не шуми нит’ тече

Обале јој празне тешки мраз огрно

А над мојом главом пада туђе вече

Ко мртвачи покров жалосно и црно.

 

Мисо ми се отме да се жудно вине

Моме драгом Југу у небеса плава,

Али полумртва, ко тица с висине,

Пада доље у лед и тужно смрзава.

 

 

sneg 3

Peter Fiore

 

Петар Пајић    ЛЕДЕНИ БРЕГ

 

Пишем вам из престонице леда.

Овде се глас кочи. Вид сужава.

Овде курјак залеђен спава

У небу које је као креда.

 

Нек се спасава ко то може.

Из ваздуха ничу оштре секире.

Около чујем звекире.

Кристали ми расту испод коже.

 

Пишем вам далек од свега.

Чујем глас: тамо иди

Где се ништа друго не види

Само сјај леденог брега.

 

 

sneg 5

Claude Monet

 

Рајко Петров Ного    ДОК ПАХУЉИЦЕ ЛЕТЕ

 

Све чешће бива тако у мени нема мене

И празан бунар тела одјекује ми туђе

Ја шапнем своје име а оно у ме блене

Не познаје ме ваљда па неће ни да уђе

 

У тај брисани простор где ме све чешће лиже

Бео језичак смрти нежно ко своје дете

Само ти буји паји земљици све си ближе

И густој успаванци на изворима лете

 

Само ти спавај синак – и тако све се љуља

На танком зраку свести у снегу задње зиме

Дубоко ко у гробу Мраз ти венчиће плете

 

Прирасти за колевку у уши наспи уља

Пуст ветар заборава избрисаће нам име

Труне крстача века Док пахуљице лете

 

 

sneg 8

Claude Monet

 

Стеван Раичковић У ЗИМСКИ СУМРАК

 

Куда побећи у овај дан?
У густи снег? У пусти врт?
Пасти у меки болесни сан
Као на смет, под лед, у смрт?

Куда побећи са овог дна?
Високо негде? Још дубље? Где?
Ево већ тешке руке сна
Прибијају те коцем за тле.

Куда побећи у овај час
Кристално празан, слеп и чист?
О где су врата? Где је спас?

То тонеш већ у тупи сан.
Срце тек шушка ко суви лист.
Зар никуд побећи у овај дан?

 

sneg 9

Claude Monet

 

Драган Лакићевић    ЧИСТА РОСА

 

Уђеш ли у шуму, у белини,

Где смрзле јеле глас проносе,

Далеко од света, у тишини

Наћи ћеш капљу прве росе.

 

Око те расте цвеће снежно

И вучји урлици свест ти носе –

У тој ћеш шуми неизбежно

Пронаћи извор чисте росе.

 

Срасташ у мирни пејзаж снега

И мећаве ти тело носе –

У тој ћеш шуми, препун бега,

Пронаћи море чисте росе.

 

sneg 7

Wassily Kandinsky

 

Живка Комленац     БЕЛО

 

Бели песак.

Бели несан.

Ваздух зидан измаглицом.

Бела машта у празнини:

Нигде стабла.

Нигде куће.

Хуји пустош у нигдини.

Нема дана.

Нема ноћи.

Нигде никог у белини.

Тек хладноћа,

Као дрхтај.

У таласу прође језа…

Изван бола

Дах за издах.

Од тишине обликован,

Меки шапат

(бели памук)

Изнутра ме сасвим прожме.

Бели покрет твоје сене,

Слутим,

Чека тихо

Испред мене.

 

sneg 10

Сава Шумановић

 

Димитрије Митриновић   ЗИМА ДУШЕ

 

Све се бијели. Пахуљице лете
Влажне и меке и засипљу крај;
Кроз удолину оштар сјевер мете
А под њим пишти огољели гај.

Небески свод је безбојан и сив,
Свјетлуца сњежна магла у висини
Једна се звијезда смрзла на планини;
У зимској гори не чује се жив

Ни један звук… У души ми је исто –
Пусто и голо, замагљено, мразно,
Пресахо занос, смрзнула се машта,

Одбјегнула ми сва надања ташта…
А сјевер звижди силно и поразно:
Мртво је све. У души ми је исто.

Срђ, 1908.

sneg 11

Сава Шумановић

 

Војислав Илић ЗИМСКО ЈУТРО

 

Јутро је. Оштар мраз спалио зелено лисје,
А танак и бео снег покрио поља и равни,
И сниски, тршчани кров, У даљини губе се брези
И круже видокруг тавни.

У селу влада мир. Још нико устао није,
А будан петао већ, живосно лупнувши крилом,
Поздравља зимски дан  и звучним ремети гласом
Тај мир у часу милом.

Ил’ кадкад само тек звиждање јасно се чује
И тежак, промуко глас. То ловац пролази селом,
И брже мамећи псе, погурен у поље жури,
Покривен копреном белом.

Свуда је пустош и мир. Ноћна се кандила гасе
А свежи, јутарњи дах, прелеће долине мирне,
И шум се разлеже благ, кад својим студеним крилом
У голе гранчице дирне…

 

sneg 12

Сава Шумановић

 

 

 

 

 

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јануар 9, 2018 in поезија