Затвори капке спусти резе
Препиши мртву срму зиме
Коју по добу студен везе
У катрене и чисте риме
Отвори врата тачној смрти
И залеђеном шупљем свету
У строги ритам у стих шкрти
Смрт је код куће у сонету
У празну љуску плазму саспи
Прашину срца зрнце соли
И задњу жишку згаслог лета
Онда бензином све то полиј
Па у пламену слатко заспи
Смрт кротко пева из сонета
У долу шушти јечам, Оrpheus, Нови Сад, 2013
Ознаке: Затвори капке спусти резе, Рајко Петров Ного
Све пре мене моје је
Што цвета а не вене
Докле памћење сеже
А несећање слути
И кад сам сена сене
То сунашце ме греје
И обличје ми среже
У окатој минути
То зрнце златног праха
Краденога са фреске
Светлуца око главе
И целебне су реске
Речи самртног страха
Док очи не поплаве
Ствари
које смо волели
зар изгубљене су заувек:
зелена столица, очева шкриња
и благи мир са њима.
У пустоме свету осаме
ја сањам блиске ствари.
О како силан јер узалудан
напор је мојих прстију
тај блиски мир да ухвате,
у шкољку руку затворе;
ти прсти – пужа рогови
на друге, на јаве додире.
Jane Palmer
Ознаке: Рајко Петров Ного поезија, Ствари које смо волели
Већег лудака нема…
Шија му се од тежина искривила –
нејак је то ослонац за главу блесаву,
од сунца обневиделу,
у светлост лудо заљубљену
ко монах онај звездочатац
што у самштини скапа
(док му се ласте по рукавима гнезде)
низ реку пиљећи у звезде.
Па и кад оболео, од туге свео,
стидљиво огромну главу срцу ближе пригне,
и кад му зенице ситне поиспадају,
он и тад сунце упорно сања–
као у мају.
Лудака већега нема…
David Burliuk
Ознаке: Рајко Петров Ного, Рајко Петров Ного поезија, Сунцокрет
препознавања 