RSS

Архиве категорија: Сабато

Ернесто Сабато СЕЋАЊЕ НА ДОДИР ВОЉЕНЕ РУКЕ

Памтим је како стоји на улазним вратима, како ми лагано маше десном руком, одмахивала је једва приметно, таман посла да ја помислим да је њој….., таман посла. У Трећој улици крошње дрвећа полагано су распростирале нему загонетку сутона. Још једном сам се осврнуо да је погледам. Она је поново бојажљиво махнула руком. А онда је остала сама.

Толико сам страсно у то време био посвећен трагању, да нисам био у стању да наслутим да сам тада своју мајку последњи пут видео здраву, на ногама, и да ће тај бол заувек потрајати, као што траје и ове вечери када је се сећам са сузама у очима.

Између живота какав желимо да проживимо, и безначајне јурњаве, у којој нам прође највећи његов део, ствара се јаз који човека дели од среће као што избеглицу раздваја од завичaја. Јер, док је моја мајка стајала тамо, непомична, немоћна да задржи свога сина, не желећи да то учини, ја сам, глув за њен тихи зов, већ јурио за својим грозничавим утопијама, верујући да на тај начин одговaрам на најдубљи зов природе.
…..
Што су ме више прогониле тмине ноћног света, све више сам се приклањао платонском свету, јер што је већа наша унутрашња бура, тим више тежимо да се окружимо некаквим поретком. И тако се догађа да нам наше трагање, наши пројекти или наш посао ускраћују могућност да видимо  лица која нам се касније јављају као истински весници управо онога за чим смо трагали, и истовремено бива да су управо они особе уз које је требало да останемо и да их штитимо.

Како само мало времена посвећујемо старијима! Сада када сам и сам зашао у позне године, колико пута сам се, у самотим часовима који су неизбежни пратилац старости, с болом сећао ње (мајке) како ми последњи пут маше руком и с тугом примећујем какву беспомоћност доносе године, колико у данашње време људи запостављају старије особе, родитеље, деде и бабе, све оне којима дугујемо живот.

Наше „напредно“ друштво занемарује оне који не производе. Господе Боже! Како су они сами, онако препуштени својим мислима! Како смо само изгубили осећај поштовања и захвалности! Какву је пустош донело време, какви су се понори отворили  с годинама, колике су се илузије изгубиле због хладноће и животних бура, због разочарења, неостварених планова и смрти вољених бића!

Сваки пут када сам осећао бол, ја сам покушавао да се успнем на планину, да нађем склониште у њеним висинама, јер је ТА планина нерањива; сваки пут када би ђубре постајало неподношљиво, јер је ТА планина беспрекорно чиста; сваки пут када би ме мучила временска пролазност, јер у ТИМ висинама царује вечност. Али ме је на крају увек сустизао људски жамор, који се шуњао кроз пукотине и пео се из мојих сопствених дубина.

Јер свет није само оно што је изван нас него се налази у најскровитијем кутку нашег срца. И кад-тад она висока беспорочна планина учини нам се као тужно привиђење, као бег, јер свет за који смо одговорни је овај овде: једини је који нас рањава болом и несрећом, али је исто тако и једини који нам даје пуноћу живљења, ову крв, овај жар, ову љубав, ово ишчекивање смрти. Једини је који нам нуди врт у смирај дана, додир вољене руке.

 

Е. Сабато, одломак из есеја Између добра и зла

http://www.srodstvopoizboru.com

baka

 

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на април 23, 2017 in Сабато

 

Ознаке: , ,

Ернесто Сабато О НЕКИМ БОЛЕСТИМА ОБРАЗОВАЊА

„…Људско биће учи у оној мери у којој учествује у откривању и изумевању. Мора имати слободу мишљења, да би могао грешити, исправљати се, да би искушавао методе и путеве, истраживао. Иначе ћемо, у најбољем случају, створити ерудите, а у најгорем, књишке мољце и папагаје који понављају овештале текстове. Књига је једна величанствена помоћ, ако се не претвори у сметњу. Да се Галилеј ограничио на то да понавља Аристотелове текстове (као једно од оне деце коју учитељи сматрају „добрим ђацима“), не би утврдио да се учитељ преварио по питању падања тела. И то што кажем за књиге такође важи и за учитеља, што је добро ако није препрека; изгледа као шала, али је то једна од најчешћих невоља. У етимолошком смислу, educare, образовати, значи развијати, водити према споља оно што је још у заметку, остварити оно што само потенцијално постоји. Тај посао бабице учитељ веома ретко постиже, и можда је средиште свих зала сваког образовног система. Платон запањује као извор филозофије, односно знања. И зато би морао бити основа сваког образовања. Изгледа да запањеност не треба подстицати, сама се јавља пред непознатим. А шта је мање познато од васељене, од стварности, за некога ко тек почиње? Ма како парадоксално изгледало, није тако, и готово би се могло тврдити да је лакше запањити развијен или надмоћан неголи непоуздан дух. Обична особа полако губи првобитну способност какву има дете, јер је отупела од општих места, све док не престане да примећује како човек са две главе није ништа фантастичнији од човека са само једном. Поново се дивити једноглавости, или се изненадити што људи немају четири ноге, захтева неку врсту поновног учења чуђењу. Било да се дете полако учи тој способности, било да је мали број особа има у високом степену, извесно је да се ништа важно не може предавати ако претходно не постоји способност да се изазове чуђење. Живимо окружени тајном; живимо висећи између оног двоструког бескраја који је застрашивао Паскала: све је фантастично, па и невероватно, а ипак се обичан човек ретко чуди, медиокритетизован понављачким образовањем, здравим разумом, а сада још и телевизијом. Ни деца се више не чуде када виде човека како хода по Месецу, иако физичар зна да је то потпуно неуобичајено и безмало чудесно. Зашто би се говорило о другим чудима: постоји ли машина којом пишем? Зашто сањамо? Како се сећамо прошлих догађаја и где се они чувају? Да ли је дневни свет стварнији од света из кошмара? Треба приморати ученика да поставља себи питања. Треба га научити да зна да не зна, и да углавном не знамо, да бисмо га припремили не само за истраживање и науку, него и за знање и мудрост, јер, по Шелеру, образован човек је неко ко зна да не зна, човек оне старе и племените docta ignorantia, човек који предосећа да је стварност бескрајно пространија и тајанственија него оно чиме је наша наука овладала. Када се ђак једном нађе у таквом духовном расположењу, остало долази малтене само по себи, јер отуда потичу питања и учи се само оно што нам је животно потребно. Ту је наново потребан мајеутски рад учитеља, који не сме предавати филозофију него, како је говорио Кант, подучавати филозофирању. Јер знање и култура су истовремено традиција и обнова, тако да у једном тренутку ученик може да се претвори у обновитеља; тренутак у којем ће истински велик учитељ морати да покаже своје врхунске квалитете, прихватајући стваралачку клицу која се тако често јавља у младалачким умовима, не само зато што су свежији, него и зато што су одважнији. Не знам које је професоре имао Галилеј у време када му је пало на ум да се успентра на торањ да одозго баци два камена, а заједно са њима и Аристотелову теорију; ако су били лоши, зацело су се наљутили због таквог злочина; ако су били прави учитељи, вероватно су се обрадовали тој светој побуни, jер на супротном крају од демагошког професора који деци повлађује, налази се глупи, ауторитарни професор који сматра да је знање заувек окамењено, непокретно, увек једнако само себи. То је професор који види у ученику потенцијалног непријатеља, а не сина кога мора волети; онај који заводи злокобну гвоздену дисциплину, често да би прикрио сопствено незнање и слабости; онај који само служи за фабриковање папагаја и бубалица, који кажњава уместо да образује и ослобађа; онај који означава као „доброг ђака“ оног осредњег који се придржава његових прописа и лепо се понаша. То је тип професора који је коначно пронашао обећану земљу у тоталитарним земљама, у којима су знање и култура замењени идеологијом.“

 

обраѕованје

 
Оставите коментар

Објављено од стране на октобар 1, 2014 in Сабато

 

Ознаке: , ,