Растко Петровић МИ НЕШТО КРИЈЕМО У СЕБИ…

„Зашто сви моји пријатељи, било да су постигли неки успех или нису, имају такав страх од себе самих и покушавају да нешто забораве, да од нечега побегну? И зато говоре непрестано о бициклима, фудбалу, аутомобилима, пословима, венчањима. Не смеју да заћуте или да остану сами један тренутак, јер оно што је скривено у њима, и није дубоко затрпано, може избити сваки час, и зато опет говоре о колима и пословима, а када више не могу да говоре онда пију. (…) Ми нешто кријемо у себи, ми се плашимо да нађемо нешто што је врло плитко затрпано у нама.”

Растко Петровић, ДАН ШЕСТИ

• 

 

Растко Петровић ЈА ЗНАМ САМО ДА САМ ВОЛЕО ЖИВОТ…

„Ја знам само да сам волео живот, а шта сам под тим животом звао собом и уколико сам том љубављу био бољи, не знам. Не сматрам чак, и то је још тужније од свега да сам могао наћи бољи пут, и зато ми остаје као ретка, као можда једина, скупоценост да ћу се са тобом и са осталим својим пријатељима сретати опет и говорити са вама узбуђењем које у ствари неће ни представљати мене али ће ме увек испуњавати срећом“

ИЗ ПРЕПИСКЕ; ПЕТРОВИЋ, Растко. Преписка. Приредила Радмила Шуљагић. Београд: Меграф, 2003.

Слика: Егон Шиле

• 

 

Растко Петровић

Биографија: https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%A0%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%BA%D0%BE_%D0%9F%D0%B5%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B

ЉУДИ ГОВОРЕ: https://skolasvilajnac.edu.rs/wp-content/uploads/Rastko-Petrovic-Ljudi-govore.pdf

 

 

 

Растко Петровић ЊЕНЕ СУ МИСЛИ ПТИЦЕ

Њене су мисли птице а сенке успомене,
Још најдивнија сенка обала које беже,
Ево љубавне сенке између ње и мене,
И тежа од мог тела та сенка по њој леже.

 

Једна је земља тад ноћ, а друга је сјај зоре,
На једну спустим образ, она јеца од бола;
Гле, та ноћ ко земља да је, тај дан ко сјајно море
Покрију њено тело ако јеца од бола.

 

А та девојка гледа зеницом успомена,
Преко последње ноћи чуда, мешања у том срцу,
Последње ноћи чуда што губи крв у вина,
Гле ова ноћ ко ја брише мора у срцу.

 

Бришу се неба и мора, и Африка и Шпанија,
И онај тихи, тихи звук једних пољубаца,
Јесења боја цвећа, и бол и значај свих линија,
И плач што узри тад на последњи замах рубаца.

 

Само је она верни дах ил горки укус воћа,
Јер за њу горе ови сати ко оно тамно грожђе,
Кад једним ускликом неба би сурвана самоћа
И, мање смртоносно од мисли, кад птице поби гвожђе.

 

Christian Schloe