(АУТОПОЕТИЧКИ ИСКАЗИ ЂОРЂА СЛАДОЈА)
Ђорђо Сладоје рођен је 1954. у Клињи, у Херцеговини. Дипломирао је на групи за социологију, на Факултету политичких наука у Сарајеву. Објавио је књиге песама: Дневник несанице 1976, Велики пост 1984, Свакодневни уторник 1989, Трепетник 1992 и Плач Светог Саве 1995. године. Добио је награду листа Младост, награду Град писаца Херцег Нови, Змајеву награду Матице српске и награду Српске академије науке и уметности из фонда Бранка Ћопића.
***
Човјек је по природи својој подвојено биће. О томе су написани томови књига, о његовом животињском и његовом божанском порјеклу. Ту подвојеност пјесник у сваком тренутку и цјелим својим бићем осјећа. Пјесма заправо и јесте она жижа у којој се укрштају силнице из различитих свјетова. Из сјећања, из мита, из историје, из дјетињства, дакле из различитих животних искустава. Пјесма настаје у оном тренутку кад је биће отворено да прими све те подстицаје, све утиске извана, а истовремено и изнутра прибрано и способно да у језик у пјесму преведе све те утиске који долазе из унутрашњег доживљаја и из спољњег свијета.
***
Остаје тајна како једна ријеч призива другу, како оне творе стих и како се опет стихови окупљају у оно што зовемо пјесмом. Једни веле да је пјесма ствар хормона, ствар версификацијског нагона, ствар божанског надахнућа. Други ће опет рећи да је то један рационалан процес у коме пјесник свесно бира и мотиве и стилска средства. Дакле, сам чин стварања и поред свих напора и искустава, сам процес стварања пјесме, као и уосталом и процес рађања, остаје неодгонетнут. Ја припадам оној врсти пјесника за које је Лаза Костић рекао да су хладнокови што значи да већину пјесама дуго носим, пребијам по глави и углавном их састављам у шетњама, у осамама, па тако бива да се у неко доба појави један стих и онда напросто не знате шта ћете са њим јер немате довољно грађе, одустанете, да би се након годину, понекад и више изненада појавио, довео своју дружину и такве пјесме се зачас склапају.
***
Чини ми се да је важније то како пјесма дјелује на читаоца него то како се у читавом том процесу пјесник осјећа. Најважније у овом послу јесте да пјесма пренесе на читаоца ону енергију коју узима од пјесника. Не знам колико, у књигама које сам до сада објавио има пјесама које су то успјеле да ураде, надам се да ће барем пет шест мојих пјесама успјети да надживе свога аутора.
***
Епос и етнос заправо, традиција као синоним културе, као живо духовно насљеђе јесте објективна чињеница која нас обликује и као људе и као ствараоце. Свакоме од нас се као појединачан проблем поставља питање односа према том насљеђу. Наравно да се на традицији може паразитирати, може се с њом кокетирати, може се, као што се уосталом и чинило и чини, може се она негирати, може се до у бескрај славити, а у најбољем случају, она се може, не стваралачки превазићи, него обогатити, односно том књижевном насљеђу може се додати понеки наш стих.
***
У ровашу који је човјек направио откако је преузео надлежности врховног Творца, ми једва можемо да разумијемо и околности свакодневног живота или барем да дјелимично схватимо логику историје, а камоли да спознамо неке коначне и вјечне тајне, које су познате једино Творцу и понеком генију. Један од крупних проблема савременог човјека, па дакле и пјесника, духовних а богме и душевних проблема, како би учени рекли, религијске и метафизичке трансцеденције, јесте заправо немогућност да се пронађе неко чврсто упориште, да се пронађе онај центар који све дјелове држи у целини. Јован Дучић је рекао да је лирика највећи степен метафизике, али до оног бријега до кога очи на оба свјета гледају – само ријетки стижу.
***
У самом процјесу настајања пјесме контрола је узајамна. Некад је логика самог језика пресудна, некад су неки ирационални, заумни моменти пресудни на облик и на тон пјесме, мада је у другим приликама и рад такозваног лирског интелекта неизбјежан. Дешава се, а можда су такве пјесме и понајбоље, кад сам језик, који је и старији и паметнији од нас, коригује неке наше основне намјере и крајњи резултат никад није оно што је пјесник хтио свесно да каже. Кад се пјесма објави, кад се препусти читаоцу она се углавном сналази сама и ја јој ту мало помажем, осим кад ме понекад зовну да је кажем на књижевним вечерима. Углавном, чини ми се да је пјесникова дужност да остане уз ненаписане пјесме.
***
Отпор књижевног и језичког материјала у процесу стварања пјесме се подразумјева, али пјесма није нешто што уобручује и спутава оно о чему говори, него напротив мислим да пјесма управо омогућује да до ријечи дође аморфни и немушти свијет. Она заправо успоставља звучне, сликовне симболичке везе између рјечи и ствари. Она у ствари љепотом свог облика ублажује неке поразне истине о нашем боравку на земљи, о историјском насиљу, о нашој космичкој самоћи, о нашој трошности и пролазности. Пјесма јесте у ствари пут до оне ријечи која бијаше на почетку.
Приредила: Маја Стокин
препознавања 