Светислав Стефановић СКЛАД

Понекад отпловим на крилима звука

У чаробни свет, о коме ухо сања.

Не мирише тамо дах цветних јабука,

Нит се смеје сунце измеђ родног грања.

 

Једва чула слуте изглед таме томе свету.

Дочарат га зна тек у бојама сјајним

Душа сам кроз сан о чаробном лету.

Тада га назирем неким чулом тајним.

 

Чулом једним општим, које бића спаја.

И ја своју душу живо ћутим истом

Тад, кад она тоне у души бескраја

Ко маглице прамен у етеру чистом.

 

Осећање то је што уметник има

У часове чудне првог надахнућа.

Још не позна море, тек га хвата плима,

Ил чежњиве сени ранога сванућа.

 

Захвати му душу чежња, која ствара

И која убија, чежња сваког бића –

Оставља што има да ново дочара,

Срећно тек у слутњи незнаног открића.

 

И животу што је ко низ одношаја

Међу бројевима разних величина,

Тад број сваки има чезнуће бескраја,

И тон сваки мре сред небесних пучина.

 

 

Светислав Стефановић СРЕЋА УСАМЉЕНОСТИ

Без крова остах, ко бескућник прави

По граду идем, пустом, заспаломе,

И нигде никог на том путу моме,

Ни живе душе да ми се појави.

 

Празно је све до звезда ситни’, бледи’.

Усамљен, презрен, гоњен, без свог гнезда,

Блудим под сјајем ситних, бледих звезда,

Што сјају и кад нико их не гледи.

 

И докле оне сјају са свог трона,

Тихо и немо и без осећања,

Дира ме та осамност милиона

 

Њиних, и схваћам срећу тиху, свету,

Што ја и за њих имам осећања,

 Док носим душу на крст разапету.

 

Childe Hassam

 

Светислав Стефановић ПОГЛЕД

У души мојој, кô у телу врви Безбројно мноштво света чудна, жива, И силна бића разновсних крви Тужна и ведра, зла и милостива. У часовима осаме најдубље Светови моји у мени се буде И свладају ме живље тад и грубље, Него сви ланци друштвености худе. И често њиној власти се подајем, Рођена душа постаје ми […]

via Светислав Стефановић, ПОГЛЕД — СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ