Миклош Радноти ПИСМО ЖЕНИ

У дубини слутим пустош нему, глуву

крикнем, јер тишина урла ми у уву

али одговора на то нигде није

из ратом смамљене, одсутне Србије,

а ти си далеко. Глас твој ми преплиће сање,

а у срцу свом нађем га опет, у свитање,

па ћутим, док крај мене шуште усправне влати

неке горде, влажна додира папрати.

 

Кад ћу опет да те видим, већ не могу знати,

тебе што бејаше стамена ко псалам свјати

и лепа ко светлост и лепа ко сан,

да бих те нашао и нем и слеп, за трен.

Сада блудиш овим пределом без друма,

на очи ми долазиш изнутра, снагом ума,

стварност си била, сад си сан и машта

а ја, павши опет у бунар дечаштва,

 

љубоморно те кушам:  ти ме волиш, је л′ да?

па ћеш у доба кад сазрим, једном, негда,

бити моја жена ‒ томе се опет надам,

па из сањарења у буђење падам

и знам: жена си ми. Жена и узданица,

само си далеко. Преко седам дивљих граница.

А јесен већ стиже. Да л′ ће да ме овде задржи?

 

Сећање на пољупце наше сад још жешће пржи;

веровах у чуда ал’ заборавих њихово сунце,

јата бомбардера надлећу споро врхунце;

баш сам се дивио плаветнилу твог ока сред небеса,

ал′ смрачи се, а бомбе у машинама, горе, од беса

пожелеше да падну. Борим се против страдања

а роб сам. И сва сам своја надања

одмерио, па ипак ћу да нађем до тебе стазе,

трагајућ за тобом обиђох своје душе богазе ‒

 

и друмове царске; преко пурпурне жеравице,

ако треба, и преко живе пламене живице

ко чаробњак ћу проћи, ал′ вратити се морам;

ако треба, бићу жилав ко на дрвету кора,

па спокој тврдих мужева што на рубу пропасти

живе, спокој што вреди оружја и власти,

смирује ме, и ко хладан талас, изненада,

трезвеност 2 x 2 одједном на мене пада.

 

Препев: Данило Киш

 

ЛОГОР ХАЈДЕНАУ, У ПЛАНИНАМА ИЗНАД ЖАГУБИЦЕ, АВГУСТ ‒  СЕПТЕМБАР 1944.

 

Из збирке песама БОРСКЕ БЕЛЕЖНИЦЕ, Народна библиотека Бор, 2019.

 

 

Миклош Радноти СЕДМА ЕКЛОГА

Видиш, већ смркава се а дивља храстова ограда обрубљена

бодљикавом жицом и барака ко да лебде: упија их вече.

Поглед нам спори размиче оквир наше робијашнице

и само свест, само свест још зна за муку затегнутих жица.

Видиш ли, драга, и машта овде само овако живне:

сломљена нам тела опушта само сан, лепи ослобађајући сан:

логораши тада кућама својим крећу.

 

У прњама и ћелави, лете логораши, хрчући лете

из глувих забити Србије у скровите домаће крајеве.

Скровити домаћи крајеви! О, да ли постоји још дом?

Није ли га разорила бомба од часа кад га напустисмо?

Онај што с десне стране ми стење, и овај што с лева лежи,

да л′ наћи ће свој дом? И има л′ домаје где хексаметар овај разумеју?

 

Без украса, тако, све ред по ред нижем, пипајућ

пишем ту, у мраку, ову песму, онако као што живим,

к′о слепић, као гусеница, педаљ по педаљ хартију мерим:

џепну лампу, књигу, све нам чувари ЛАГЕРА

одузеше; пошта нам не стиже, само магла на бараке се спушта.

 

Паничне вести и црва рој: тако овде у планини живе Француз, Пољак,

Талијан бучни, Србин – јеретик, Јеврејин сетни.

Здрузгано, грознучаво тело, а ипак ЈЕДНИМ животом оно живи:

вест чека добру, благу женску реч, судбину слободног бића,

и чека крај што у гушћу помрчину баца, и чека чудо.

 

Лежим на дасци, заробљена животиња међ црвима;

опсада бува започиње опет, ал′ мува армада стихнула је барем.

Вече је, а робовање, гле, краће је сад опет

 за један дан; а краћи и живот мој. Логор спава. На предео

месечев пада сјај и жице на месечини опет се напињу,

и видиш кроз прозор како се уза зид пење

сенка наоружаних стражара, забасавши међ гласове ноћне.

 

Логор спава, видиш ли драга, жаморе снови, хропће логораш

тргнувши се иза сна, обрне се на уском лежају и одмах затим

поново заспи, а лице му блиста. Само ја седим будан,

у устима ћутим укус допола попушене цигарете, уместо укуса

твога пољупца; а сан, мелемни сан, не долази, јер

ни умрети не знам, ни живети, ево, без тебе ја не знам.

 

ЛОГОР ХАЈДЕНАУ, У ПЛАНИНАМА ИЗНАД ЖАГУБИЦЕ, ЈУЛА 1944.

 

 

 

Превод: Данило Киш

Илустрације: Александар Зограф

БОРСКА БЕЛЕЖНИЦА, Народна библиотека Бор, Бор, 2019.

 

 

* Миклош Радноти, рођен је 1904. године, по занимању професор књижевности а по вокацији песник, нашао се у пролеће 1944. године међу 3000 радника које је ревносна мађарска влада одредила да крену пут источне Србије. За њега, пореклом Јеврејина, био је то трећи принудни рад тих година. Слутио је, већ приликом поласка на пут 27. маја, да ће бити и последњи. 9. новембра 1944. године, код села Абда, близу мађарско ‒аустријске границе, 22 логораша на ивици колапса, међу њима и Радноти, били су издвојени из групе и натоварени на запрежна кола. Неколико војника је приморало групу присилних радника да ископају раку, а затим да придржавају исцрпљене људе док их војници убијају једног по једног. Тако је живот завршио и Миклош Радноти. Августа 1946. извршена је ексхумација масовне гробнице, у којој је пронађена и Раднотијева поезија настала у радном логору у Бору, и током усиљеног марша, уз молбу (исписану на мађарском, српском, француском, енглеском и немачком), да онај ко пронађе бележницу пошаље то на адресу у Будимпешти… Раднотијеви стихови, васкрсли из трулежи, један су од доказа који имамо да снага духа може да надживи бруталну силу подивљале идеологије…