ЧУДО УМЕТНОСТИ ОГЛЕДА СЕ И У КАРАКТЕРУ ЈУНАКА

 

ХЕЛДЕРЛИН О АХИЛЕЈУ

Ахил је мој најомиљенији од јунака, истовремено јак и благ, најсавршенији и најпролазнији цвет у свету јунака, по Хомеру рођен да не живи дуго, управо зато што је тако леп. И готово пожелех помислити да му древни песник допушта да се тако мало појављује на делу, и оставља друге да лармају, док његов јунак седи под шатором, само зато да би га што је могућно мање профанисао у гунгули под Тројом. О Одисеју је могао да исприча мноштво ствари. Овај је џеп пун ситниша који се да бројати надучако; али, кад је реч о сувом злату, бројање је брже готово… Узми древне госпаре, Агамемнона и Одисеја, и Нестора, с њиховом мудрошћу и лудошћу, узми лармаџију Диомеда, Ајанта заслепљеног махнитошћу, и упореди их са генијалним, свемоћним, меланхоличним благим, божјим сином Ахилом, с тим енфант гате природе, и погледај како га песник, тог младића лавље снаге, пуног духа и љупкости, смешта између прерано сазреле памети и сировости, па ћеш открити чудо уметности у Ахиловом карактеру.„ Идеално биће није смело да се појави у свакодневљу…“

 

Фридрих Хелдерлин, Нацрти из поетике, Братство-јединство, Нови Сад, 1990.

АНДРИЋ О ЊЕГОШУ

[…] Његош је прототип косовског борца. И као песник, и као владалац, и као човек, он је чисто оличење косовске борбе, пораза и несаломљиве наде. Он је, као што је неко рекао, „Јеремија Косова“, и у исто време и активни, одговорни борац за „скидање клетве“ и остварење Обилићеве мисли. Тврђено је да се реч „Косово“ поред речи „Бог“ најчешће помиње у Горском вијенцу. Али нису само мисао и поезија предели за косовску традицију. Она је за Његоша живот сам. Она је исто тако предмет његове реалне и обазриве дипломатске преписке као што је предмет његовог главног песничког дела. У преписци са Русијом као и са Турцима, за њега је Косово један датум који утиче на све одлуке и решавање најконкретнијих питања. Формулишући своје захтеве, он почиње речима „од паденија нашега царства“. Он говори о Косову као о ма ком другом морално политичком аргументу, као о живом и пресудном фактору колективне и личне судбине. У службеној преписци, он пише Османпаши скадарском: „… кад су дивље азијатске орде наше малено но јуначко царство разрушиле, онда су моји предци и још неке одабране фамилије, које нијесу ту погинуле од Турака, оставили своје отачество и у овијем горама утекле“. […]

Тај необични младић жива духа и ретке физичке лепоте, за главу виши од највишег Црногорца, нашао се пред мртвим телом Петра I, које је, сасушено постом, бригама и мукама, већ тада личило на свештене мошти. У то сиво октобарско јутро, са сивим стенама и сивим небом као позадином, оцртавао се у једном призору пуном горштачке простоте и свечане величине, као у некој симболичној радњи, будући живот Рада Томова. Острошки архимандрит Јосиф закалуђерио је ту на лицу места младога Рада, у присуству 60 свештеника, „обукавши га у црне мантије преминулог митрополита и давши му у калуђерству име Петар“. Тада „пред свијем народом први приступи младоме господару стари острошки архимандрит и пољуби га у руку, а за њим сви остали главари“. Народ је непрестано клицао и пуцао из пушака.

Од тога тренутка у томе премладом кнезу, који ће се убрзо показати као богодан песник и уман владалац, одиграваће се низ трагичних сукоба који ће огорчати и прекратити његов живот, али изоштрити његову мисао и подићи његов дух до висина до којих се издижу само највиши и најбољи духови света.

Као на некој модерној позорници, у Његошу почињу да се одигравају истовремено и упоредо неколико трагичних сукоба које му доноси његов троструки позив: владике, владаоца и песника. Сваки од та три позива носио је у себи своје тешкоће, а сва три су се опет међусобно сударала и кршила и стварала тако нове противречности и сукобе у унутарњем и спољњем животу Његошевом.

 

Иво Андрић, Његош као трагични јунак косовске мисли, https://srodstvopoizboru.wordpress.com/2017/05/27/%D0%B8%D0%B2%D0%BE-%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D1%80%D0%B8%D1%9B-%D1%9A%D0%B5%D0%B3%D0%BE%D1%88-%D0%BA%D0%B0%D0%BE-%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%B3%D0%B8%D1%87%D0%BD%D0%B8-%D1%98%D1%83%D0%BD%D0%B0%D0%BA-%D0%BA%D0%BE/

 

ПЕРО СЛИЈЕПЧЕВИЋ О ВЛАДИКИ ДАНИЛУ

Резоновање игуманово, ма како да је дубоко, не предобија нас уметнички, јер је и одвише смирено, самопоуздано. Поред њега је Данило млад и осетљив, нежан и несигуран, који се у основи слаже са старцем, али се још колеба. Он се пред нама крши, мучи на мукама, ужасава од покоља, боји се да не изазове још већу несрећу.

Он је сазвао главаре на збор, од његове коначне речи све зависи, на њему је одговорност. Обузет сумњама и црним мислима он је готово кроз цело дело као у неком трансу, говори сам са собом као да не види људе око себе. Ето тако мисао везана са срцем, таки мислилац-мученик осваја нашу симпатију.[…]

Хамлет је од свог личног бола изаткао слику људства уопште; а Данило, из слике људства свој лични бол.

 

Перо Слијепчевић, Његош као уметник, Јужнословенски преглед, Скопље, 1934.

 

Предраг Драговић

 

Перо Слијепчевић ТРИ ПЛАНА РАДЊЕ „ГОРСКОГ ВИЈЕНЦА“

„…Песник је употребио све што може да нас увери да нам покаже како се ту не сукобљавају само две вероисповести, ни два национализма него два погледа на свет; идеалисти и материјалисти, слободари и империјалисти, људи прегнућа и људи фаталисти. Тако он представља супротност између Срба хришћана и турских националиста муслимана. На широком простору света или континента, још могу да стоје једна поред друге те противности. Историји можда и треба таквих поларних распетости из којих ће севати громови људских енергија – али у један мали суд као што је Црна Гора не могу се стрпати те две опречне силе, ако нећете да суд прсне у комаде. То је уосталом историјска истина, а не само поетична. Да је малена Црна Гора имала мешовито становништво, или да су га имала Карађорђева села, у њима се не би ни засновале нове српске државе колико ни у мешовитој Босни, упркос свим напорима. Док остајемо на гледишту једне стварно националистичке религије каква је била вера Обилића“, и која је била у живој вези с државном мисли, толеранције није могло бити. Измирити се значило би неминовно она – како то добро слути Скендер-ага – да се мањи поток временом слије у већи и да у мору обојица изгубе своје име…

… У дну позорнице, у другом плану, одвија се пред нама једна виша и духовнија драма. Поигравају лагано и певају, бела кола. То је глас народа као целине вековне и неумрле. Као да сами духови векова, појас за појасом, казују кроз народно сећање сваки своје бреме, казују чинове драме народа као колективног бића. Ено, Српство имађаше славу и царство, па страшно сагреши, изгуби образ и човештво и зато паде у пакао ропства, да испашта. Милош показа својом жртвом једини  могући пут избављења, и том његовом вером причешћују се први избраници који ће искресати искру слободе, почетак доцнијег општег пожара. Тај глас векова као да говори Данилу: шта оклеваш, Господару,; зар не видиш куд иде струја српске историје? Она иде незауставно, и изнад наших глава. Пас свакоји своје бреме носи, па понесите и ви своје. Данило устаје и наређује покољ, али се опет трза и вели: не, не још! Зовите потурчењаке да се добровољно јаве у своју веру… Tурци, разуме се, неће прихватити али покушај има огромну важност за уметничку правду, јер је препаду одузео ругобу. Чак се одмах затим јавља о примицању везира и турске силе.

Онда тек следује ужасна клетва око црвеног шала против онога ко би издао и не би хтео убијати: не боје се ти људи да ће се ко од њих уплашити од турске силе, него да неће хтети дићи руку на потурченог брата.

Иза бораца, на трећем плану позорнице стоје филозофи: ведри, слепи старац игуман Стефан, и тмурни младић владика Данило. Њихова је улога да сву физичку радњу прикажу „под видом вечности“, те да је оправдају пред вишом савести човечанства. Игуман Стефан правда је својим огромним искуством: он је видео цео свет,  он зна да космос није друго до борба. Борба нам је суђена, па што да бежимо од своје суђене задаће! Оставимо Богу разлоге оваквога живота, који ни по чему не вреди осим по добрим делима. Резоновање игуманово, ма како да је дубоко, не придобија нас уметнички, јер је и одвише смирено, самопоуздано. Поред њега је Данило, млад и осетљив, нежан и несигуран, који се у основи слаже са старцем, али се још колеба. Он се пред нама крши, мучи на мукама, ужасава од покоља, боји се да не изазове још већу несрећу. Он је сазвао главаре на збор, од његове коначне речи све зависи, на њему је одговорност. Обузет сумњама и црним мислима он је готово кроз цело дело као у неком трансу, говори сам са собом као да не види људе око себе. Ето таква мисао везана са срцем, такав мислилац мученик осваја нашу симпатију. Кроз њега осетимо и страх и самилост.“

 

Перо Слијепчевић, Сабрани огледи, Просвета, Београд, 1956.

 

Предраг Драговић