Дан Светог Саве прилика је за истинске повратке његовој личности и светима попут њега, не само преко речи, него је прилика за сусрет у мислима и у духу, са суштинама и непролазним вредностима које из живота светитеља непрестано ишчитавамо.
Живот без светости је једна од несрећа нашег времена. У чему се огледа светост Светог Саве?
Свети Сава је, свакако, најпознатији српски светитељ. Још за живота уживао је необично велик и неоспорен углед у целом народу. Био је вољен због велике доброте коју је свуда показивао, због силних доброчинстава која је сваком приликом чинио. Поштован је због великих заслуга за народ, цркву и државу, а дивили су му се због неуморног рада и, посебно због побожног и чистог светачког живота.
Усмерен је био на духовно и земаљско служење Богу и цркви, али и свом Отачаству и српском народу. Ова два служења пре се у њему сједињују, него што теку напоредо, представљају два чврста ослонца његовог живота и праву суштину његовог бића. За потребе своје земље одлазио је у одговорна државничка и дипломатска посланства, да мири закрвљене и узајамно устремљене краљеве, чак и онда када су то била његова браћа, и да са земље и из ње отклања погубне ратове и претећа братоубилачка истребљења. Његова дела светле и способношћу да језиком љубави буде изнад Истока и Запада и чини оно што је најбоље за свој народ и државу.
Шта значи реч СВЕТОСТ? Ко су СВЕТИТЕЉИ?
Ако се позовемо на етимологију, видимо да је у корену светости – светлост. Светли свест која је схватила да је била Све, а Све је у корену речи све-тлост, све-ст, све-тост. Светац је дакле Човек који је схватио да је Све, а схватитити да си Све значи да између тебе и других људи нема и никада није ни било неке границе, да су све границе лажне, да нам је Суштина иста, и не само са људима, него и са сваким живим створом, целом планетом, весељеном. Иста нам је суштина са видљивим и невидљивим световима. Различита су нам имена, али нам је исти Бог.
Нажалост, данас на помен светитеља, најчешће нам искрсне лик средњовековног Супермена, који можда лети, можда по небу знамења чини, мудро саветује, гледамо га као митску личност, којој можда помало и завидимо, можда бисмо хтели да будемо као она. Најчешће дубоко у себи уопште не верујемо да је таква особа икада постојала. Када би нам се учинило да неко такав можда долази свако јутро са нама у школу или на посао, већ следећег трена помислили бисмо да је то фантастичније од свих легенди које смо чули или прочитали о светитељима. Међутим, светост није никаква измишљотина доконих гуслара, који су морали да испуне досадне зимске ноћи без телевизијског програма Прве и Пинка. Светост је особина иманентна сваком човеку, саставни део нас.
Постоје људи чија дела светле и након њихове смрти, светле дела, али и мотиви због којих су учињена и докле год их се сећамо и о њиховим поступцима размишљамо, и сами постајемо бољи. Један од таквих је и младић којег бих данас поменула. Према његовом животу снимљен је филм Кругови , а његово име носи и једна улица у Новом Саду. У тренутку који би за већину представљао надљудску дилему да ли помоћи човеку који се нашао у позицији слабијег и нападнутог, али и ратног непријатеља, за Срђана је могућ само један избор. Он прискаче у помоћ „непријатељу“, „чија је кривица садржана само у његовом имену“. Гине бранећи другог човека, односно, како је његов отац написао у читуљи :“Умро је обављајући људску дужност“.
То није само људски, већ и хуманистички, свети чин. У времену у којем живимо и где се људи труде да гледају углавном само своја посла , где су животне вредности тешко схватљиве уколико нису материјалне природе и где је за нас добро једино оно што нам је од користи, тешко је објаснити и спознати величину Срђанове жртве. Он је свесно стао у одбрану слабијег и за живот ближњег положио свој.
Сви ми, како би рекао Андрић, живимо од снага које носимо у себи или их стичемо уз пут, од стварних добара и вредности којима располажемо и које можемо у сваком тренутку да уложимо у живот. И поред тога, живот нам се често чини пун неизвесности и препрека, у нама и око нас. Повремено се нађемо у ситуацијама када се од нас тражи да одбацимо све маске: име, презиме, занимање, титулу, сталеж, нацију. И када маска спадну, када се покаже да је фасада била лоша, оно што остане – то смо ми. Када након фасаде и зидови почну полако да се руше, угледамо „бескрајни плави круг и у њему звезду“, круг који је увек и био изнад свих нас. И тада видимо да нема добрих и лоших, пријатеља и непријатеља, већ само свесних Све-га и несвесних. И та у трену пробуђена свест, Срђана Алексића на пример, баца се пред цокуле да заштити „непријатеља“ и та пробуђена свест не мрзи свог убицу јер она је једно са свиме.
Молитвама тога дана, додатно разбуктали пламен неугасле свести нашег светитеља, запалио је ватру тамо где је већ тињала и Срђан Алексић је погледао другим очима. У непријатељу је видео само брата, међу њима није било разлика. Пришао је закрвљенима као Свети Сава својој завађеној браћи, са намером да угаси страсти. У том моменту, њега и нашег Светитеља иста Ватра је грејала, исти Дах оживљавао. И Срђан је стао испред цеви и кундака…
А до краја дана Звезда у бескрајном кругу је још јаче сијала. У бескрајном плавом кругу ће ионако, и све и сви, бити једнога дана само Блистава Звезда.
Верујем да је тог 27. јануара 1993. године, на дан када се Срби обраћају свом светитељу, утицај Светог Саве био посебно снажан и да се испољио и пројавио у особи која му је на Земљи у том тренутку била по особинама најближа – Срђану Алексићу. Зато је овај свети дан, чини ми се, права прилика за једно подсећање и промишљање за непролазне светлости наших светитеља и ближњих који њима стреме.
27. јануар 2015
препознавања 