RSS

Архиве категорија: Сиоран

Емил Сиоран ШТА ЈЕ НАТКРИЛИЛО ЧОВЕКОВУ ДУШУ?

***

Пошто је човекова егзистенција најважнија и најчуднија пустоловина што ју је земља видела, неизоставно је да она траје што је могуће краће; њен је завршетак предвидљив и пожељан: непристојно би било непрестано је продужавати. Загазивши у опасну изузетност свога бивствовања, вековима ће још парадоксална животиња играти на своју последњу карту; и миленијумима то може потрајати. Треба ли јадиковати због тога? Очигледно је да она никада неће достићи славу прохујалих дана, јер нам ништа не даје право да наслутимо могућност поновне појаве неког уметника који би могао да стане уз бок Баху или Шекспиру. Декаденција се, пре свега, очитује у уметности: „цивилизација” живи и неко време после распада уметности. Тако ће бити и са човеком: он ће и даље ређати своје подвиге, али ће му духовни извори све више пресушивати, а с њима и свежина надахнућа. Воља за моћи и владањем одвећ је наткрилила душу: кад буде загосподарио свиме што га окружује, власт над својим крајем неће имати. А пошто му сва средства уништавања и самоуништења неће стајати на располагању, човека неће нестати тако лако; извесно је да ће пронаћи средство општег уништења пре но што буде пронашао универзални лек, јер њега, по свему судећи, у природи не може бити. Уништиће се као стваралац: да ли то значи да ће тиме људи нестати са лица земље? Не би требало гледати тако ружичасто на ствари. Много ће се преживелих потуцати земљом као неки сој под-људи, као бродоломници апокалипсе…

Човек није у стању да избегне своју пропаст. Његов освајачки и испитивачки нагон проширује простор око њега, да би потом поништио то што је освојио; оно што он животу придода, окреће се против живота. Роб својих дела, он је – као стваралац – покретачка сила Зла. То важи подједнак за улично трчкарало и за учењака, а  – на општем плану – за најмању бубицу и за Бога. Човечанство је могло остати у стању ненапредовања и продужити своје трајање да је било састављено искључиво од простака и скептика; обузето, међутим, тежњом ка успешности, оно се претворило у ту задихану и позитивно усмерену руљу, осуђену на пропаст због претеране трудољубивости и знатижеље. Похлепно хрлећи ка сопственом праху и пепелу, та руља је припремила себи крај, и свакодневно се у том правцу труди. Ближа расплету но почетку, она предаје својим синовима једино погашени занос пред наилазак апокалипсе…

 

Превод: Милован Данојлић

 

Из есеја РАЗНИ ВИДОВИ ДЕКАДЕНЦИЈЕ, Кратак преглед распадања, Матица српска, Нови Сад, 1979.

apokalipsa 2

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на јун 4, 2017 in Сиоран

 

Ознаке: , , , ,

Емил Сиоран О МЕЛАНХОЛИЈИ

Пошто човек не може од себе да се ослободи, он налази радост у томе да се гризе. Узалуд у то мешамо Господара Сенки, оног што је бацио проклетство на нас: болесни смо од неболести, и без порока смо осуђени. Меланхолија је сањалачко стање егоизма: ниједног предмета изван нас нема, нити има повода за мржњу или за љубав; постоји само то пропадање кроз устајалу баруштину, непрестано врћење у кругу кажњеника изван пакла, бескрајно разгоревање жеље за сурвавањем… Док се туга задовољава импровизованим оквиром, меланхолији су потребна широка пространства, бесконачни предели да би кроз њих распростирала своју мрзовољу и магловито миље, своју бољку без међа што, бежећи од излечења, зазире од границе која би могла да заустави њено ширење и валовито гибање. Она – најчуднији цвет самољубља – буја међу отровима из којих извлачи срж и боју за своје омаглице. Хранећи се оним што је упропашћује, испод милозвучног имена крије Охолост Пораза и Самосажаљење.

КРАТАК ПРЕГЛЕД РАСПАДАЊА, Матица српска, Нови Сад, 1979.

Carl Vilhelm Holsoe

Carl Vilhelm Holsoe

 
Оставите коментар

Објављено од стране на мај 20, 2017 in Сиоран

 

Ознаке: , ,

Емил Сиоран ЖЕЉА ЗА ПРВЕНСТВОМ

Цезар је ближи каквом председнику сеоске општине него ли врховно луцидном духу лишеног нагона за влашћу. Важно је да се управља: скоро сви људи томе теже. Свеједно је да ли у рукама држите царство, племе, породицу или кућног слугу, ви развијате тиранску моћ, величанствену или смешну: цео свет или једна особа пред вашом су управом. Тако се рађа низ зала која долазе из жеље за првачењем… Свуда око нас могу се видети бројни сатрапи: свако, према својим могућностима, тражи гомилу робова, или се задовољава једним јединим. Нико није довољан себи: и најјаднији човек пронаћи ће једног пријатеља или другарку да би задовољио своју жељу за влашћу. Ко је потчињен, касније ће и сам заповедати: од жртве претвара се у џелата; то је свачија највећа жеља. Једино је просјаци и мудраци не осећају – уколико и они не играју још суптилнију игру…

Жеља за моћи омогућава Историји да се обнавља, а да, у основи, ипак остане иста; религије покушавају да искорене ту тежњу; а успевају једино да је распале. Хришћанство би можда и успело да на крају земљу претвори у пустињу или у рај. У променљивим облицима кроз које човек пролази налази се једна константа, стални садржај, чиме се објашњава то да ми, и поред свих привидних мена, уставри напредујемо у кругу, те да, ако бисмо посредством какве натприродне интервенције изгубили својства чудовишта и превртљиваца, и историје би истог часа нестало.

Покушајте да будете слободни: умрећете од глади. Друштво вас подноси једино ако сте час послушни час сурови, оно је затвор без чувара – затвор из кога човек може побећи само мртав. Где да одемо, кад је једино у људској заједници, могућ живот, па, иако се све у нама њојзи опире, нисмо довољно дрски да бисмо у њој просили, нити довољно уравнотежени да бисмо се предали мудрости? – На крају крајева, попут других, остајемо у њој, правећи се презапослени; одлучујемо се за то захваљујући залихама лукавости; мање је смешно изигравати живот, но живети.

Све док се људи буду страсно занимали за јавни живот, у њему ће владати прикривено људождерство. Политички инстинкт је директна последица Сагрешења, непосредно отелотворење Човековог Пада. Свако би требало да води рачуна о својој самоћи, а, међутим, свако надзире самоћу својих ближњих. Анђели и бандити имају своје вође: па како да они који се налазе између једних и других – то јест већина човечанства – буду без својих вођа? Одузмите им жељу да буду робови или тирани: за трен ока ћете уништити људску заједницу. Мајмунска завера скована је за сва времена; а историја као хорда која јури између злочинства и снова, иде својим путем. Ништа је не зауставља, и они који је се гнушају, учествују у трци.

 

 

КРАТАК ПРЕГЛЕД РАСПАДАЊА, Матица српска, Нови Сад, 1979.

pavel kacinski 3

Pavel Kacinski

 
Оставите коментар

Објављено од стране на мај 18, 2017 in Сиоран

 

Ознаке: ,