Роберт Рождественски НА ЗЕМЉИ СУРОВО МАЛОЈ

На Земљи
сурово малој
живео је
човек мали.
Имао је посао
мали.
И врло малу ташну.
Добијао је и плату
малу…

И једног –
прелепог јутра –
закуцао му је на прозор
мали,
да кажемо,
рат….

Аутомат су му дали
мали.
Чизме су му дали
мале.

Шлем су му дали
мали
и мали –
по броју-
шињел.

…А када је пао –
ружно,
неправилно,
у крику јуриша
искрививиши уста,
на целој земљи
није било довољно
мрамора
да се исклеше тај момак
у пуној величини!

1969.

Роберт Рождественски

Препевао: Александар Мирковић

 

 

Роберт Рождественски ЕХО

Покриће небо

звездана прашина,

повиће се гране меко.

Ја те чујем и из тих даљина.

Ми смо – ехо,

ми смо – ехо.

Ми смо – једно другог дуги ехо.

 

И мени до тебе,

где год да пребиваш,

лако је срцем изградити мост.

Опет нас, Љубави, позиваш!

Ми смо – нежност,

Ми смо – нежност,

Ми смо – једно другог вечна нежност.

 

Чак и у пределима у дубокој тами,

иза линије смртнога круга,

знам, нећемо бити сами.

Ми смо – сећање,

ми смо – сећање.

Ми смо – звездано сећање једно другога.

 

Р.И. Рождественски – ПЕСМЕ

Препевао: Александар Мирковић

 

 

Robert Roždestvenski KLACKA SE VAGON…

Klacka se vagon.

             Dugački tunel metroa.

Čitajući, putnik kljucka slova…

Mi pišemo o zlu dana*

i – o njegovom dobru.

No, istina, više – o zlu,

                o zlu,

                        o zlu!…

Živimo obazrivo gledajući sve.

                  Živimo, sahranjujući drugove.

                            Putujemo, a sudbinu ne znamo, i prolazimo mimo nje.

Dugački tunel metroa.

     Uobičajeno zlo dana siva…

         Mržnja je od ljubavi prostija.

             Mržnja je objašnjiva.

1979

R. Roždestvenski – PESME

Prepevao: Aleksandar Mirković

Napomena: Roždestvenski se ovde igra sa frazeologizmom “злоба дня“ koji označava aktuelnost, aktuelnu temu, nove vesti, nešto o čemu svi pričaju… U prepevu korišćen je izraz „zlo dana“ jer ruski frazeologizam vodi poreklo iz Novog Zaveta, Mt. 6,34 „Dosta je danu svakog zla svojega“.

 

Robert Roždestvenski JA VOLIM ŽIVOT BEZBOŽNO

Ja volim život

bezbožno!

Iako znam unapred,

da će

pre ili posle

doći

i na mene red.

Posustao

na kamenu,

odlazeći

u tamu,

iznemoglim rukama

grlim zemlju

samu….

Hoću,

da ne poveruju

drugovi moji

kad saznaju.

Hoću,

da u trenu

zamuknu

slavuji!

Da

svet uskovitla,

radost

prolećna…

Hoću,

da se smeješ!

I budeš

srećna.

1980.

R.Roždestvenski – PESME

Prepevao: Aleksandar Mirković

 

Robert Roždestvenski AKO SE VRATIM…

Tiho lete niti paučine.

Sunce gori na staklima sivim.

Činio sam što ne treba;

oprostite:

prvi put

na Zemlji živim.

Tek sada je ja osećam.

Njoj pripadam.

Njoj ću zavet dati…

I živeću drugačije, obećavam.

Ako se vratim…

Ali, neću se vratiti…

1982

Prepev: Аleksandar Mirković

 

Robert Roždestvenski DELAJ…

Ja sam stvorio sebe

iskusnog.

Iskusnog.

Veštog.

Umornog i užurbanog.

Sigurnog.

Pomalo grešnog.

I shvatih odjednom

da gle

po ulici,

ko stvorenje neobično,

nosi sebe

poznati pametnica,

sav napravljen

od ćutanja.

A taj zapušteni smetenjak –

sa štapom uz koji ne raste –

napravio je od sebe –

od dugmadi,

od pantalona i kaputa –

reste.

A taj –

u praznim anegdotama.

A taj –

zagonetno preplanuo.

A taj –

aneks brkovima

i skromni postament

cigaretama…

Kad ovaj,

cedeći reči prigušeno

rukama bledim mašući,

šetaju

mladi fundamenti.

Bez zidova

(da ne spominjemo pacove!).

Smatraju:

treba požuriti.

Osluškuju razgovore…

Tako

mrvicu

po mrvicu,

gradimo od sebe

nekog.

Kao da je vreme

zamrlo.

I ne zove.

I ne pita…

Ovde

treba razmisliti.

Delaj. Dela

sama će te

izgraditi.

1987

R.I. Roždestvenski – PESME

prepevao: Aleksandar Mirković

 

Robert Roždestvenski LAŽ JE DA VREME PROLAZI

Laž je da vreme prolazi.

To prolazimo mi.

Po nepokretnom vremenu.

Po njegovim dugim dolinama.

Mimo zaboravljenih sanki usred sibirskih zima.

Mimo irtiških voda s neponovljivim vetrovima.

Tamo, za našima leđima –

magla s četiri strane.

I usamljeno drvo, ružno povijeno.

Lakim bombama –

inje prekriva perone.

Ruke, koje se nisu pružile ka porciji hleba.

Tamo, za našim leđima –

snežne su dubine.

Tamo, izgorela ramena koče se od bola.

Nad zatamnjenim gradom

pesma:

„Ustani zemljo, ogromna-a!…”

„A-a-a-a…“ vraća se žustro, kao u praznoj crkvi.

I mi ostavljamo prošlost.

Škripi pod zubima pesak.

Zarđao žbun sablasno se kostreši na putu.

I bacamo na njega

očevih košulja dronjak,

i oblačimo sintetiku, po zdravlje štetnu.

Idemo ka crti iza koje –

ženske suze su kratkotrajne.

Zaustavljeno popodne.

Nečujan tutanj groma.

Bolnica

iz koje će nas izneti…

Prosedi dirigent.

I trombonist,

koji oblizuje suve usne.

Put – u obliku spirale.

Put – kao kružnica.

No –

pokusavši heljdinu il kašu od krompira –

istoriju Čovečanstva

do sopstvenog konca

svako prolazi vremenom.

Svako prolazi.

Svako.

I svakome – naizmenično –

sunčano, pa tamno.

Mi put merimo

merom svojih aršina.

Iako je već neko rekao davno:

da je celo ljudsko iskustvo –

ponavljanje grešaka…

I mi idemo ka horizontu.

Kašljemo.

Rano ustajemo.

Otkrivamo škole i spomenike.

Zvezde i markete…

Laž je da mi starimo!

Prosto – posustajemo.

I tiho se u stranu sklanjamo,

kad ponestane snage.

1989

 

R.I. Roždestvenski – PESME

 

Prepevao: Aleksandar Mirković

 

 

Robert Roždestvenski TREBA VEROVATI U OBIČNO

Treba verovati u obično.

Treba imati glavu

zdravu.

Poete

i ubice

u suštini,

dele jednaku slavu.

Ko je vekove pretekao?

Razaberi u

naslagama motiva!…

Ne pamtimo

careve.

Pamtimo:

Dantesa i Martinova.

Vetrenjasti,

plahoviti,

sveti „čuvari duga“.

No, pomislićeš,

neviđeno:

planuše jednom –

i bi dovoljno!

Iza ograde grobljanske

sve optužbe su

suvišne…

Mirišu

im

biografije

samo

na štamparsku

crvenu.

Eno ih na portretima,

uljudni osmesi im pristaju.

Tako da ciljajući

u poete –

i vi dospevate

u istoriju!

1969

R. I. Roždestvenski – Pesme

Prepevao: Aleksandar Mirković

 

R. I. Roždestvenski – ČOVEKU MALO TREBA

Čoveku malo treba:
traganje
i saznanje.
Za početak da ga vreba:
vrag-
jedan
i drug-
jedan.
Čoveku malo treba:
staza što vodi daljinama.
Da mu poživi
mama.
Koliko joj treba –
da poživi.

Čoveku malo treba:
posle groma –
tišina.
Pramičak plavi neba.
Život
jedan.
I smrt
jedna.
Ujutro novina sveža –
sa Čovečanstvom veza.
I samo jedna planeta
Zemlja.
Toliko samo.
I međuzvedana staza
da mašta o brzini.
Eto, malo, –
u suštini.
Neveliki dar.
Maleni pijedestal.
Sve u svemu – sitnica neka.
Čoveku
malo
treba…
Samo ako ga kući neko
čeka.

1973.

Prepevao: Aleksandar Mirković