RSS

Архиве категорија: Раичковић

Стеван Раичковић РУКЕ БОЛА

Дај речи густе ко смола
И речи као крв неопходне
За наше празне руке бола
Подигнуте у светло подне.

 

Дај ону страшну реч што тоне
Још непробуђена у мрак меса
Од које груди мукло звоне
Као негледана кап небеса.

 

Дај речи које имају тело
И у телу срце црвено,
Све оне које ће горко чело

 

Наћи у свету разбијено.
Дај речи горде ко мач топола
За наше празне руке бола.

 

andr

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 7 јануара, 2020 in Раичковић

 

Стеван Раичковић ДАЛЕКО

Има један ветар који косу не растура

и гране не повија,

него, само тако, дође однекуда

и у нама једну мисао покрене

и зашуми, меко:

да постоји  нешто од нас  сасвим далеко.

 

raickovic 1

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 30 априла, 2018 in Раичковић

 

Ознаке: ,

Стеван Раичковић ПРЕД ОСВЕТЉЕНИМ ПРОЗОРИМА ИЛИ САМ ЖИВОТ

У касној ноћи, у испражњеној и готово поспалој непознатој варошици, стојим пред кућом са два осветљена прозора. Чекао сам овај скровити мрак као једну врсту природне и најбезболније одступнице – ако се поколебам у својој замисли. Још нисам поколебан, али се увелико колебам: игла мог расположења – као на некој флуоресцентној бусоли коју у својој тами пратим широко отворених чула – неумољиво се помера ка оном полу који обележава нулту тачку у мојој доскорашњој намери да закуцам на једно од ових осветљених приземних стакала.

Далеко склоњен од велеграда – у којем већ годинама живимо све неприметнији један за другога – проводи своје рано лето у овој кући мој давни, на почетку и нераздвојни, пријатељ, из младости.

У ову планинску варошицу, чији је избор био готово случајан, бануо сам пре неколико дана ради промене ваздуха: месецима нисам успевао да залечим свој најновији бронхитис (у који све чешће и све дуготрајније западам). У дубини, постојао је и други, можда и јачи разлог мог отискивања из велеграда. Али, овај разлог је још увек недефинисан и у самоме мени. Вероватно је то нека скривена и све учесталија потреба за изменом предела, у које бих – бар с неком надом на промену – као некакав кријумчарски товар премештао своју усамљеност, у коју сам последњих година, без моје кривице, такође дубоко забасао.

Јутрос, уз прву кафу, један мештанин, случајни сабеседник за кафанским столом – уз реч по реч –рекао ми је да је мој пријатељ тренутно овде и објаснио где се налази и како ћу препознати његов дом: једина дрвена кућа, у планинском стилу, у уличици повише оне у којој смо седели!

Док минути увелико одмичу, ево ме сада преко пута њених осветљених прозора, на којима се као на два паралелна екрана, са два посебна програма, одвија брза и само мени видљива, наизменична прича: о нашој заједничкој и истој прошлости и раздвојеној и различитој стварности у којој већ одавно живимо.

… Овога тренутка гледам како дубоко заваљени у претрпаном фијакеру, омамљени од алкохола и априлског сунца грабимо кроз топчидерско зеленило. Наши гласови се упорно труде да надјачају ударе коњских копита и буку све заошијанијих точкова.наизменично, настављајући се тачно један на другога, нас двојица изговарамо и наизуст докрајчујемо исту песму – једну од оних које су подједнако утицале на нашу заједничку веру у премоћ поезије над свим и свачим, па и над самим нашим животима.

kawase hasui

Kawase Hasui

Ову слику очас смењује друга, из далеког палићког парка. Налазимо се на суседним клупама увелико захваћених сумраком. И поред мене и поред њега седи по једна мештанка, које смо тек упознали. Стидљиви и невешти, кришом погледујемо једни у друге: проверавамо докле је који пар стигао у својој тек отпочетој љубавној игри – поспешујући тако и сопствену храброст на наизменичним примерима оних који су тренутно смелије и даље одмакли у овој заједничкој ствари која се одвијала на двема поприлично размакнутим клупама…

У мраку, непомичан, стојим пред осветљеним прозорима, лишен сваке сујете и свих лукавстава који би на било који већ опробан или неки нови начин могли и целу ову нејасну и немилу причу да преокрену, бар за длаку, у моју корист.обрнуто од тога, осећам да је мој стари пријатељ – који се засигурно није нашао баш у оваквоме искушењу у каквом се ја сада налазим пред његовим прозорима – у извесној предности нада мном: можда, можда би он ипак закуцао на моје окно? Понављам у себи можда иако у то нимало не верујем. Али, кад се све сабере и одузме, ипак је на његовој страни остала бар још та сићушна, али отворена речца, а у мени су сви путеви до њега, осећам, сасвим затворени.

Обојица смо готово подједнако остарени у животу: тас на којем се ја налазим и онај на коме је мој пријатељ – одавно се већ пред свима налазе у истој равни.

Ја њему ни на чему не завидим, а верујем да би он имао још мање разлога да због било чега позавиди мени.

Ништа, апсолутно се ништа изузетно није никада испречило између мене и мога пријатеља из младости: мало-помало нас је раздвојио сам живот.

… Наши случајни сусрети на улицама велеграда из године у годину дешавали су се све ређе и постајали све краћи. Последњи пут, после најдуже паузе, прошао сам поред свог старог пријатеља правећи се да га нисам ни приметио. Ако и он, то исто, није учинио овом приликом, мора да је тако нешто слично већ обавио, пре мене, рецимо – при нашем претпоследњем сусрету (за који ја и не знам).

Једини човек кога познајем у овој огромној и усамљеној ноћи седи у својој соби иза крхких стакала милиметарске дебљине, која се још увек светле на неколико корачаји од мене… и од моје руке.

Али… она игла на мојој бусоли одавно већ као укочена мирује на самој нули. Изгледа да тај хладни, ирационални механизам побеђује и моју најновију, можда и последњу мисао, готово зов: зар није ово ипак јединствени тренутак и као поручена околност који се више никада и нигде неће овако спојити и поновити?

У том се гаси светлост у прозорима.

Ову чињеницу, не знам ни сам како и зашто, покушавам да преокренем у своју корист.

Онда се полако искрадам тамнијом страном улице и све убрзаније грабим у правцу мог удаљеног хотела, у коме, то знам, већ увелико сви спавају.

Сутрадан, уз прву кафу, почиње у мени да ради једна мисао коју дотад нисам познавао: можда сам се и сувише рано помирио са свим и свачим и пре времена поверовао да се нигде и ни у чему не може више ништа поправити?

Мале прозе, Српска књижевна задруга, 2007

 

ravnoteya stanic

Војо Станић

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 22 августа, 2017 in Раичковић

 

Ознаке: , , , ,

Стеван Раичковић ПУТ У РАВНИЦУ

О дуго нам трепери пред оком
Пут дуг и жут од јаре.
Са стране: само трске и баре
Са жабљим и гуштерским скоком.

Ми идемо помно кроз све то,
А слутимо: жита, ражи,
Хлад, неку љубав без лажи,
Неки цвет, нешто свето.

О знамо и још шта нас чека
На путу кроз ово лето:
Прах, неко заспало псето.

И – можда: булка далека.
О знамо ми, знамо, знамо,
Ал ипак корачамо.

Сава Шумановић

Сава Шумановић

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 6 јула, 2015 in Раичковић

 

Ознаке: , , ,

Стеван Раичковић БАЛАДА О ГРАДУ И ГУШТЕРУ

Недеља, лето, подне вруће …
Седи пар нас пред кафаном.
Около: вреле од сунца куће.
Ми: под шареним сунцобраном.

У самом центру метрополе
Уз пиће и уз велику тему
У часу кад нас мисли школе
Да смо у срцу света, у свему:

Одједном, доле, близу стола
Гуштер сред бетона врела
Очима сјајним у нас кола,
Зелен, укоченога тела.

И ми што замишљамо да је
Сав живот – ту, са нама бити:
Гледамо где се страхом сјаје
Те очи свикле на забити.

Мотре нас из њих камењари,
Шушкаво лањско лишће, смола
И коров што га сунце жари –
Незнана нека метропола.

И ко што сваки од нас бар једном
Закорачи у беспуће
Тако и он у страху ледном
Бану у град међ нас и куће …

У трен нас сунце изнад кућа
Обасја све до бити голе:
Залутале у беспућа
И залутале у метрополе.

Picasso

Picasso

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 5 јула, 2015 in Раичковић

 

Ознаке: , , ,

Стеван Раичковић СА УСПОМЕНОМ НА ЈЕДНУ ПАНОНСКУ СОБУ

Кревет у дуборезу,
Перина, прекривачи:
На врата стави резу
И полако се свлачи.

Око на китникезу.
Порцулански јахачи.
Драперија у везу:
Цео простор замрачи.

И ничег нема више:
Ни покућства, ни звука,
Ни јесени, ни кише.

Тоне у сан и соба
И влага, дуња, рука:
Преспавај ово доба.

Веља Бугарин

Веља Бугарин

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 5 јула, 2015 in Раичковић

 

Ознаке: , , ,

Стеван Раичковић (05. 07. 1928–06. 05. 2007) НЕПОЗНАТА У ДАВНИНИ

Гледам те сад одавде: седиш у јулском дворишту
урамљеном у зидове високе преко главе,
тебе посматрају још и птице: као да те
моле и ишту.

Мене не види нико. Зурим из корова и траве
дубоко у углу, у затуреном скровишту.

Овде је хладовина највећа: мирише на влагу.
Цигле су пода мном трошне и нешто зеленкасте.
Тебе облива сунце. Видим: купа ти руку нагу.
Тако је све око тебе чисто, у сунцу. Моја
крв расте
из мене, као да отиче некуда, па тихо губим снагу.

Само да се не покрене нешто: нека врата.
Само да не падне нека дуња, између нас, натрула.
Ил цреп да не пукне, изнад, од нечег: од
птице, од мачијег бата.

Тишина расте између нас: пење се као
прозирна кула.
Само да је нико не дирне, никад. Осим ове
песме. О непозната.

Kroyer

Kroyer

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 4 јула, 2015 in Раичковић

 

Ознаке: , , ,