RSS

Архиве категорија: Раичковић

Стеван Раичковић ПУТ У РАВНИЦУ

О дуго нам трепери пред оком
Пут дуг и жут од јаре.
Са стране: само трске и баре
Са жабљим и гуштерским скоком.

Ми идемо помно кроз све то,
А слутимо: жита, ражи,
Хлад, неку љубав без лажи,
Неки цвет, нешто свето.

О знамо и још шта нас чека
На путу кроз ово лето:
Прах, неко заспало псето.

И – можда: булка далека.
О знамо ми, знамо, знамо,
Ал ипак корачамо.

Сава Шумановић

Сава Шумановић

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јул 6, 2015 in Раичковић

 

Ознаке: , , ,

Стеван Раичковић БАЛАДА О ГРАДУ И ГУШТЕРУ

Недеља, лето, подне вруће …
Седи пар нас пред кафаном.
Около: вреле од сунца куће.
Ми: под шареним сунцобраном.

У самом центру метрополе
Уз пиће и уз велику тему
У часу кад нас мисли школе
Да смо у срцу света, у свему:

Одједном, доле, близу стола
Гуштер сред бетона врела
Очима сјајним у нас кола,
Зелен, укоченога тела.

И ми што замишљамо да је
Сав живот – ту, са нама бити:
Гледамо где се страхом сјаје
Те очи свикле на забити.

Мотре нас из њих камењари,
Шушкаво лањско лишће, смола
И коров што га сунце жари –
Незнана нека метропола.

И ко што сваки од нас бар једном
Закорачи у беспуће
Тако и он у страху ледном
Бану у град међ нас и куће …

У трен нас сунце изнад кућа
Обасја све до бити голе:
Залутале у беспућа
И залутале у метрополе.

Picasso

Picasso

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јул 5, 2015 in Раичковић

 

Ознаке: , , ,

Стеван Раичковић СА УСПОМЕНОМ НА ЈЕДНУ ПАНОНСКУ СОБУ

Кревет у дуборезу,
Перина, прекривачи:
На врата стави резу
И полако се свлачи.

Око на китникезу.
Порцулански јахачи.
Драперија у везу:
Цео простор замрачи.

И ничег нема више:
Ни покућства, ни звука,
Ни јесени, ни кише.

Тоне у сан и соба
И влага, дуња, рука:
Преспавај ово доба.

Веља Бугарин

Веља Бугарин

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јул 5, 2015 in Раичковић

 

Ознаке: , , ,

Стеван Раичковић (05. 07. 1928–06. 05. 2007) НЕПОЗНАТА У ДАВНИНИ

Гледам те сад одавде: седиш у јулском дворишту
урамљеном у зидове високе преко главе,
тебе посматрају још и птице: као да те
моле и ишту.

Мене не види нико. Зурим из корова и траве
дубоко у углу, у затуреном скровишту.

Овде је хладовина највећа: мирише на влагу.
Цигле су пода мном трошне и нешто зеленкасте.
Тебе облива сунце. Видим: купа ти руку нагу.
Тако је све око тебе чисто, у сунцу. Моја
крв расте
из мене, као да отиче некуда, па тихо губим снагу.

Само да се не покрене нешто: нека врата.
Само да не падне нека дуња, између нас, натрула.
Ил цреп да не пукне, изнад, од нечег: од
птице, од мачијег бата.

Тишина расте између нас: пење се као
прозирна кула.
Само да је нико не дирне, никад. Осим ове
песме. О непозната.

Kroyer

Kroyer

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јул 4, 2015 in Раичковић

 

Ознаке: , , ,

Стеван Раичковић „Сенке на биљу“

Ти си тај човек заробљен у свој лик.Заробљен у
навику
Да сећа се свог живота. Да лови по мрежи
Успомена. Ово је твоја сенка која ремети слику
Осунчанога биља. Питаш се по стоти пут: где
лежи
Подземна песма живота највише слична твом
лику?

У сунце подижеш руку: то сенка пада
Улево у прах тек слегнут. С десне се руке већ
слива
Сломљен лук сенке још једне. У тупе маказе
хлада
Ухваћен је твој лик док права песма плива
Низ воду дирнута влатима у стрмом подножју
града.

Зовеш у помоћ птицу што неуморно рије
Кроз меку коцку ваздуха већ плаву од шупљине.
Птица ти баци сенку сенка ти уста покрије
Па ћутиш закопано. Има ли ког да одшкрине
Поцрнела врата песме о која август бије?

Ту је и сенка времена. Видиш је како облета
Тихо крај тебе и ход ти опкољава.
Идеш о сад већ споро ка сенци јединог цвета
Што диже се да л ко човек пробуђен тек из
трава.
О ко је то уловљен у густи кавез лета?

Ти си тај човек. То рука твоја је ослоњена
На ограду за којом тече вода тече време.
Гледаш у мало ружичаст зглоб што спаја
растављена
Два правца твог меса и костију. Мирно је теме
Зглоба. Ћути то рука твоја на хладној глави
камена.

senke

 
Оставите коментар

Објављено од стране на октобар 1, 2014 in Раичковић

 

Ознаке: , ,

Среван Раичковић „Шта нас све чека у магли“

Пресечено је лето: што маглама, што кишом.
(У детињству: квасац су тако секли у
колонијалној радњи.)

Чуј: шушти сад око нас као да неко нам
прича кришом
Шта нас све чека у магли тек кад лист падне задњи.

Пијаца кисне. Крај тезге жена са мишљу
најтишом.

Како се нисмо надали да ће све бити тако
Као што је било и задњи пут чим ишчилише са коже
Пигменти сунца и мора што скупљасмо полако.

Зар и помислити смо могли да ће да се роје
и множе
Прелепи часи живота у којима живесмо лако?

У завесу увијени, крај окна, зуримо помно
у време:
Кап, светла, у трамвајској шини – једини
је сад блесак.

Лист се откида, стрепимо: као да ће пасти
на теме!

О шта ли смо све то хтели док ходасмо боси
низ песак
Жутом падином лета што спуштала се благо
низ време?

magla

 
Оставите коментар

Објављено од стране на октобар 1, 2014 in Раичковић

 

Ознаке: , ,