RSS

Архиве категорија: Раичковић

Стеван Раичковић ПРЕД ОСВЕТЉЕНИМ ПРОЗОРИМА ИЛИ САМ ЖИВОТ

У касној ноћи, у испражњеној и готово поспалој непознатој варошици, стојим пред кућом са два осветљена прозора. Чекао сам овај скровити мрак као једну врсту природне и најбезболније одступнице – ако се поколебам у својој замисли. Још нисам поколебан, али се увелико колебам: игла мог расположења – као на некој флуоресцентној бусоли коју у својој тами пратим широко отворених чула – неумољиво се помера ка оном полу који обележава нулту тачку у мојој доскорашњој намери да закуцам на једно од ових осветљених приземних стакала.

Далеко склоњен од велеграда – у којем већ годинама живимо све неприметнији један за другога – проводи своје рано лето у овој кући мој давни, на почетку и нераздвојни, пријатељ, из младости.

У ову планинску варошицу, чији је избор био готово случајан, бануо сам пре неколико дана ради промене ваздуха: месецима нисам успевао да залечим свој најновији бронхитис (у који све чешће и све дуготрајније западам). У дубини, постојао је и други, можда и јачи разлог мог отискивања из велеграда. Али, овај разлог је још увек недефинисан и у самоме мени. Вероватно је то нека скривена и све учесталија потреба за изменом предела, у које бих – бар с неком надом на промену – као некакав кријумчарски товар премештао своју усамљеност, у коју сам последњих година, без моје кривице, такође дубоко забасао.

Јутрос, уз прву кафу, један мештанин, случајни сабеседник за кафанским столом – уз реч по реч –рекао ми је да је мој пријатељ тренутно овде и објаснио где се налази и како ћу препознати његов дом: једина дрвена кућа, у планинском стилу, у уличици повише оне у којој смо седели!

Док минути увелико одмичу, ево ме сада преко пута њених осветљених прозора, на којима се као на два паралелна екрана, са два посебна програма, одвија брза и само мени видљива, наизменична прича: о нашој заједничкој и истој прошлости и раздвојеној и различитој стварности у којој већ одавно живимо.

… Овога тренутка гледам како дубоко заваљени у претрпаном фијакеру, омамљени од алкохола и априлског сунца грабимо кроз топчидерско зеленило. Наши гласови се упорно труде да надјачају ударе коњских копита и буку све заошијанијих точкова.наизменично, настављајући се тачно један на другога, нас двојица изговарамо и наизуст докрајчујемо исту песму – једну од оних које су подједнако утицале на нашу заједничку веру у премоћ поезије над свим и свачим, па и над самим нашим животима.

kawase hasui

Kawase Hasui

Ову слику очас смењује друга, из далеког палићког парка. Налазимо се на суседним клупама увелико захваћених сумраком. И поред мене и поред њега седи по једна мештанка, које смо тек упознали. Стидљиви и невешти, кришом погледујемо једни у друге: проверавамо докле је који пар стигао у својој тек отпочетој љубавној игри – поспешујући тако и сопствену храброст на наизменичним примерима оних који су тренутно смелије и даље одмакли у овој заједничкој ствари која се одвијала на двема поприлично размакнутим клупама…

У мраку, непомичан, стојим пред осветљеним прозорима, лишен сваке сујете и свих лукавстава који би на било који већ опробан или неки нови начин могли и целу ову нејасну и немилу причу да преокрену, бар за длаку, у моју корист.обрнуто од тога, осећам да је мој стари пријатељ – који се засигурно није нашао баш у оваквоме искушењу у каквом се ја сада налазим пред његовим прозорима – у извесној предности нада мном: можда, можда би он ипак закуцао на моје окно? Понављам у себи можда иако у то нимало не верујем. Али, кад се све сабере и одузме, ипак је на његовој страни остала бар још та сићушна, али отворена речца, а у мени су сви путеви до њега, осећам, сасвим затворени.

Обојица смо готово подједнако остарени у животу: тас на којем се ја налазим и онај на коме је мој пријатељ – одавно се већ пред свима налазе у истој равни.

Ја њему ни на чему не завидим, а верујем да би он имао још мање разлога да због било чега позавиди мени.

Ништа, апсолутно се ништа изузетно није никада испречило између мене и мога пријатеља из младости: мало-помало нас је раздвојио сам живот.

… Наши случајни сусрети на улицама велеграда из године у годину дешавали су се све ређе и постајали све краћи. Последњи пут, после најдуже паузе, прошао сам поред свог старог пријатеља правећи се да га нисам ни приметио. Ако и он, то исто, није учинио овом приликом, мора да је тако нешто слично већ обавио, пре мене, рецимо – при нашем претпоследњем сусрету (за који ја и не знам).

Једини човек кога познајем у овој огромној и усамљеној ноћи седи у својој соби иза крхких стакала милиметарске дебљине, која се још увек светле на неколико корачаји од мене… и од моје руке.

Али… она игла на мојој бусоли одавно већ као укочена мирује на самој нули. Изгледа да тај хладни, ирационални механизам побеђује и моју најновију, можда и последњу мисао, готово зов: зар није ово ипак јединствени тренутак и као поручена околност који се више никада и нигде неће овако спојити и поновити?

У том се гаси светлост у прозорима.

Ову чињеницу, не знам ни сам како и зашто, покушавам да преокренем у своју корист.

Онда се полако искрадам тамнијом страном улице и све убрзаније грабим у правцу мог удаљеног хотела, у коме, то знам, већ увелико сви спавају.

Сутрадан, уз прву кафу, почиње у мени да ради једна мисао коју дотад нисам познавао: можда сам се и сувише рано помирио са свим и свачим и пре времена поверовао да се нигде и ни у чему не може више ништа поправити?

Мале прозе, Српска књижевна задруга, 2007

 

ravnoteya stanic

Војо Станић

 

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на август 22, 2017 in Раичковић

 

Ознаке: , , , ,

Стеван Раичковић ПУТ У РАВНИЦУ

О дуго нам трепери пред оком
Пут дуг и жут од јаре.
Са стране: само трске и баре
Са жабљим и гуштерским скоком.

Ми идемо помно кроз све то,
А слутимо: жита, ражи,
Хлад, неку љубав без лажи,
Неки цвет, нешто свето.

О знамо и још шта нас чека
На путу кроз ово лето:
Прах, неко заспало псето.

И – можда: булка далека.
О знамо ми, знамо, знамо,
Ал ипак корачамо.

Сава Шумановић

Сава Шумановић

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јул 6, 2015 in Раичковић

 

Ознаке: , , ,

Стеван Раичковић БАЛАДА О ГРАДУ И ГУШТЕРУ

Недеља, лето, подне вруће …
Седи пар нас пред кафаном.
Около: вреле од сунца куће.
Ми: под шареним сунцобраном.

У самом центру метрополе
Уз пиће и уз велику тему
У часу кад нас мисли школе
Да смо у срцу света, у свему:

Одједном, доле, близу стола
Гуштер сред бетона врела
Очима сјајним у нас кола,
Зелен, укоченога тела.

И ми што замишљамо да је
Сав живот – ту, са нама бити:
Гледамо где се страхом сјаје
Те очи свикле на забити.

Мотре нас из њих камењари,
Шушкаво лањско лишће, смола
И коров што га сунце жари –
Незнана нека метропола.

И ко што сваки од нас бар једном
Закорачи у беспуће
Тако и он у страху ледном
Бану у град међ нас и куће …

У трен нас сунце изнад кућа
Обасја све до бити голе:
Залутале у беспућа
И залутале у метрополе.

Picasso

Picasso

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јул 5, 2015 in Раичковић

 

Ознаке: , , ,

Стеван Раичковић СА УСПОМЕНОМ НА ЈЕДНУ ПАНОНСКУ СОБУ

Кревет у дуборезу,
Перина, прекривачи:
На врата стави резу
И полако се свлачи.

Око на китникезу.
Порцулански јахачи.
Драперија у везу:
Цео простор замрачи.

И ничег нема више:
Ни покућства, ни звука,
Ни јесени, ни кише.

Тоне у сан и соба
И влага, дуња, рука:
Преспавај ово доба.

Веља Бугарин

Веља Бугарин

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јул 5, 2015 in Раичковић

 

Ознаке: , , ,

Стеван Раичковић (05. 07. 1928–06. 05. 2007) НЕПОЗНАТА У ДАВНИНИ

Гледам те сад одавде: седиш у јулском дворишту
урамљеном у зидове високе преко главе,
тебе посматрају још и птице: као да те
моле и ишту.

Мене не види нико. Зурим из корова и траве
дубоко у углу, у затуреном скровишту.

Овде је хладовина највећа: мирише на влагу.
Цигле су пода мном трошне и нешто зеленкасте.
Тебе облива сунце. Видим: купа ти руку нагу.
Тако је све око тебе чисто, у сунцу. Моја
крв расте
из мене, као да отиче некуда, па тихо губим снагу.

Само да се не покрене нешто: нека врата.
Само да не падне нека дуња, између нас, натрула.
Ил цреп да не пукне, изнад, од нечег: од
птице, од мачијег бата.

Тишина расте између нас: пење се као
прозирна кула.
Само да је нико не дирне, никад. Осим ове
песме. О непозната.

Kroyer

Kroyer

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јул 4, 2015 in Раичковић

 

Ознаке: , , ,

Стеван Раичковић „Сенке на биљу“

Ти си тај човек заробљен у свој лик.Заробљен у
навику
Да сећа се свог живота. Да лови по мрежи
Успомена. Ово је твоја сенка која ремети слику
Осунчанога биља. Питаш се по стоти пут: где
лежи
Подземна песма живота највише слична твом
лику?

У сунце подижеш руку: то сенка пада
Улево у прах тек слегнут. С десне се руке већ
слива
Сломљен лук сенке још једне. У тупе маказе
хлада
Ухваћен је твој лик док права песма плива
Низ воду дирнута влатима у стрмом подножју
града.

Зовеш у помоћ птицу што неуморно рије
Кроз меку коцку ваздуха већ плаву од шупљине.
Птица ти баци сенку сенка ти уста покрије
Па ћутиш закопано. Има ли ког да одшкрине
Поцрнела врата песме о која август бије?

Ту је и сенка времена. Видиш је како облета
Тихо крај тебе и ход ти опкољава.
Идеш о сад већ споро ка сенци јединог цвета
Што диже се да л ко човек пробуђен тек из
трава.
О ко је то уловљен у густи кавез лета?

Ти си тај човек. То рука твоја је ослоњена
На ограду за којом тече вода тече време.
Гледаш у мало ружичаст зглоб што спаја
растављена
Два правца твог меса и костију. Мирно је теме
Зглоба. Ћути то рука твоја на хладној глави
камена.

senke

 
Оставите коментар

Објављено од стране на октобар 1, 2014 in Раичковић

 

Ознаке: , ,

Среван Раичковић „Шта нас све чека у магли“

Пресечено је лето: што маглама, што кишом.
(У детињству: квасац су тако секли у
колонијалној радњи.)

Чуј: шушти сад око нас као да неко нам
прича кришом
Шта нас све чека у магли тек кад лист падне задњи.

Пијаца кисне. Крај тезге жена са мишљу
најтишом.

Како се нисмо надали да ће све бити тако
Као што је било и задњи пут чим ишчилише са коже
Пигменти сунца и мора што скупљасмо полако.

Зар и помислити смо могли да ће да се роје
и множе
Прелепи часи живота у којима живесмо лако?

У завесу увијени, крај окна, зуримо помно
у време:
Кап, светла, у трамвајској шини – једини
је сад блесак.

Лист се откида, стрепимо: као да ће пасти
на теме!

О шта ли смо све то хтели док ходасмо боси
низ песак
Жутом падином лета што спуштала се благо
низ време?

magla

 
Оставите коментар

Објављено од стране на октобар 1, 2014 in Раичковић

 

Ознаке: , ,