RSS

Архиве категорија: Сабато

Ернесто Сабато СЕЋАЊЕ НА ДОДИР ВОЉЕНЕ РУКЕ

Памтим је како стоји на улазним вратима, како ми лагано маше десном руком, одмахивала је једва приметно, таман посла да ја помислим да је њој….., таман посла. У Трећој улици крошње дрвећа полагано су распростирале нему загонетку сутона. Још једном сам се осврнуо да је погледам. Она је поново бојажљиво махнула руком. А онда је остала сама.

Толико сам страсно у то време био посвећен трагању, да нисам био у стању да наслутим да сам тада своју мајку последњи пут видео здраву, на ногама, и да ће тај бол заувек потрајати, као што траје и ове вечери када је се сећам са сузама у очима.

Између живота какав желимо да проживимо, и безначајне јурњаве, у којој нам прође највећи његов део, ствара се јаз који човека дели од среће као што избеглицу раздваја од завичaја. Јер, док је моја мајка стајала тамо, непомична, немоћна да задржи свога сина, не желећи да то учини, ја сам, глув за њен тихи зов, већ јурио за својим грозничавим утопијама, верујући да на тај начин одговaрам на најдубљи зов природе.
…..
Што су ме више прогониле тмине ноћног света, све више сам се приклањао платонском свету, јер што је већа наша унутрашња бура, тим више тежимо да се окружимо некаквим поретком. И тако се догађа да нам наше трагање, наши пројекти или наш посао ускраћују могућност да видимо  лица која нам се касније јављају као истински весници управо онога за чим смо трагали, и истовремено бива да су управо они особе уз које је требало да останемо и да их штитимо.

Како само мало времена посвећујемо старијима! Сада када сам и сам зашао у позне године, колико пута сам се, у самотим часовима који су неизбежни пратилац старости, с болом сећао ње (мајке) како ми последњи пут маше руком и с тугом примећујем какву беспомоћност доносе године, колико у данашње време људи запостављају старије особе, родитеље, деде и бабе, све оне којима дугујемо живот.

Наше „напредно“ друштво занемарује оне који не производе. Господе Боже! Како су они сами, онако препуштени својим мислима! Како смо само изгубили осећај поштовања и захвалности! Какву је пустош донело време, какви су се понори отворили  с годинама, колике су се илузије изгубиле због хладноће и животних бура, због разочарења, неостварених планова и смрти вољених бића!

Сваки пут када сам осећао бол, ја сам покушавао да се успнем на планину, да нађем склониште у њеним висинама, јер је ТА планина нерањива; сваки пут када би ђубре постајало неподношљиво, јер је ТА планина беспрекорно чиста; сваки пут када би ме мучила временска пролазност, јер у ТИМ висинама царује вечност. Али ме је на крају увек сустизао људски жамор, који се шуњао кроз пукотине и пео се из мојих сопствених дубина.

Јер свет није само оно што је изван нас него се налази у најскровитијем кутку нашег срца. И кад-тад она висока беспорочна планина учини нам се као тужно привиђење, као бег, јер свет за који смо одговорни је овај овде: једини је који нас рањава болом и несрећом, али је исто тако и једини који нам даје пуноћу живљења, ову крв, овај жар, ову љубав, ово ишчекивање смрти. Једини је који нам нуди врт у смирај дана, додир вољене руке.

 

Е. Сабато, одломак из есеја Између добра и зла

http://www.srodstvopoizboru.com

baka

 

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на април 23, 2017 in Сабато

 

Ознаке: , ,

Ernesto Sabato „O nekim bolestima obrazovanja“

„…Ljudsko biće uči u onoj meri u kojoj učestvuje u
otkrivanju i izumevanju. Mora imati slobodu mišljenja, da
bi mogao grešiti, ispravljati se, da bi iskušavao metode i
puteve, istraživao. Inače ćemo, u najboljem slučaju,
stvoriti erudite, a u najgorem, knjiške moljce i papagaje
koji ponavljaju oveštale tekstove. Knjiga je jedna
veličanstvena pomoć, ako se ne pretvori u smetnju. Da se
Galilej ograničio na to da ponavlja Aristotelove tekstove
(kao jedno od one dece koju učitelji smatraju „dobrim
đacima“), ne bi utvrdio da se učitelj prevario po pitanju
padanja tela. I to što kažem za knjige takođe važi i za
učitelja, što je dobro ako nije prepreka; izgleda kao šala, ali
je to jedna od najčešćih nevolja.
U etimološkom smislu, educare, obrazovati, znači
razvijati, voditi prema spolja ono što je još u zametku,
ostvariti ono što samo potencijalno postoji. Taj posao
babice učitelj veoma retko postiže, i možda je središte svih
zala svakog obrazovnog sistema.
Platon zapanjuje kao izvor filozofije, odnosno znanja. I
zato bi morao biti osnova svakog obrazovanja. Izgleda da
zapanjenost ne treba podsticati, sama se javlja pred
nepoznatim. A šta je manje poznato od vaseljene, od
stvarnosti, za nekoga ko tek počinje? Ma kako
paradoksalno izgledalo, nije tako, i gotovo bi se moglo
tvrditi da je lakše zapanjiti razvijen ili nadmoćan negoli
nepouzdan duh. Obična osoba polako gubi prvobitnu
sposobnost kakvu ima dete, jer je otupela od opštih mesta,
sve dok ne prestane da primećuje kako čovek sa dve glave
nije ništa fantastičniji od čoveka sa samo jednom. Ponovo
se diviti jednoglavosti, ili se iznenaditi što ljudi nemaju
četiri noge, zahteva neku vrstu ponovnog učenja čuđenju.
Bilo da se dete polako uči toj sposobnosti, bilo da je
mali broj osoba ima u visokom stepenu, izvesno je da se
ništa važno ne može predavati ako prethodno ne postoji
sposobnost da se izazove čuđenje. Živimo okruženi
tajnom; živimo viseći između onog dvostrukog beskraja
koji je zastrašivao Paskala: sve je fantastično, pa i
neverovatno, a ipak se običan čovek retko čudi,
mediokritetizovan ponavljačkim obrazovanjem, zdravim
razumom, a sada još i televizijom. Ni deca se više ne čude
kada vide čoveka kako hoda po Mesecu, iako fizičar zna da
je to potpuno neuobičajeno i bezmalo čudesno. Zašto bi se
govorilo o drugim čudima: postoji li mašina kojom pišem?
Zašto sanjamo? Kako se sećamo prošlih događaja i gde se
oni čuvaju? Da li je dnevni svet stvarniji od sveta iz
košmara?
Treba primorati učenika da postavlja sebi pitanja.
Treba ga naučiti da zna da ne zna, i da uglavnom ne
znamo, da bismo ga pripremili ne samo za istraživanje i
nauku, nego i za znanje i mudrost, jer, po Šeleru,
obrazovan čovek je neko ko zna da ne zna, čovek one stare
i plemenite docta ignorantia, čovek koji predoseća da je
stvarnost beskrajno prostranija i tajanstvenija nego ono
čime je naša nauka ovladala. Kada se đak jednom nađe u
takvom duhovnom raspoloženju, ostalo dolazi maltene
samo po sebi, jer otuda potiču pitanja i uči se samo ono
što nam je životno potrebno. Tu je nanovo potreban
majeutski rad učitelja, koji ne sme predavati filozofiju
nego, kako je govorio Kant, podučavati filozofiranju. Jer
znanje i kultura su istovremeno tradicija i obnova, tako da
u jednom trenutku učenik može da se pretvori u
obnovitelja; trenutak u kojem će istinski velik učitelj
morati da pokaže svoje vrhunske kvalitete, prihvatajući
stvaralačku klicu koja se tako često javlja u mladalačkim
umovima, ne samo zato što su svežiji, nego i zato što su
odvažniji. Ne znam koje je profesore imao Galilej u vreme
kada mu je palo nа um da se uspentra na toranj da odozgo
baci dva kamena, a zajedno sa njima i Aristotelovu teoriju;
ako su bili loši, zacelo su se naljutili zbog takvog zločina;
ako su bili pravi učitelji, verovatno su se obradovali toj
svetoj pobuni, Jer na suprotnom kraju od demagoškog
profesora koji deci povlađuje, nalazi se glupi, autoritarni
profesor koji smatra da je znanje zauvek okamenjeno,
nepokretno, uvek jednako samo sebi. To je profesor koji
vidi u učeniku potencijalnog neprijatelja, a ne sina koga
mora voleti; onaj koji zavodi zlokobnu gvozdenu
disciplinu, često da bi prikrio sopstveno neznanje i
slabosti; onaj koji samo služi za fabrikovanje papagaja i
bubalica, koji kažnjava umesto da obrazuje i oslobađa;
onaj koji označava kao „dobrog đaka“ onog osrednjeg koji
se pridržava njegovih propisa i lepo se ponaša. To je tip
profesora koji je konačno pronašao obećanu zemlju u
totalitarnim zemljama, u kojima su znanje i kultura zamenjeni ideologijom.“

обраѕованје

 
Оставите коментар

Објављено од стране на октобар 1, 2014 in Сабато

 

Ознаке: , ,