Љубомир Симовић О СЛИКАМА ВЛАДИМИРА ВЕЛИЧКОВИЋА

Да ли би овај свет могао још једном да разапне онога који долази да га спасе?

Да ли се овакав свет може спасти?

Да ли овакав свет уопште вреди спасавати?

Да ли тај још једном распети и од свега уморни Христос може још једном да искупи све наше грехове?

Да ли се до распећа стигло зато да би се од њега, још једном, све почело, или да би се на њему, у мукама, без наде у Васксрење, све дефинитивно завршило?

Да ли нас ово сликарство упозорава да је апокалипса једино до чега ова цивилизација, ако настави смером којим је кренула, може стићи?

Да ли су ова питања одговор?

 

 

Љубомир Симовић МАСКЕ

Свако лице с којим се суочиш само је маска,

Испод које се бели друга маска,

Испод које се црни трећа маска,

Испод које се цери четврта маска ⁄… ⁄

 

А твој страх са сваком маском коју скинеш, расте,

Јер већ почињеш да слутиш која се маска крије,

И која те маска чека,

Иза последње маске!

Маске, Планета Дунав, Београд – Смедерево: Београдска књига – Смедеревска песничка јесен, 2012.

 

Љубомир Симовић МОЛИТВА ЗА БУЂЕЊЕ ИЗ РУЖНОГ СНА

„Помози ми, Господе, да се пробудим

Из сна у коме лептир купусар не зна,

А ја немам начин да му докажем,

Да ова главица није главица купуса!”

 

Молитва за буђење из ружног сна, Планета Дунав, Београд – Смедерево: Београдска књига – Смедеревска песничка јесен, 2012.

 

Ljubomir Simović ŽIVA POEZIJA

Skoro svaki razgovor koji se danas vodi o poeziji počinje od zaključka da se poezija čita sve manje. Ili da se ne čita nikako. Od zaključka da se poezija ne čita logično se stiže do pitanja zašto se ona uopšte i piše.

Poeziju prati mnoštvo predrasuda, koje rađaju neznanje i neupućenost. Neretko se srećemo sa uverenjem da je poezija nešto ekskluzivno, nešto za upućene i posvećene, nešto što nema veze ni sa našim životom ni sa našim jezikom. Neko će već pri prvom dodiru s poezijom zaključiti da je ona nešto prevaziđeno, i otpisaće je za sva vremena. Pravi razlozi za ravnodušnost prema pesništvu su, čini mi se, mnogo obziljniji: ljudi ne čitaju zato što ne osećaju potrebu za percepcijom drugačijom od konvencionalne. Zato što ne osećaju potrebu da vide nevidljivu, i da otkriju nepoznatu, stranu stvari. Davno sam napisao, i mnogo puta sam ponovio: „Znajući šta od poezije dobivam ja, koji je čitam, znam šta gube oni koji je ne čitaju.“

Naša škola ne razvija svest o tome da se stvari mogu videti i na neočekivan način. Naprotiv, škola sve uteruje u konvencionalno, u očigledno, u nedvosmisleno. U mrtvo. Izmaltretirani školskom lektirom, ljudi jedva čekaju da se tog mrtvila i te dosade oslobode. Bojim se da se nastava književnosti i danas izvodi na nivou termina „rodoljubiva“, „socijalna“, „ljubavna poezija“, i sličnih. Te termine je, u interesu poezije, trebalo davno ukinuti. Poezija nije izjava ljubavi, ni domovini, ni ženi, nije propaganda patriotizma, nije didaktika. Poezija je: „HIimalaji su kolena drugih planina.“

Mnogo zabuna o poeziji, i mnogo štete, stvorili su i neki tumači poezije, pogotovu oni koji su čitanje i tumačenje pesma trenirali na sastancima idoloških komisija. (Te komisije možemo naći i na neočekivanim adresama.) Ipak, rekao bih da su nezainteresovanosti za poeziju najviše doprinosili pisci rđavih stihova. Ovih dana Raša Popov je objavio zanimljivu knjigu, iza čijeg se provokativnog naslova – Kako napisati najgoru pesmu – krije mnogo dragocenih istina, korisnih i za pesnike, i za čitaoce.

Podozrenje koje osećam prema terminima ustaljenim u školskim teorijama književenosti neretko osećam i prema nekim terminima avangarde. Uključujući i same termine avangarda i avangardno. Od onog što mi se nudilo kao avangardno često sam dobijao manje nego što sam očekivao: uvek sam očekivao nešto avangardnije. Avangardno je najčešće bilo šokantno i provokativno, čak i fascinantno, ali ja od poezije ne očekujem da me šokira i fascinira nego da me odvede tamo gde nisam bio.

Tamo gde drugi kažu „avangardni“ ili „moderna“ poezija, ja koristim jedan termin koji ne zvuči nimalo učeno: ja kažem „živa poezija“. Živa u jeziku, živa u problemu, u motivu, u slici, živa u izrazu, živa u otkriću, živa u činjenici da kazuje i otkriva nešto čega pre nje nije bilo! Pesma ništa ne sme da popravlja. Mora da otkriva. Da bi se otkrilo to „nešto drugo“ i novo, i da bi se stvorio neki novi jezik i izraz, treba gledati sve, slušati sve, čitati sve. Kad kažem sve, ne mislim samo na sve pesnike. Mislim na svejezičke nivoe, od pijace i ulice do Džojsa ili Muzila, od uličnih grafita do Ilijade i Odiseje. A šta želim da nađem čitajući i slušajući to beskrajno i nepregledno sve? Mislim na ono što je napisao pesnik Cantosa: „u izučavanju fizike počinjemo od jednostavnih mehanizama, od poluge, ćuskije, oslonca, kotura i strme ravni, i sve to je korisno kao što je bilo i u času kada je pronađeno.“ Po mom osećanju, pesnik traži slike i simbole koji će u poeziji biti ono što su u fizici poluga, oslonac, kotur i strma ravan. Tražeći ono što neće biti „korisno“ i „novo“ samo jednom, samo prvi put. Što će uvek da nas vodi tamo gde nismo bili. A tamo žele da stignu i neki čitaoci. Nisu svi ljudi digli ruke od sebe.

2008.

Ljubomir Simović – “Titanik” u akvarijumu, Izdavački centar Matice srpskе, N. Sad, 2013

 

Љубомир Симовић О СТВАРНОСТИ, САВРЕМЕНОСТИ, ПОЕЗИЈИ…

Савременост и стварност су често оруђа помоћу којих се поезија притерује уза зид. Мислим на вредност коју ти појмови имају у идеологизованој, догматизованој, свести. Нема већег непријатеља поезији од савремености и стварности у том суженом стању. Што не заначи да су ти појмови, у свом правом обиму, према поезији непријатељски. Кад кажемо стварност, кад кажемо савременост, ми неретко имамо у виду сасвим различите ствари. Да бисмо могли да разговарамо о стварности, ми бисмо претходно морали да видимо шта ко под тим појмом подразумева. Морали бисмо прво да одговоримо на питање шта је стварност. Поезија то питање стално поставља, и стално покушава да на њега да другачији одговор. Поезија верује да је стварност много већа од оног што је опипљиво и проверљиво. У једној ТВ емисији о афричким религијама чуо сам овакву реченицу: „Понекад Свевишњи стави маску да бисмо га могли видети!“ Можда је и песма нека врста „маске“ коју нека невидљива стварност ставља на лица да бисмо је могли видети. У сваком случају, помоћу песме можемо имати увид у неке недоказиве, „непостојеће“, светове. […] Мени су најдраже оне песничке књиге које покушавају да појам стварности прошире, и после којих је стварност много већа него пре.

Љ. Симовић – Ковачница на Чаковини

 

Љубомир Симовић – ДА ЛИ ЈЕ ПОЕЗИЈА МАРГИНАЛНА?

„Савремени узнемирени човек нема времена ни за

молитву и добре помисли, а како би тек имао за поезију. Он,

јутром, прелази улицу, жури, трчи на посао и са посла, хука га

носи и испуњава. Брзина и бука – само то, по цео дан. А код

куће га, навече, чека змајевита жена, сваке злобе барјактар.

Жена или празнина. А сутрадан, опет исто. Нема починка

веселнику, јер жури у Европу. Жури у Европу, у Европу, а већ

га је стигла Америка. Још му треба поезија, па да пресвисне.“

Новица Тадић

Да ли је поезија маргинална зависи и од тога шта сматрате магистралним. Или шта вам се намеће као магистрално. Ако се савремена српска поезија бави нашом судбином – а бави се; ако чува и развија наш језиk – а чува га, и развија га; ако савремена поезiја одржава нашу главу изнад мочваре у коју нас гњурају – а oдржава је; ако у време обезвређивања свега покушава да сачува свест о аутентичним вредностима, и да ствара вредности – а покушава, и не ретко успева у тим покушајима; ако у време безнадежних депресија нуди неку наду која не обмањује – а нуди; ако у време кад губимо свој морални, национални и културни идентитет, чува тај идентитет – а чува га; да ли је она, после свега тога, маргинална?

Она је можда на маргини дневне политике, али њој у дневној политици и није место. Она је, такође, на марагини интересовања ширих слојева, али бити на маргини интересовања ширих слојева не значи бити и на маргини судбине, историје, свести, морала, вредности. Ми се налазимо у времену катастрофалног опадања и свести, и знања, и укуса. Изложени смо експериментима који нас, као друштво, не преобликују, него изобличују. Ево, кажу да је у Вуковој години искорењена неписменост! А ми никада нисмо били неписменији него данас! Српски сељаци некада нису умели да пишу и читају, али су умели да стварају, или барем да слушају, „Женидбу Милића барјактара“, „Зидање Скадра“, „Бановић Страхињу“. А шта стварају, и шта слушају, данас? Данас, кад су „писмени“, они читају исто онолико колико и онда када су се потписивали крстом или отиском палца. Ми, с цивилизацијске тачке гледишта, никада нисмо били толико запуштени, толико деградирани, као данас. Па код нас и неписмени, и полуписмени, пишу латиницом, и зато што је све око њих – и „Не нагињи се кроз прозор!“, и „Пази градилиште!“ – исписано латиницом, и зато што мисле да је писати латиницом више нобл, али и зато што су васпитани да се стиде и својих победа, и своје азбуке.

Љ. Симовић – Ковачница на Чаковини (Београдска књига, 2008)

 

Ljubomir Simović – RASPRAVA U KOJOJ SE POSTAVLJA PITANJE NA KOJE SVAKI PROZOR DAJE DRUGAČIJI ODGOVOR

Konjušar koji ume da govori

ono što nadzornik i knez žele da čuju,

može se nadati da će jednog dana

i sam postati nadzornik ili knez!

To si i sam mogao dosad da naučiš!

A ako nisi naučio šta da govoriš,

bar si mogao naučiti da ćutiš!

Ako ti pred svakim budeš govorio

kao da svedočiš na Poslednjem sudu,

nikad nećeš postati ni konjušar!

I od moćnih kneževa ovog sveta

ne možeš se ničemu nadati!

A čemu bih se od njih i nadao?

Ko bi mi od njih mogao ponuditi

nešto skuplje od ovoga što imam?

Pogledaj, na primer, kroz ovaj prozor!

Pogledaj kroz ovaj prozor, i kaži,

koji bi mi Aleksandar,

Karađorđević ili Obrenović,

Aleksandar Prvi ili Drugi,

Aleksandar Nevski ili Makedonski,

Dušan Silni, Ivan Grozni, Ričard Treći,

Henri Peti, Šesti ili Osmi,

Luj Četrnaesti, Kralj-Sunce, Petar Veliki,

Konstantin Prvi Veliki,

Karlo Veliki,

ili neki Karlo manji od Velikog,

Karlo Glupi, Karlo Ćelavi, Karlo Guzati,

ko bi mi ovo što vidiš kroz ovaj prozor,

mogao dati

ili oduzeti?

Lj. Simović – GOST IZ OBLAKA (Prosveta, 2008)

 

Љубомир Симовић – ХРАСТ НА ПОВЛЕНУ

Мудрац међ нама ћути,

ћути јер види

да онај који би могао

при сјају звезда

које сам пали

Јерусалим да зида,

народе да буди,

труљевину гори,

мекиње меси,

међ свињама спава.

Мудрац међ нама ћути,

ћути јер зна

да бисмо од оног

што би могао рећи

највише пречули,

мало разумели,

па и то мало брзо заборавили.

Мудрац међ нама ћути,

ћути јер смо му језик ишчупали,

јер смо га камењем

и цепаницама јер смо га дотукли.

Ал његова се бела коса

у облаке над Повленом и снег

претвара,

његова дуга брада

дубоко у земљу

пушта храстово корење,

ишчупан, његов језик,

у нова времена,

из сваке гране

избија ко лист,

у храстовој крошњи

с вечери на ветру,

никле из воде,

из птица,

из гробова и вукова,

његове речи,

златне и зелене,

цветају, брује и расту.

И док се жена

у њиховој сенци,

гола као из воде,

гола на обе плећке,

пробуђена сунцем

из неба месечевог

мужу сеновитом

до дна перунике отвара,

из долина,

и с врхова брда,

из градова и села,

из столарских радњи,

с дрварских пијаца,

дуге поворке,

одасвуд,

мостови препуни нáрōдā,

са секирама и тестерама журе

Љ. Симовић – ГОСТ ИЗ ОБЛАКА (Просвета, 2008)