Посвећено успомени Милоја Павловића,
професора, директора Учитељске школе у Крагујевцу,
стрељаног од Немаца 21. октобра 1941.
О, никада ви то нећете схватити,
јер ви се плашите смрти, а ми у њој тражимо спас!
Чуди вас, зар не:
стојимо и мирно гледамо у вас
и нема страха у нашем непокретном оку
већ само презир крије и мржњу свету и дубоку
њихов чудесни сјај!
Вама је несхватљиво:
ми, одрпани, исцепаних лактова,
ми, за које су вам ваши говорили
да смо погана дрипачка раса –
стојимо уздигнуте главе и усправнога стаса!
И не дрхте нам везане руке,
и не тресу нам се обнажена рамена,
и гледамо вас, гледамо и видимо
да ваша клецају колена
пред снагом погледа наших!
Шире се згрануто ваше разбојничке очи,
грче се у чуду ваша безизразна лица
и постајете шака преплашених убица!
А знате ли да оловним, пламеним куглицама
у безумљу страха
сад себе убија сама сваки од вас!
Знате ли да неће бити мира
вашој отупелој свести
и од наших погледа
да се више не можете скрити!
Знате ли да ће вам ноћи,
ужасне ноћи мучења бити
и да више не можете утеци,
никуда утећи,
и да смо од вас јачи,
и да смо од вас већи –
за срце већи!
Знате ли да ћете лудети од страха
кад год се јесења киша
са мраком леденим
спусти врх наших заспалих глава
и да ће и земља, и камен, и дрво,
и цигла, и трава
очима гледати нашим,
грудима дисати нашим,
да неће бити мира плашљивим срцима вашим,
час овај да ћете клети!
Видите л’ ову децу што рафал чекају врео?
Кад ђачке торбице њине
из руку недужних падну,
а књиге, оловке и гуме
на земљу проспу се хладну,
кад младе, незреле воћке прерано отпадну с’ грана –
са вас ће у блато спасти
на костур намолована маска људскога лика!
Да л’ вас још увек чуди
што вољно остајем с’ њима –
ја, њихов професор стари,
зар да их оставим саме,
а сутра, зар сутра прстом да показују на ме!
То ви не разумете,
то ми, дивљаци знамо
професор није професор са каталогом само!
Мој разред куршуме чека.
А ја им предајем сада –
не шта је писао Држић,
веч шта је херојска смрт!
Уместо школскога звона
звониће болан и крт –
кашаљ оружја вашег.
Тад ћемо на одмор поћи
и загрљени, хладни и неми
безбројне дане и ноћи
сан ћемо вечити снити.
Мој разред куршуме чека.
И нико не шапце ником!
Сви, до малишана задњег,
напамет лекцију знају!
Њихове детиње очи
задњи пут светлуцају.
Овде двојкаша нема,
јер ми смо синови рода
у коме и најмање дете
чим научи само да хода –
већ зна како се мре!
Да л’ вас још увек чуди
што вољно остајем с’ њима,
ја, њихов професор стари,
зар да их оставим саме,
а сутра, зар сутра
прстом да показују на ме!
То ви не осећате,
то ми, дивљаци знамо –
професор није професор са каталогом само!
Пуцајте,
ја држим час!
препознавања 