RSS

Архиве категорија: Серђукова

Александра Серђукова АПОЛОГИЈА КРИТИКЕ (1)

***

Критичар је, пре свега, човек. Човек, то значи – свесно, слободно и морално урачунљиво биће. Човек озбиљан, паметан, одговоран за своје речи, као и за своја дела. Човек осетљив, културан, искусан и мудар. Учен, али без педантерије. Љубитељ уметности али без дилетантизма. Вешт и префињен, али без снобизма. Мислилац, који не презире стварност него, шта више, узима је за полазну тачку сваког размишљања. Независан делатељ, који не узима учешћа у партијским свађама, политичким комбинацијама и борби класа него је чврсто укорењен у националном животу. Представник једног народа а не сталежа, гласоноша једног доба, а не правца, орган националне свести и свечовечанске  савести, а не безбојни интернационалиста или провинцијски мештанин који не види даље од звоника своје паланке. Човек, који мисли својом главом и осећа својим срцем, али је способан да се уживи у другога, да прекорачи границе своје личности, да се уздигне до контемплације невидљиве стварности. Човек религиозно усмереног духа, морално трезвене воље, целомудрене и отмене маште. Човек, чији суд не потиче из себичних, површних или споља наметнутих мотива, него из суштине ствари о којој даје мишљење. Прави критичар није само даровита личност; он је мушки чврсти и јаки карактер, душа пуна љубави и симпатије, стални, доследни, марљиви радник – истинска морална вредност. Свест о којој се уметност остварује, савест укорењена у духовној стварности, крепка рука која гради од најбољег материјала – потребни су критичару колико и способност интуитивног схватања, смисао за лепо и дар тачног и јасног формулисања.

Критичар није смо тумач уметности, он је и сам уметник. Уметник је по самом склопу својих душевних моћи. Осећаји су му продуховљени, чувства изнутра хармонизована, утисци организовани и пречишћени, мисли проживљене, а психичке енергије усредсређене и уобличене. Као уметник, критичар поседује осећај лепога, способност проналажења естетских могућности у стварима, дар форме и вештину задржавања и репродуковања психичких садржаја. Као уметник, критичар осећа ритам реченице, боју звука, изразитост линије и, као он, даје своме делу архитектонски правилан облик. За разлику од сликара, вајара, музичара, песника, критичар оперише не чулним материјалом уметности него њеним душевним ткивом, њеним духовним супстратом и њеном идеалном замишљеном формом. Пријемљив за зрачења, треперења, таласања, као уметник, критичар у мањој мери поседује примитивну стваралачку моћ или надмашује уметника способношћу процењивања и схватања. Критичар је уметник код кога светлост разума преовлађује над ирационалним стваралачким импулсом.

Критичар је и филозоф али, насупрот методама школске филозофије, не апстрахира, не ствара произвољне системе, не удаљава се од реалности, него рони у њу и осветљава је изнутра, не дирајући у њену живу, јединствену и активну целину. Свеснији од уметника, стварнији од филозофа, он има увек присутно осећање моралних вредности, али не пресуђује у име укочене форме него у складу са метафизичким значењем и мистичким дејством психичких енергија које покрећу стварлачку личност и одређују замисао уметника. Способан да разликује духове, критичар је од оних видовитих природа које, друкчије обдарене и управљене другом циљу, дају велике теологе и религиозне проповеднике. Као неопходни орган националне свести која кроз њега прима и одбацује, утврђује и одриче културне и духовне вредности, критичар стоји на врхунцу културе, ради на њеном пречишћавању, њеном уздизању, њеном одуховљавању, брани је од пренатрпаности и механичког подражавања туђим калупима, чува њену чистоту и њену оригиналност, али широм отвара врата свакој правој вредности, свачијем истинском генију.

Идеални критичар – уколико човек уопште може да се приближује свом идеалу – не само у доба зреле културе, потпуне националне самосвести, него и на мучним раскршћима духа, у тешка времена сукобљавања супротних назора, тежњи, прегнућа, услед мутних валова несвесности, индиферентности, подивљања, незнања. Мада је његова судбина трагична, он неустрашиво казује истину, вештом руком одваја пшеницу од кукоља, оживљује прошлост, животвори садашњост, наговештава будућност. И кад би му саговорници били заслепљени материјалисти, животиње од џепа и трбуха, он ствара у оквиру спиритуалистичког погледа на свет и у полету религиозног надахнућа. Најсавеснији и најслободнији радник на култури свога народа, човек, који наденувши име стварима постаје њихов господар, последњи и највиши огранак у дугом низу стваралачких напора, он је прави претеча духовног преображаја човека, културе и света, гласоноша религиозне ренесансе, вођа у ону обећану земљу у коју ће ступити тек будуће генерације хришћански усмерених и Богом благословених генија.

 

 Из књиге ЗАВЕТНО СЛУЖЕЊЕ РУСКОЈ КУЛТУРИ, Огледи и чланци, Нови Сад: Гимназија „Јован Јовановић Змај“, Руски центар Фонда „Руски свет“, 2018.

 

серђукова

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на јул 19, 2019 in Серђукова

 

Ознаке: , ,