Andrej Sen-Senjkov DŽUDIT SKOT JE DODIRNULA SVOJE GENE SVOJIM RUKAMA

Sadržaj beleške:

1. A. Sen-Senjkov – Džudit Skot je dodirnula svoje gene svojim rukama

2. Napomene

3. Kratka biografija Džudit Skot

4. Radovi Džudit Skot

 

Džojs i Džudi

DŽUDIT SKOT* JE DODIRNULA SVOJE GENE SVOJIM RUKAMA

 

na njenoj retrosprektivi u tokiju

radovi su visili na prozračnim nitima

u prozračnim staklenim sobama

četrdeset sedmi svečano odeveni hromozomi

u bestidno-golom kariotipu**

čoveka koji odatle ne raste

 

takva je igra – kada muzika stane

treba sesti na stolicu

kojih je, jedna manje

od broja igrača

dva hromozoma na jednoj maloj stolici

sede u belim haljinicama

mašu nožicama

mešajući u vazduhu

gorki šećerni prah

jedva dodirujući

vrelo dno

neudobne šolje

ženskog pola

 

ona se rodila

zajedno za džojs

svojom blizankom

zakačivši se epikantusom plavih očiju

za smeđe sestrine pete

 

svoje predmete počela je da stvara

kad joj je bilo preko četrdeset

na jedan rad odlazilo bi nekoliko nedelja ili meseci

u nekom momentu naglo bi prekidala

gubeći interes za njega

ustajala i odlazila

kao što je putnik

prinuđen da podigne genetski stočić ispred sebe

kada pomoćno krilo aviona započne sletanje

 

gluvnema kao užas medvedića

koji saznaje da je neko spavao u njegovom krevetiću

 

kada je došla slava

počela je da nosi

čudnovate turbane

uplićući u njih pera i bižuteriju

španci su o njoj snimili dokumentarni film

„šta je pod tvojim šeširom?“

 

štajner je pisao:

kod ljudi sa daunovnim sindromom***

završena je izgradnja moralnog tela

 

njeni radovi

(sto pedeset)

pronicali su

rendgenskim zracima

pokazujući čudne stvari

jednom su našli venčani prsten

što podseća na priču o „mladim plemkinjama“****

kada se takođe pomoću rendgena

otkrilo da su u ranim etapama

dvorske dame imale dugačak nos

koji se smanjivao postepeno tokom rada na slici

 

postoji fotografija

gde ona radi

na svojoj poslednjoj skulpturi

svi treba da pogledamo njeno lice

beznačajno je što čitamo samo naslove

i nikada ono što je napisano ispod sitnim slovima

 

međunarodni dan ljudi sa daunovim sindromom

obeležava se dvadeset prvog marta

kao i međunarodni dan poezije

u ovom nepravilno ustrojenom svetu

gde se detektor dima uključuje

čak i na anđeoska krila

 

 

Andrej Sen-Senjkov

 

 

Prepevao: Aleksandar Mirković

 

Napomene:

* Džudit Skot – američka umetnica

** Kariotiop – skup svih hromosoma u ćeliji. Svaka vrsta ima svoj karakterističan kariotip.

 

*** Daunov sindrom je oblik hromozomopatije koji se javlja kao posledica trizomije hromozoma 21. Karakteristike su, specifičan izgled lica i umna zaostalost kao obavezni pokazatelj ovog sindroma. Opisao ga je prvi put Lagdon Daun (engl. Lagdon Down) 1866. godine na sopstvenom detetu, a tek 1957. godine je ustanovljeno da je uzrok ovog sindroma trizomija. Učestalost ovog sindroma u ljudskoj populaciji je 1:700 živorođenih. Na tu učestalost utiče starost majke, tako da se kod žena starijih od 40 godina ta učestalost povećava na 1:45 živorođenih.

 

Kariotip osobe sa Daunovim sindromom je:

47;XX(21+) ili

47;XY(21+) (ukupan broj hromozoma, polna konstitucija + hromozom koji je u višku).

 

Uzrok trizomije 21 može da bude i uravnotežena translokacija hromozoma 21 kod jednog od roditelja (smatra se da je ovo uzrok u tek oko 5% slučajeva). Takav roditelj, pored normalnih gameta, može da obrazuje i gamete u kojima je hromozom 21 u višku. Spajanjem takvih nenormalnih gameta (imaju dva hromozoma 21) sa normalnim (imaju jedan hromozom 21) nastaće zigot koji nosi neuravnoteženu translokaciju 21. Osoba sa neuravnoteženom translokacijom 21 imaće kariotip sa 47 hromozoma jer je hromozom 21 u višku (trizomik), a fenotipski Daunov sindrom.

 

Najizrazitija obeležja ovog sindroma su: umna zaostalost; IQ = 40-50, mada ima podataka da IQ može biti i od 25-80; anomalije srca praćene u različitom stepenu anomalijama (nenormalnostima) drugih organa, smanjena otpornost prema infekcijama, povećan rizik za pojavu leukemije, prevremeno starenje i dr.

 

Iz svih tih razloga osobe sa ovim sindromom žive u proseku duplo kraće u odnosu na zdrave osobe. Osobe imaju i prepoznatljive osobine kao što su : koso (mongoloidno) postavljene i široko razmaknute oči; mali nos, širokog korena; smanjen obim glave i pljosnat potiljak; usta su mala pa normalno veliki jezik viri iz njih, a sam jezik je često uvećan i izbrazdan; ušne školjke su skoro uvek loše formirane, male i nisko su postavljene; zubi su nepravilnog oblika i broja i kasno izbijaju; šake su široke i sa kratkim prstima; na dlanovima može postojati brazda četiri prsta (majmunska brazda) uz izmenjene dermatoglife (linije na šakama) i dr.

 

Klinička slika može biti ublažena ako je kod osobe prisutan mozaicizam. (izvor: Wikipedia)

 

 

**** Mlade plemkinje (Las Meninas) – Velaskezova poznata slika

 

 

DŽUDIT SKOT – KRATKA BIOGRAFIJA

 

Međunarodno priznata američka vizuelna umetnica rođena je sa potpuno oštećenim sluhom i sa Daunovim sindromom. Prvih sedam godina provela je u kući uz sestru bliznakinju i stariju braću u polururalnoj zajednici na izlazu iz grada. Iako je razvojni jaz između dve devojčice bio očigledan, „roditelji su se svesno trudili da se prema najmlađim članovima porodice ophode podjednako. Često su ih oblačili identično i ohrabrivali ih da u svakom događaju učestvuju pod jednakim uslovima“. Džudit je uvek pratila njena sestra bliznakinja, Džojs, koja joj je pomagala i bila njen čuvar i prevodilac. (Mada Džojs insistira da je Džudit ta koja je oduvek bila njena vodičica i učiteljica.)

 

Kada je došlo vreme da devojčice krenu u školu, utvrđeno je da se Džudit ne može obrazovati, čak ni u razredu za decu sa teškoćama u učenju, već da joj je potrebna stalna nega i nadzor. Lekari nisu otkrili da ima potpuno oštećen sluh, već su procenili da je ‘duboko retardirana’. Prema savetu lekara, njeni roditelji 18. oktobra 1950. smeštaju Džudit u Državnu ustanovu za mentalno retardirane osobe. Razdvajanje bliznakinja imalo je veliki uticaj na obe. Džudit je postala ozbiljno otuđena, a uskoro su se pojavili i problemi u ponašanju. U njenom zdravstvenom kartonu se navodi da „se čini da ona nije u dobrom odnosu sa svojim okruženjem. Ne slaže se dobro sa drugom decom, nemirna je, jede neuredno, suze briše rukavom, tuče drugu decu. Njeno prisustvo u raredu ima uznemirujući uticaj“.

 

Džudit je ostala u državnoj ustanovi 35 godina, sve dok njena sestra bliznakinja, Džojs, nije postala njena starateljka 1985. godine. Džudit se tada preselila u Kaliforniju, državu u kojoj osobe sa mentalnim invaliditetom imaju pravo na doživotno obrazovanje.

 

Aprila 1987. godine Džudit je počela da pohađa Umetnički centar kreativnog rasta (Creative Growth Art Center) u Ouklendu/ Kalifornija, prvi centar u svetu za umetnike sa invaliditetom. Tokom prvih meseci u Centru, Džudit nije bila zapažena sa bojama. Crtala je petlje i krugove, ali je bila toliko nezainteresovani za stvaranje da je njena sestra razmišljala da je ispiše. Međutim, nekoliko meseci kasnije Džudit je slučajno otkrila časove tekstilne umetnosti koju je vodila gostujuća umetnica Silvia Seventi. Koristeći materijale koji su joj pri ruci, Džudit je spontano otkrila svoju jedinstvenu i radikalno drugačiju formu umetničkog izražavanja. Dok su ostali studenti vezli, ona je vajala s neviđenim žarom i koncentracijom.

 

Njena posebna kreativnost je brzo prepoznata, i ona je dobila potpunu slobodu da sama bira materijale. Uzimajući objekte koje je pronalazila (često ih je krala od drugih ljudi u Centru) ona bi ih uvijala u pažljivo birana obojena prediva i tako stvarala različite skulpture raznovrsnih oblika. Neke su ličile na čaure ili delove tela, a drugi pak na toteme. U nedostatku govora, Džudit je razgovarala sa svetom kroz svoje skulpture koje, čini se, odražavju različita vremena – raznobojni, taktilni svet njenog detinjstva; uspomene i osećanja vezana za izolaciju u državnoj ustanovi, i iznad svega, njeno blizanačko iskustvo. Mnogi njeni radovi su objekti u paru; Očigledno da je njeno blizanačko iskustvo od suštinskog značaja za njeno stvaralaštvo.

 

Tokom poslednjih 18 godina svog života Džudit je strasno radila i stvorila je više od 200 skulptura, neke male i intimne, a druge toliko velike da je jedva mogla da ih premesti bez pomoći.

 

Prva izložba njenih umetničkih radova u 1999. godini poklopila se sa objavljivanjem knjige Džona Makgregora – Metamorphosis: The Art of Fiber Judith Scott (Metamorfoze: Umetnost od vlakana Džudit Skot), detaljne studije koja je doprinela da njen umetnički rad dobije svetsko priznanje.

 

Kao i sama Džudit, njene skulpture su veoma individualističke i ona je u početku stekla slavu kao autsajderska umetnica. Međutim, tokom vremena, svaki fokus na njen invaliditet je izbledeo da bi na kraju postao samo fusnota u priči o svetski poznatoj umetnici.

 

Rad Džudit Skot je postao izuzetno popularna u svetu autsajderske umetnost, njena slava je rasla i muzeji i galerije širom sveta organizovali su izložbe i kupovali njene radove za svoje stalne kolekcije. Neki njeni radovi su prodati za više od $15,000.

 

Džudit Skot je umrla u svojoj 61. godini prirodnom smrću u kući svoje sestre u Dač Fletu u Kaliforniji. Nadživela je svoj životni vek za više od pedeset godina.

 

Umetnički rad Džudit Skot i dalje živi.

 

Radovi Džudit Skot izloženi su u stalnim postavkama muzeja u Parizu (Francuska), Pragu (Češka), Menhetnu (Njujork), San Francisku (Kalifornija), Čikagu (Ilinois), Dablinu (Irska), Ouklendu (Kalifornija), Lozani (Švajcarska), Baltimoru (Merilend).

 

Rediteljka Betsi Bajha iz San Franciska je 2006. godine prikazala tridesetominutni dokumentarni film Outsider: The Life and Art of Judith Scott (Autsajderka: Život i umetnost Džudit Skot). Iste godine Lola Barera i Inaki Penafiel prikazali su dokumentarni film o Džudit Skot – ¿Qué tienes debajo del sombrero? (Šta se krije ispod šešira?). Skot Ogden i Malkolm Hern su 2009. godine izradili dokumentarni film Make koji istražuje živote i umetničke tehnike Džudit Skot i nekoliko drugih samoukih umetnika.

U Centru za feminističku umetnost Elizabet A. Sakler u Bruklinskom muzeju trenutno je u toku izložba radova Džudit Skot i biće otvorena do 29. marta 2015. godine. Holand Kotar u svom članku objavljenom u Njujork tajmsu naslovljenom Tišina upakovana u elokventne čaure – zagonetne skulpture Džudit Skot ovako opisuje izložbu:

 

Skulpture Džudit Skot stoje kao veliki, neotvoreni, verovatno neotvorivi paketi, nepoznatog sadržaja. U nekim se naziru predmeti ispod slojeva čvrsto vezanih žica, užadi i platnenih traka: dečija stolica, žičane vešalice, a u jednom ambicioznom primerku nimalo prerušena kolica za kupovinu. Neki radovi ukazuju na konture muzičkih instrumenata, oružja ili alata. Većina je nepravilno okružena i prekrivena plaštom u svetloj boji prediva. Svi su neimenovani, izgledaju kao gromade upakovanih poklona, mada je teško proceniti njihovu težinu ili senzaciju koju izazivaju na dodir. Teški ili laki? Meki ili tvrdi?

 

Možete ih sve identifikovati kao apstraktne skulpture i tu se zaustaviti, mada to izostavlja nešto vitalno: jasne dokaze o radu ruku i uma koji pletu linije i boje jednako ciljano kao izražajni potezi četkice na slici. Ali izražavajući šta? Misterija izaziva spekulaciju. Javljaju se misli o ritualu i igri i slike iz nauke: gnezda, sistem krvotoka, nervna vlakna. Tako se stvara veza sa istorijom umetnosti, uključujući i istoriju umetnosti tekstila, staru i novu , koja je u velikoj meri proistekla iz ruku žena.

 

Tekst pripremila Veronika Mitro

 

Izvor: http://zena.invalidnost.net/index.p…