RSS

Архиве категорија: Пушкин

Александар Сергејевич Пушкин ПЕСНИК И ГОМИЛА

 

Proculeste, profani

 

Песник по струнама прелеће

Прстима својим занесено.

Он пева — пред њиме се креће

Надмено народ непросвећен:

Слуша га одсутно и немо.

 

Тупа се руља сумњом гуши:

Зашто тај пева тако звучно?

Залуд нам милујући уши,

Каквом нас циљу он то вуче?

О чему звони? Шта нас учи?

Зашто нам срца рије, мучи,

Као чаробњак неки да је?

К’о ветар зуји песма родна,

Ал’  је ко ветар и бесплодна:

Какву нам корист она даје?

 

Песник

 

Народе, бесловесни, ћути,

Ти, роде, нуждом опседнути!

Доста је роптања тог мени,

Ти си црв земље, не син неба,

Само би —ћар — на кило треба

За те кип Белведерски да се цени.

Гледаш може л’  да служи чему.

Шта је то бог — шта теби важи?

Кухињски лонац ти је дражи.

Може се кувати у њему.

 

Светина

 

Не, ако си неба изабраник,

Ако си божји изасланик,

Како да користиш нам — знаћеш.

Исправљај срца своје браће,

Јер ми смо малодушни, кварни,

Бестидни, зли, неблагодарни.

У срцу, хладни, шкрти, ружни,

Клеветници, глупаци, сужњи.

 

Песник

 

Носите се — зар је дело

Спокојног песника за вас!

Тоните у свој разврат смело,

Вас неће таћи лире глас!

Ви сте одвратни ко гробље,

Те ваше глупости и злобе

Досад су могле да  подмире

Камџије, хапсе и секире.

Доста већ једном, безумници,

У вашем граду, на улици

Чисти се смеће — благо свету!

Ал’, сметнув с ума своје место,

Жртвовање и свети престо,

Зар жреци код вас метлом мету?

Нисмо за обична прегнућа,

Нисмо за корист, битке пуке,

Ми смо рођени за надахнућа,

За молитве и слатке звуке.

 

1828.

 

Препев: Миодраг Сибиновић

 

Габриеле Мунтер

Габриеле Мунтер

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на новембар 10, 2018 in Пушкин

 

Ознаке: ,

Александар Сергејевич Пушкин ТАЉИГЕ ЖИВОТА

Мада је некад тешко бреме,

У покрету су кола лака.

Кочијаш смели, седо време,

Седи и вози без престанка.

 

Ујутро скочимо у кола

И, спемни на све што ће бити,

Презирућ мир и чари стола,

Вичемо: брже!…

 

Али у подне тако није.

Растресени смо; сад нас брину

И успони и провалије,

Вичемо: лакше, будалино!

 

Док наша кола јуре исто,

Предвече већ смо равнодушни:

Дремамо до свог коначишта —

А време тера коње здушно

 

1823.

Препев: Миодраг Сибиновић

 

Otto Eerelman

Otto Eerelman

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на новембар 10, 2018 in Пушкин

 

Ознаке: , ,