RSS

Архиве категорија: Розанов

Василиј Розанов НАУКА ПО НАРУЏБИНИ

  1. 03. 1916.

С науком се догодило нешто што се заиста никако није могло очекивати; нешто што се, у ствари, не би могло догодити да није било посебних околности…

Ради се о следећем: у Немачкој, Француској, Холандији, у Шведској и Норвешкој, најзад, чак и у Бугарској и Русији постоје универзитети и специјалне високообразовне установе. На сваком универзитету постоји око сто професора, често и више, и чак много више (Москва). Сваки професор „роди“ по једног или двојицу ученика, тј. предложи универзитету да те ученике „задржи како би их припремио за катедру“. То су будући професори. И, ево, сваки од њих је дужан да напише дисертацију. Рекло би се, у реду: међутим, све је то по наруџбини и у одређеном року од две-три године. На тај начин се прави један огроман искорак – наука по наруџбини, што никако не произилази из њене суштине.

Наука по наруџбини? Не разумем. Наука, зато што је наручено и наређено, зато што то тражи професор. То нико на свету не може да разуме. А то – јесте, постоји.

Шта она пружа и по чему се разликује од ода велможама из 18. века? Тамо је било вештачке висине – висине без правог узлета, а овде? По свој прилици, овде ће бити књига која неће интересовати чак ни саме ауторе. То су, отприлике, књиге „ни о чему“, у којима ума има онолико колико је било рима у одама 18. века. И као што тамо није било ни капи поезије, тако ће овде ум бити привидан, само у погледу форме, а у ствари, у њима неће бити ничег умног, занимљивог, живог, интересантног; никакве „чаролије“ које има у поезији и која чини њену душу, а која је постојала у науци и такође чинила њену душу од Питагоре до Њутна и Паскала, до Ломоносова, Тимирјазева и Данилевског.

Ипак, књиге ће потпуно неконтролисано неговати: дужност, чин, службени положај и плату. Ма-а-а-лу. Па ипак.

Оне ће расти као станови у граду, чије се становништво повећава, „као број становника у Чикагу“. Пре 70 година – пет хиљада, кроз 70 година – милион и по становника. И ни у једној од њих ни духа, ни мисли, ничега. У ствари, корице и папир. И „нешто одштампано“.

Шта је одштампано?

Не питај. Питај: Зашто је штампано? Зато што неко намерава да дође на дужност приват-доцента, затим ванредног професора и најзад редовног професора. Кроз 30 година ће умрети у чину државног саветника. Жена ће га оплакати, а деца наследити.

Сувише малограђански. Ја волим малограђанштину, али тамо где јој је место. Али, сме ли ње бити тамо где су Паскал и Њутн, или Питагора?

Па чак и није у томе ствар, већ у нечему много већем – у ономе штампаном, где „у суштини нема ничега“. Не, привид књиге постоји. Постоје, ипак, странице и на тим страницама слова. Најзад, редови и странице дефинитивно  имају изглед нечег паметног, макар формално: нешто се разматра, ређају се докази. Напросто ужасно: зато што нема мисли, у читавој књизи је нема и она није потребна чак ни аутору, да и не говоримо о некаквом читаоцу.

Како је она састављена?

Без вере, без надахнућа. Као и стихови из 18. века.

На пример:

  1. Христос никада није постојао.

  2. Христос је нешто између митологије и обичне глупости.

Али:

  1. Ја објављујем дисертацију о Оцу Цркве из 11. века.

Рекло би се бесмислица: требало би да објави дисертацију о парним котловима, о једначинама четвртог степена, о рулету, о краљу Лују XI, али, он је већ одабрао тај пут, „отац му је био свештеник и тако је доспео у Духовну академију“ – и сада, природно, објављује дисертацију из свог предмета и предмета свог „вољеног професора“.

„Вољени професор“ чита његову дисертацију, уверава се да познаје сву литературу из датог предмета, тј. да зна несумњиво све књиге, као и дисертације написане о том истом Оцу Цркве;  да никакве очигледне глупости у његовој дисертацији нема: и тада подноси захтев савету универзитета да му одобри одбрану дисертације.

Међутим, ни „вољеног професора“ ни талентованог ученика нимало није брига за Оца Цркве, они му се никада нису молили, и у души нимало о њему не размишљају.

Али, богословљу је дат допринос зато што је написана нова дисертација о Светом Иринеју.

На тај начин, ако у 18. веку још није била рођена поезија, у 20. веку је због аутономног организовања и деловања научне машинерије дошло до својеврсног сахрањивања, ишчезавања наука и то апсолутно свих осим егзактних, експерименталних, физичких, природних.

Целокупно велико море хуманистичких наука, наука о човеку, о друштву, о моралу, о религији, о цркви, о Богу, о уметности, о естетици, и тако даље, и томе слично, потпуно је ишчезло оставивши корице и унутар њих, ко зна зашто исписану, тј. упропашћену хартију. У само биће те науке и биће предмета тих наука нико не верује. Уопште, саме суштине ствари овде нема.

Чудно. Ужасно. И сасвим истинито.

 

Превела: Мирјана Грбић

 

Из књиге ПОСЛЕДЊЕ ЛИШЋЕ, Београд: Логос, 2018.

 

listovi.jpg

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јул 18, 2019 in Розанов

 

Ознаке: , , ,

Василиј Розанов ПОЕЗИЈА ЈЕ МЕТАФИЗИКА

  1. 03. 1916.

Метафизика не живи зато што људи тако „желе“, већ зато што је сама душа метафизична. Метафизика је жеђ. И она уистину неће пресахнути.

Она је ‒ глад душе. Када би човек сазнао све „до краја“, дошао би до зида (знања) и рекао: „Тамо нечега има (иза зида)“.

Кад би све пред њим било осветљено, он би сео и рекао: „Чекаћу“.

Човек је безграничан. Сама његова суштина јесте ‒ безграничност. А израз тога јесте метафизика.

„Све је јасно.“ Он ће онда рећи: „Па добро,  али ја хоћу нејасно“.

Напротив, све је у тами. Онда се он дере: „Жудим за светлошћу“.

Човек жуди за оним „другим“. Несвесно. Из те жудње је рођена метафизика.

„Хоћу да завирим тамо, иза границе.“ „Хоћу да дођем до краја.“

„Нека умрем, али желим да знам шта ће бити после смрти.“

„Не могу да знам? Онда ћу се потрудити да то видим у сну, да замислим, да одгонетнем, да о томе напишем песму.“

Да, ето рецимо песме. Оне су такође метафизичне. Песме и дар да се оне сроче ‒ такође су оданде, одакле је и метафизика.

Човек говори. Рекло би се да је то довољно. „Реци све што желиш.“

Одједном, он запева, То је метафизика, метафизичност.

 

 

Превод: Нада Грбић

 

Из књиге Последње лишће, Логос, Београд, 2018

 

list i kamen

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јун 17, 2019 in Розанов

 

Ознаке: , ,

Василиј Розанов О СУЛУДОМ СПОРТУ ОБЕЗБЕЂИВАЊА СРЕДСТАВА ЗА ЖИВОТ

***

Тај изузетан и, у суштини, редак феномен да „неки људи не брину о самом животу већ о начину стицања средстава за њега“, улази „ у саму душу цивилизације и она постаје потпуно сулуд спорт обезбеђивања средстава за живот, а ради чега, ђаво ће га знати. „Брже, брже, хлеба, машина, јаја, памука, дајте, превозите, обрађујте, циц, шећер, јаја, лан, сеците шуме, правите од њих дрва, прерађујте их у перкет, брже, брже, брже!“

‒ Безглаво чудовиште: па шта ће ти све то?

Али чудовиште је већ одавно безглаво, и виче:

„Брже, брже!… Телефон, машине… Култура, напред, идемо, летимо!“

[…]

Невероватно је што се племенита, великодушна и осетљива Европа заразила тако бедним идеалом. Заразила се губљењем свих идеала и стављањем вреће с новцем, који је њој у суштини непотребан, на њихово место.

Шта значи уобразиља.

„Теорија економског материјализма“… „Сви историјски феномени објашњавају се економским стањем, економским појавама, економским процесима.“ То не треба побијати, то треба лечити. „Човек нема главу. Ја је код њега не видим. Ја увек гледам у ноге и видим само ноге.“ То је размишљање једног обућара које се Писаребу учинило веродостојним и које се сада на универзитету продаје „као наука“.

‒ Моја ћерка се удала за ноге, зато што је њен муж доле имао чизме.

‒ Моја мати је отегла ноге: јер су је, када је умрла, ставили на сто и ја сам видео њене ноге у ципелама.

‒ Моја жена је родила дечје ножице: зато што ме још од свог порођаја подсећа да треба да купимо „дечије ципелице“.

‒ Моју ташту лече лекарске ноге: када очекује доктора и када се зачује звоно, у собу „лупкајући улазе ноге“.

Живот и смрт су ноге. Ноге, чизме, ципеле, кожа, трговина кожом, израда обуће под називом „брзоход“.

То је „економски материјализам“, „теорија историјског материјализма“, где све опипљиво „мирише на кожу и на рад“, где нема цвећа, анђела, Бога, где је умро цар, где су побијени сви цареби и настала је Валпургијска ноћ.

Одлази, нечастиви.

Социјализам, међутим, и даље стоји, зато што не чује и не види, зато што је дрвен, у суштини, мртав. Мртваци не умиру, њих износе. И социјализам никада неће бити „сломљен“, али ће нестати, сав и одмах, чим се европско човечанство врати нормалном европском животу.

Са песмом и бајком.

Са сиромаштвом и радом.

С молитвом и подвигом. И не помишљајући да буде богато.

 

Превела с руског: Мирјана Грбић

 

Из књиге ПОСЛЕДЊЕ ЛИШЋЕ, Логос, Београд, 2018

 

 

brzina

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јун 14, 2019 in Розанов

 

Ознаке: , ,