RSS

Архиве категорија: Сиоран

Емил Сиоран БИТИ ЛИРИЧАН

Зашто не можемо бити сами са собом?

Зашто трагамо за изразом и формом, покушавајући да се ослободимо садржаја и систематизујемо један хаотичан и бунтовни процес? Није ли плоднија напуштеност у нашој унутрашњој флуидности, без примисли о објективизацији, која срче само интимном бијношћу сва врења и унутрашње узнемирености. У том случају, живели бисмо интезивно, пребогато унутрашњим растом који духовна искуства проширују до потпуног испуњења. Вишеструки и издиференцирани доживљаји се развијају у плодној узаврелости. Сензација актуелности комплексног присуства духовних садржаја рађа се као резултат овог раста, сличана дизању таласа или музичком пароксизму. Бити пун себе, али не у смислу охолости већ богаства, бити измучен унутрашњом бесконачношћу и спољњом напетошћу, значи живети тако интезивно да осећаш како умиреш од живота. Толико је редак овај осећај и толико чудан да би га требало живети с повицима. Осећам да би требало умрети од живота и питам се да ли би имало смисла тражити објашњење. Када све што имаш као духовну прошлост тиња у теби, у тренутку бескрајне напетости, када тотално присуство актуализује затворена искуства и када ритам изгуби равнотежу и униформност, тада са врхова живота биваш ухваћен у смрти немајући страх пред њом, онај који прати мучну опсесију смрти. Тај осећај је аналоган ономе који имају љубавници када им се на врхунцу среће појави пролазна или интезивна слика смрти или попут тренутка несигурности када се у љубави која се рађа појави осећање краја или напуштености.

Премало је оних који таква искуства могу да подносе до краја. Увек постоји озбиљна опасност у одржавању садржаја који захтева да буде одпредмећен у затварању енергије са тежњом ка експлодирању, јер можеш достићи тренутак када не можеш више да савладаш неиздрживу енергију. И онда разарање, произашло из нечег препуног. Има доживљаја и опсесија са којима се не може живети. Није ли онда спас у њиховом исповедању? Страшно искуство и грозна опсесија смрти – сачувани у свести – постају рушилачки. Говорећи о смрти спасао си нешто у себи, али је истовремено умрло нешто од твог бића, јер одпредмећени садржају губе актуелност у свести. Лиризам је покушај расипања субјективности зато што указује  на тињање живота у појединцу који не може да буде савладан већ непрестано захтева израз. Бити лиричан значи не моћи остати затворен у себи. Та потреба за оспособљавањем је интезивнија уколико је лиризам унутрашњији, дубљи и концентрисанији.

Зашто је човек лиричан у болу и љубави? Зато јер та стања, мада различита по природи и орјентацији, извиру из најдубљег и најинтимнијег дна нашег бића, из значајног центра субјективности, својеврсне зоне пројекције и радијације.

Бити лиричан када живот тиња у суштанственом ритму, а доживљај је толико снажан да синтетизује у себи сав смисао наше личности. Оно што је јединствено и специфично у нама остварује се у тако изражајном облику да се индивидуално уздиже на раван универзалног. Најдубља субјективна искуства јесу и најуниверзалнија, јер се у њима стиже до исконског фонда живота.

Права интериоризација води ка унивезалности, недоступној онима који остају у периферној зони. Вулгарно тумачење унивезалности види у томе више комплексну форму ширења него квалитетнији и богатији обим. Зато оно што види лиризам као периферни и инфериорни феномен, производ духовне несталности, уместо да схвати да лирско благо субјективности указује на једну од најзначајнијих свежина и унутрашњих дубина.

Има људи који постају лиричари само у најпресуднијим тренуцима живота; има и оних који то постају у агонији, када се актуелизује сва њихова прошлост и напада их као вртлог. Но, највише их је који то постају после суштанствених искустава, када побуђивање интимног фонда њиховог бића достиже пароксизам. Тако људи, који имају склоност ка објективности и безличности, туђи самима себи и туђи дубоким стварностима, када једном постану робови љубави, искушавају осећања које актуелизују све њихове личне залихе. Чињеница да скоро сви пишу поезију онда када воле, потврђује да су средства конвенционалног размишљања одвећ сиромашна да би изразила унутрашњу бесконачност и да унутрашњи лиризам проналази одговарајући начин за објективизацију само у флуидном и ирационалном материјалу. Није ли искуство патње аналогно томе? Никада ниси претпоставио шта скриваш у себи и шта скрива свет, живео си на периферији и задовољан, када те најозбиљније искуство после искуства смрти (као предосећање умирања), искуство патње савлада и преноси из бесконачно компликоване области постојања у којој се твој субјективитет комеша као у вртлогу. Бити лиричан у патњи значи остварити то унутрашње сагоревање и прочишћавање, у којем ране престају да буду спољна манифестација без дубоких компликација, већ учествују у сржи нашег бића. Лиризам патње је песма крви, меса и нерава. Права патња извире из бола. Због тога све болести имају лирске врлине. Само они који вегетирају у скандалозној неосетљивости остају безлични у случају болести која увек остварује личну дубину.

Лиричар се постаје само после органске и тоталне смутње. Случајни лиризам има свој извор у спољњим одређењима, са чијим нестанком имплицитно нестаје унутрашњи саговорник. Не постоји унутрашњи лиризам без зрнца унутрашње лудости. Карактеристична је чињеница да се почетак психоза одликује лирском фазом, у којој све обичне рампе и границе нестају да би уступиле место једном од најплоднијих унутрашњих пијанстава. Тако се објашњава поетска производња из првих фаза психозе. Лудило би могло да буде пароксизам лиризма. Задовољавамо се похвалама лиризму да не бисмо писали похвале лудости. Лирско је стање с оне стране облика и система. Флуидност, унутрашњи ток спаја у један једини полет, као у идеалној конвергенцији све елементе унутрашњег живота и ствара интензиван и пун ритам. У поређењу са рафинманом културе, укочене у облицима и оквирима који све маскирају, лиризам је варварски израз. Ту је, у ствари, његова вредност: да буде варварин, то јест, да буде само крв, искреност и пламен.

Е. Сиоран, Крик безнађа (одломак), изабрао и превео с румунског Петру Крду, Октоих, Подгорица, 2001.

Преузето са блога: http://www.santamariadellasallute.rs

sioran

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на јул 1, 2018 in Сиоран

 

Ознаке: , ,

Емил Сиоран ШТА ЈЕ НАТКРИЛИЛО ЧОВЕКОВУ ДУШУ?

***

Пошто је човекова егзистенција најважнија и најчуднија пустоловина што ју је земља видела, неизоставно је да она траје што је могуће краће; њен је завршетак предвидљив и пожељан: непристојно би било непрестано је продужавати. Загазивши у опасну изузетност свога бивствовања, вековима ће још парадоксална животиња играти на своју последњу карту; и миленијумима то може потрајати. Треба ли јадиковати због тога? Очигледно је да она никада неће достићи славу прохујалих дана, јер нам ништа не даје право да наслутимо могућност поновне појаве неког уметника који би могао да стане уз бок Баху или Шекспиру. Декаденција се, пре свега, очитује у уметности: „цивилизација” живи и неко време после распада уметности. Тако ће бити и са човеком: он ће и даље ређати своје подвиге, али ће му духовни извори све више пресушивати, а с њима и свежина надахнућа. Воља за моћи и владањем одвећ је наткрилила душу: кад буде загосподарио свиме што га окружује, власт над својим крајем неће имати. А пошто му сва средства уништавања и самоуништења неће стајати на располагању, човека неће нестати тако лако; извесно је да ће пронаћи средство општег уништења пре но што буде пронашао универзални лек, јер њега, по свему судећи, у природи не може бити. Уништиће се као стваралац: да ли то значи да ће тиме људи нестати са лица земље? Не би требало гледати тако ружичасто на ствари. Много ће се преживелих потуцати земљом као неки сој под-људи, као бродоломници апокалипсе…

Човек није у стању да избегне своју пропаст. Његов освајачки и испитивачки нагон проширује простор око њега, да би потом поништио то што је освојио; оно што он животу придода, окреће се против живота. Роб својих дела, он је – као стваралац – покретачка сила Зла. То важи подједнак за улично трчкарало и за учењака, а  – на општем плану – за најмању бубицу и за Бога. Човечанство је могло остати у стању ненапредовања и продужити своје трајање да је било састављено искључиво од простака и скептика; обузето, међутим, тежњом ка успешности, оно се претворило у ту задихану и позитивно усмерену руљу, осуђену на пропаст због претеране трудољубивости и знатижеље. Похлепно хрлећи ка сопственом праху и пепелу, та руља је припремила себи крај, и свакодневно се у том правцу труди. Ближа расплету но почетку, она предаје својим синовима једино погашени занос пред наилазак апокалипсе…

 

Превод: Милован Данојлић

 

Из есеја РАЗНИ ВИДОВИ ДЕКАДЕНЦИЈЕ, Кратак преглед распадања, Матица српска, Нови Сад, 1979.

apokalipsa 2

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јун 4, 2017 in Сиоран

 

Ознаке: , , , ,

Емил Сиоран О МЕЛАНХОЛИЈИ

Пошто човек не може од себе да се ослободи, он налази радост у томе да се гризе. Узалуд у то мешамо Господара Сенки, оног што је бацио проклетство на нас: болесни смо од неболести, и без порока смо осуђени. Меланхолија је сањалачко стање егоизма: ниједног предмета изван нас нема, нити има повода за мржњу или за љубав; постоји само то пропадање кроз устајалу баруштину, непрестано врћење у кругу кажњеника изван пакла, бескрајно разгоревање жеље за сурвавањем… Док се туга задовољава импровизованим оквиром, меланхолији су потребна широка пространства, бесконачни предели да би кроз њих распростирала своју мрзовољу и магловито миље, своју бољку без међа што, бежећи од излечења, зазире од границе која би могла да заустави њено ширење и валовито гибање. Она – најчуднији цвет самољубља – буја међу отровима из којих извлачи срж и боју за своје омаглице. Хранећи се оним што је упропашћује, испод милозвучног имена крије Охолост Пораза и Самосажаљење.

КРАТАК ПРЕГЛЕД РАСПАДАЊА, Матица српска, Нови Сад, 1979.

Carl Vilhelm Holsoe

Carl Vilhelm Holsoe

 
Оставите коментар

Објављено од стране на мај 20, 2017 in Сиоран

 

Ознаке: , ,

Емил Сиоран ЖЕЉА ЗА ПРВЕНСТВОМ

Цезар је ближи каквом председнику сеоске општине него ли врховно луцидном духу лишеног нагона за влашћу. Важно је да се управља: скоро сви људи томе теже. Свеједно је да ли у рукама држите царство, племе, породицу или кућног слугу, ви развијате тиранску моћ, величанствену или смешну: цео свет или једна особа пред вашом су управом. Тако се рађа низ зала која долазе из жеље за првачењем… Свуда око нас могу се видети бројни сатрапи: свако, према својим могућностима, тражи гомилу робова, или се задовољава једним јединим. Нико није довољан себи: и најјаднији човек пронаћи ће једног пријатеља или другарку да би задовољио своју жељу за влашћу. Ко је потчињен, касније ће и сам заповедати: од жртве претвара се у џелата; то је свачија највећа жеља. Једино је просјаци и мудраци не осећају – уколико и они не играју још суптилнију игру…

Жеља за моћи омогућава Историји да се обнавља, а да, у основи, ипак остане иста; религије покушавају да искорене ту тежњу; а успевају једино да је распале. Хришћанство би можда и успело да на крају земљу претвори у пустињу или у рај. У променљивим облицима кроз које човек пролази налази се једна константа, стални садржај, чиме се објашњава то да ми, и поред свих привидних мена, уставри напредујемо у кругу, те да, ако бисмо посредством какве натприродне интервенције изгубили својства чудовишта и превртљиваца, и историје би истог часа нестало.

Покушајте да будете слободни: умрећете од глади. Друштво вас подноси једино ако сте час послушни час сурови, оно је затвор без чувара – затвор из кога човек може побећи само мртав. Где да одемо, кад је једино у људској заједници, могућ живот, па, иако се све у нама њојзи опире, нисмо довољно дрски да бисмо у њој просили, нити довољно уравнотежени да бисмо се предали мудрости? – На крају крајева, попут других, остајемо у њој, правећи се презапослени; одлучујемо се за то захваљујући залихама лукавости; мање је смешно изигравати живот, но живети.

Све док се људи буду страсно занимали за јавни живот, у њему ће владати прикривено људождерство. Политички инстинкт је директна последица Сагрешења, непосредно отелотворење Човековог Пада. Свако би требало да води рачуна о својој самоћи, а, међутим, свако надзире самоћу својих ближњих. Анђели и бандити имају своје вође: па како да они који се налазе између једних и других – то јест већина човечанства – буду без својих вођа? Одузмите им жељу да буду робови или тирани: за трен ока ћете уништити људску заједницу. Мајмунска завера скована је за сва времена; а историја као хорда која јури између злочинства и снова, иде својим путем. Ништа је не зауставља, и они који је се гнушају, учествују у трци.

 

 

КРАТАК ПРЕГЛЕД РАСПАДАЊА, Матица српска, Нови Сад, 1979.

pavel kacinski 3

Pavel Kacinski

 
Оставите коментар

Објављено од стране на мај 18, 2017 in Сиоран

 

Ознаке: ,