Proculeste, profani
Песник по струнама прелеће
Прстима својим занесено.
Он пева — пред њиме се креће
Надмено народ непросвећен:
Слуша га одсутно и немо.
Тупа се руља сумњом гуши:
Зашто тај пева тако звучно?
Залуд нам милујући уши,
Каквом нас циљу он то вуче?
О чему звони? Шта нас учи?
Зашто нам срца рије, мучи,
Као чаробњак неки да је?
К’о ветар зуји песма родна,
Ал’ је ко ветар и бесплодна:
Какву нам корист она даје?
Песник
Народе, бесловесни, ћути,
Ти, роде, нуждом опседнути!
Доста је роптања тог мени,
Ти си црв земље, не син неба,
Само би —ћар — на кило треба
За те кип Белведерски да се цени.
Гледаш може л’ да служи чему.
Шта је то бог — шта теби важи?
Кухињски лонац ти је дражи.
Може се кувати у њему.
Светина
Не, ако си неба изабраник,
Ако си божји изасланик,
Како да користиш нам — знаћеш.
Исправљај срца своје браће,
Јер ми смо малодушни, кварни,
Бестидни, зли, неблагодарни.
У срцу, хладни, шкрти, ружни,
Клеветници, глупаци, сужњи.
Песник
Носите се — зар је дело
Спокојног песника за вас!
Тоните у свој разврат смело,
Вас неће таћи лире глас!
Ви сте одвратни ко гробље,
Те ваше глупости и злобе
Досад су могле да подмире
Камџије, хапсе и секире.
Доста већ једном, безумници,
У вашем граду, на улици
Чисти се смеће — благо свету!
Ал’, сметнув с ума своје место,
Жртвовање и свети престо,
Зар жреци код вас метлом мету?
Нисмо за обична прегнућа,
Нисмо за корист, битке пуке,
Ми смо рођени за надахнућа,
За молитве и слатке звуке.
1828.
Препев: Миодраг Сибиновић
Габриеле Мунтер
препознавања 