***
„И адвертајзинг ће савладати технике безобзирне „употребе човека“, а „официјелна пропаганда“ ће кренути у „продају“ вођа и политичких идеја, наметање општих оквира и свођење избора на „избор без избора“, тј. укидање реалне опозиције. Савршенство тог система је амерички двопартизам, где нема ни деснице ни левице, ни богатих ни сиромашних. Све је спектакл у коме је као у кошаркашкој лиги све потаман, некад побеђују једни, а некад други, а о томе одлучују нијансе. Несавршени вишепартијски системи у Европи утапали су се према прекоокеанској „праслици“, али никад нису достигли оригинал, мада су и у њима у последњем кварталу XX века многе суштинске разлике ишчезле.
У таквом друштву интелектуалац, понос XIX века – тај симбол „слободе у односу на власти, критике предрасуда, рушења упрошћених алтернатива, целовитог представљања сложености проблема“ (Бурдије, Сигнална светла…) – систематски је гуран у засенак и на крају постао сувишан. Сувише су велики улози у корпоративној индустрији, у „стабилним“ државама и у профитабилној индустрији свести да би били пожељни усамљени јахачи који ће у обезличени систем уносити ауторитативну рационалност, подвргавати критици систем и кад треба и кад не треба, јавно инсистирати на „чистим рачунима“, људској искрености, моралу. На њихово место су ступили експерти, момци у чијим очима као у Дизнијевим филмовима код Баје Патка уместо зеница стоји доларско $, одлучни да се без устезања знања и вештине изнајме корпорацијама и државним чуварима status quo и да као музичари на свадби „певају“ оно и онако како и колико плаћа наручилац.“
Из књиге КРИЗА МЕДИЈА И МЕДИЈИ КРИЗЕ. Београд: Службени гласник. 2013.
препознавања 