Песма Човек први пут је објављена у једној Стеријиној књизи песама Даворје (1854). У њој је Стерија сакупио песме настале у његовим позним годинама, од 1851. до 1853. Књига је пуна резигнације болесног и скрајнутог човека, интелектуална и дидактична. У њој се распознају две основне тематске равни: у једној се пева о општим питањима постојања, а у другој о несрећи српског народа из времена бурних збивања 1848/1849. године. И свој народ и човека Стерија гледа истим погледом – горко песимистичким.
Гле, повијено лежи у колевци дете мајушно.
Штедро на њега изли даре јестество многе.
Одби храну, негу, одлучи му помоћи руку,
Пропало дете то је, с њим преимућство и дар.
Ал је подла слабост! подмитљиво смеши се дете,
И кад квечи, плаче, чувства пробија сваком.
Љубов га чува, доји: муком туђом снагу прикупља,
И од дана на дан возрасту ђипа већем.
С речи првим словом појавља се природе нагон,
Тражи, и менљива ћуд несташно тежи на зло.
Лупа, разбија, граби самовољно иште и дречи,
Виљушка, свећа ил нож забава зла је њему.
Кричи, јогуни с’, плаче, умиљава се, хоће и неће.
С таквом ћуди смесом веку доспева зрелом.
Сад тек главу диже до јучер слабо створење,
Вољом се крепи, и свет грабљивац сматра за свој.
Осмеха нема више, не пече га јер помоћи нужда,
Сами родитељи досадан њему су чир.
Брижно им дане живота броји, заборавља неге,
Једној себичности немиран слуга и роб.
Страсти му лице рију, лукавство ил худа претворност,
И коварства мреже друзи су њему за цел.
Светињу правде чтије, ал тражи у другога само;
Гди му се каже корист, мрзи за правду да зна.
Чудно створење са малом снагом и жељам’ огромним.
С педи живота мером, тежњом од себе већи.
С вољом ка добру, са дели’ ка злу, несталан и нагао,
Умом врлини, грабежу страст’ма готов;
Непостојанству одан, с постојанством користи тражећ –
То је човека твор, сам загонетка себи.
Телом од земље создан, по глибу се поворка ваља,
Виспреном ума искром пределе тражи неба;
Као сто на лицу земље са ружама расте кукута,
Менљиве прси наше благости и горкост крију,
Као што лице земље непрестанце окреће се кругом,
Вртлогом страсти човек нема станишта нигди.
Мислима гордо диже с’ над животиње родом
безбројним,
И опасност плете, чим надвишава ове.
Није ли говора дар са небеса позајмљена искра?
Говора странпутицом мисли покрива своје.
Сузама дичи се он, свештеним капљама чувства,
Гди трпи невиност, утешни ту су мелем.
Ал су и средства сузе безазленост смутити лаку,
Сузама порок крије јавну кривицу своју.
И кад завист срце, кад пакост ти утробу гризе,
Нит може беснити гњев, сузе од једа теку. –
Какву худо игра разума искра судбу!
Злости увиђа рђу, ал гоне га страсти у напаст,
Потпаде страст’ма гадним сам Веруламов разум.
Као при олуји мора, гди ветрови звижде и ричу,
Страстима надвикан не чује с’ разума глас.
Тек кад ућути бура, кад волне с’ уталоже шкодне,
И кад следства наших дела искусимо зла:
Трезан се јавља разум са страхом да представи
прошлост
Уски истине пут сваки, ал позно види.
Всује наука и мудрост; на језику мудрост почива,
Внутрење злости клице тегобно треби она.
Несрећу туђу трчи лековитим блажити реч’ма,
Своје несреће зло запевки даје слабој.
Говори дивно о гордости, сујети, ништини света,
Сам у дубини срца сујетан, лаком и горд;
И, што наука даде, својељупству прикупља вештине,
Користи, не срећи науке су средство и цел:
Другом заслепит очи, наресити превару цвећем,
Справе к убиству прече, шкоде пронаћи многе,
Жељама крила кроит, угађати раскошу лишем,
Злоби љупкост дати, просвете то су плоди!
Гди је станиште среће? у вртлогу виче очајник,
Разум и наука блеск служе тек беде сазнат.
И што га напаст мори, двојином осећа умник,
И што се беда справља, мисли напред га томе.
Срећније живи сваки, ког чувства утупљена бране,
Нит кроз глупо срце продире напаст плаха.
Као што глува увом не смућава грома опасност,
Као што завезаног сном не страши гибељ блиска:
Као што слеп пред собом не увиђа пропаст стрменка,
Као што тврда несвест болове трпи лако. –
Срећније живи сваки без совести, судије дела,
Као што бесмислена звер кајат се не зна за зло.
Тако вопија човек на вртлогу бурна живота,
Бедом и тугом тражећи предел среће.
Залуд тих добродетељи зрак указује с’ њему.
Саме добродетељи лик страст’ма је зазор и стид.
Презрена чами она у тамном забачена углу,
Порок је с’ попришта славе протерује плах.
Место ње обичај добродетељи наличје носи,
Корисно, не добро ценити тражи човек.
И кад Като гине, лакомислени свет му се руга.
И кад Сократ учи, отрова чашу пије.
Тако с’ мисли ломе лавиринтом природе људске,
Плачно живота игру, плачно испитујућ пут.
И кад крила клону, са надеждом утеха с’ јавља:
Да на свету овом добро се пари са злим.
Полезна биља више нег’ што расте трава отровна,
Ведрих дана много, ређи је облака квар.
И, што вреда има, лековит посатје отров,
И што глупцу жалост, мудроме ползе носи.
Време нагли напред, и бољему нада се путник,
Сред печалне циче весну очекује свак.
Нек се порок вије око слабости природе људске,
Благо ко добру семе не може затрти он.
Врлим често делом усхићује зликовац чувства,
Дана му благоте није покипила свест.
И што худост чини, неваљалство шара добротм;
Чиста у прсима свест право захтева своје.
Воља склона на зло, и склоњена воља на добро,
Та добродетељи цвет са наградом лепом носи.
Одби залаз и страст, указаће с’ анђела лице,
Ал је на земљи престао сушт бити род човечиј’.
***
Сам наслов песме Човек указује на то да је Стерија хтео у свом зрелом добу да напише песму у којој ће се заједно наћи његова гледања на човекову природу, судбину и недоумице. […] Опис човека у овој песми Стеријиној води од спољних описа, од раних фаза човековог живота, преко физиолошких опажања, до општих формулација о његовим склоностима, моралу, противречностима. Стерија указује на нагоне и плахости, с једне стране, и разум који има велике могућности и недовољну моћ. На њима се заснивају противречности историје и метафизички статус човеков. И једно и друго пуно неизвесности. Добро и корисно делање, као и изворна невиност човекова, основе су његовог суштаства, његове културе, његове искупљујуће метафизичке есенције. Али, надање да ће човек живети на висини својих најбољих могућности, не остварује се. Противречности су разорне: унутра у психи побеђује плахост, споља, под привидом добра, побеђује историјско зло, квареж, извитоперење. Трагедија утолико дубља што су човекове могућности, на домаку руке. […] Песма Човек један је наш песнички споменик, који може да стане уз бок низу европских песмама од XVII до XIX века, и на исту тему, и у поређењима, она се истиче својом озбиљношћу, јединственошћу својих гледања, својом мисаоном разрађеношћу која је уродила низом песничких афоризама и исказа.
Из текста Миодрага Павловића МЕДИТАЦИЈЕ О ЧОВЕКУ Ј. С. ПОПОВИЋА
Antoine Martinez
препознавања 