RSS

Архиве категорија: Стокин

Маја Стокин АКО ЉУБАВ НИСМО (О поезији Душка Бабића)

      „Уметничка дела су бескрајно усамљена, и понајмање се могу досегнути критиком. Само љубав може да их докучи и држи, само она може да буде праведна према њима. Дајте сваки пут себи и свом осећању за право, насупрот сваком таквом расправљању, приказу, предговору.“ Размишљајући како да представим поезију Душка Бабића, присетила сам се управо ових Рилкеових речи. И чини ми се да је то једини могућ и једини искрен начин – лични доживљај, чији корен је у љубави. Многи су указивали на сличност песничког и религиозног искуства. „Као и религиозно искуство, песничко искуство је одвајање од нас самих, које нам дозвољава да се дубље ујединимо са самом собом.“  Чини ми се да ова Вајенина мисао можда најбоље изражава мој доживљај Бабићеве поезије.

      За Душка Бабића поезија је врста склоништа у једном лепшем свету,  смисленијем и човечнијем.  У његовом погледу огледају се слике детињства (комад хлеба испод сача, чаша воде са извора, мирис проветрене собе), слике завичаја (трепет гора завичајних, лишћар витих бреза, шуме и жита млада у чији се мир у мислима склања из градског метежа). У своје песме он призива слике драгих особа: очеву, која оживљава кроз његов глас; сестрину – налик анђелској, брижну и присутну у  свему што му живот олакшава; слику мајке у црнини и звук њених уздаха ; брата – импулсивног, али добродушног српског солдата. Али слике из детињства не чини човека уметником. Чини га способност да своју (живу?) душу утка у те слике, да оне бљесну у дубинама нашег бића, да осветле наше дубине, да осетимо да је биће уметника и наше – исто биће, да су сва сећања – наша сећања. Јер сви смо ми кругови који се шире око Једног.

За Душка Бабића процес стварања је насушна потреба. „Питајте самог себе у најприснијем часу својих ноћи: морам ли да пишем? Ријте до дна душе тражећи дубок одговор. Па ако би тај одговор гласио потврдно, ако ово озбиљно питање можете да предусретнете снажним и простим морам, онда изграђујте свој живот према тој неминовности” (Р.М. Рилке). Чини ми се да Бабић припада таквим песницима. За њега „песма је постојање” (Р. М. Рилке). У својим стиховима он  покушава да сабере све оно виђено и наслућено, а неизречено током „разливених година и дана”; живот и „надживот”,

       Душко Бабић покушава да, кроз риму, из душиних дубина на површину извуче све оно сушто и судње, тамо скривено. За њега је тренутак ишчекивања сонета тренутак када прижељкује да „душа  окове скине и да прхну крилате риме”, он чека налет плиме  да се отвори  слепи вид”. У своју реч „претопио” је и несвесно уткао утицаје Тадића, Попе, Дучића, Миљковића, Настасијевића, Црњанског, али и Филипа Вишњића. Ушао је у његове песме и глас Светог Јефрема Сирина. Форма је нешто што песник негује и воли, али чему не робује. Стиче се утисак да се она наметне спонтано, али исто тако и нестане и ослободи мисли стега.

         Да би човек писао, па и читао поезију, нужно је да се загледа у себе самог, често и над своје провалије и поноре, ризикујући да се у њих утопи и у њима изгуби. Па ипак, иако се може стићи и до неповрата, Бабић осећа и наслућује, попут Настасијевића, да је „дубље дно души но страдáњу“. Силазећи у своје неосветљене подруме, песник се суочава са свим што се у њему годинама сабирало и таложило , копа по својим успоменама. Његови су записи често ноћни, где се, као кроз левак, у песникову душу сливају  дневне импресије. „Када ноћ кроз жиле бризне”, он се сав „у дивљу снагу заошија.” Тада „хиљаде чула лепрша”.  „Зидови зуре право у кости”, осећа се јаче сваки покрет и „сваки звук заболи.” „Поганци и луде играју жмурке са ђаволом насмејаним.” Песник „ноћу гори” и рве се са пустахијама, учевијестима, факирфукарама, са собом клонулим, са свим што упразно звечи и звони, са утварама и демонским силама. Са собом. Не мири се са злом, њега свакодневно среће, раскринкава, разобличава по улицама, трговима, сутеренима, пијацама, испред дућана, у библиотеци, говори његовим језиком, слика нам га до детаља. Наказно лице греховног живота ипак није засењено пред боголиким, за којим Бабић трага без престанка и које, умивајући га непрестано изнутра, на крају  исијава из целине његових песама.

        Бабића  доживљавам као неуморног трагаоца за смислом.  Не изненађује, стога,  што се књига његових изабраних песама завршава  циклусом  религиозних химни, у којима се слави светлост, љубав и Бог. Често се ови мотиви могу доживети и као синоними, када песник каже: „Сини, још једном, о Господе“. Духовно искуство којим је прожета збирка Умити се, сузама песник не препричава. Он га заступа и поново проживљава. Из нашег песника често проговара напон хришћанске религиозности, и он каже:  „Благосиљај, душо моја, Господа, јер су дани твоји у његовој руци. Јер другог добра не знаш“ (Д. Бабић). Он покушава да спозна неваљалства своја, бежи од лукавства и гордости. Срцем Господа призива, „да му се покаже у тминама и умије га сузама док није касно, док га  не преда кнезу таме, заувек”. „Цело је његово биће крст”, рекла би песникиња  Марија Јефтимијевић. Бабић каже: „Још стојим кобно недовршен над понорима зјапећих дана, и себи мучан и замршен, сав од рана и обмана.“ Битно је да човек пронађе „страсну меру у распећу“ (М. Јефтимијевић) између земаљског и божанског , и мир у дому саграђеном у властитој души. По њему, човек се рађа и препорађа у плакању, које је и молитва и химна, и горчина и сладост. Песник тај христолики живот открива, такву светлост и љубав бира и тежи јој као суштини свог постојања.

         У најновијим песмама, објављеним у књижевним листовима и часописима, поред духовне, упознајемо и једну другу страну песникове личности, ону коју пажљиви читалац наслућује – чулну, емотивну. У сонету Позне несанице песник је поново трагалац за смислом, али се чини да га овде  открива – у љубави према жени, чега раније код њега није било. Жена  је та која га „из зора и звезда греје на блатњавом путу“, она „зове срце у преступни лет“,  узрок је његових позних несаница, али је и „пронела бакље кроз подруме доње“ и „свему разлог дала“. За песника је важно само оно што су огрејале „људског срца свете ватре“.  На крају свог „мутног санка“ и „пролазне жизни“ песник закључује: „Уистину сазнао си, само срцем што си знао“ и: „Живи само то што отка она луда плетисанка“. Све остало су лагарије, прах и пепео. Сонет Ако љубав нисмо превазилази оквире обичне љубавне песме. Својој земаљској љубави Бабић даје и  виши, метафизички смисао и прихвата љубав као дар од Господа. То је дубока песма о људској души која чезне за љубављу и у вечности, упркос болу. Његов идеал је изражен у стиховима: „Волети: верно, слепо, неразумно, До задњег часа. И тамо, постхумно!“ Стога можемо закључити да љубав за песника представља  „радост, али и начин да се доживи дубина и пуноћа егзистенције“, како би рекао Љубомир Симовић.

       У једном од својих интервјуа Душко Бабић наглашава да је његова књига сведок једног дубљег скривеног човека, који се не види у метежу свакодневља. И пита се јесу ли таква сведочанства икоме потребна. Већини, можда и нису. Али, потребна су оној „огромној мањини”, о којој говори велики песник Октавио Паз. У којој хоћу да видим и себе.

 „Читање једне песме никад се не завршава. Наставља се сваки пут када с њом дођемо у тајни додир”, она  „наставља да  спава у нама, као непрекидна бременитост, која се прекида у тренутку доношења плода, у тренутку тајног додира” (Вајена). Песме Душка Бабића увериле су ме у то. Њихова енергија помаже читаоцу да се уздиже, да оплођује наду, да учи како „у страшној муци постојати“.  Кад треба у црнилу видети светло, мржњу гасити љубављу,  кад треба бити Човек.

         Усуђујем  да   поезију нашег песника доведем у везу са  оним  што је Љубомир Симовић рекао за поезију једног од Бабићевих великих узора, Момчила Настасијевића: „(…) његову песничку књигу не видим на полици или писаћем столу историчара, теоретичара, или неког другог професионалног љубитеља књижевности, него у коферу прогнаника, крај јастука тешког болесника, или на столу крај робијашке порције – где и јесте право место за књигу песама.“

 

СИЗИФ,  Часопис за књижевност и културу, март – април 2017, Краљево.

andrej remnjov

Андреј Ремњов

 
Оставите коментар

Објављено од стране на мај 7, 2017 in Стокин

 

Ознаке: , , , , , , ,

Маја Стокин, ПОЕЗИЈА – СО ЖИВОТА

„Чему песници у оскудно време”
Хелдерлин

Поезија је свечани духовни чин у којем песник своја лична искуства сажима употребом симбола у најважније наговештаје. Чин, који је до једног тренутка, био искључиво личан, сада се отеловљује у светионицима – речима. У њих је песник положио све своје искуство. Чак и када поезија звучи имперсонално, каже Иван Лалић, имперсоналност – уколико је „песник заиста талентован, само је маска. Бели завој испод којег, ако је песник аутентичан, осећате рану.” Тај пут, од ране до Љубави – код великих уметника, након песника, прелази и читалац, изнова, пратећи док плови мрачном пучином, светло које просијава из стихова.

Песма, уз помоћ речи које је одабрао песник, позива читаоца на имагинарно путовање које, уз помоћ маште и симбола, оживљава његов или му отвара потпуно нов духовни свет. Стога и тумачити поезију подразумева оживети амбијент и атмосферу коју је песник покушао да нам пренесе.

Мотиви за писање могу бити различити. Понекад песник пише да би освојио срце вољене жене, понекад се бори са својим унутрашњим немирима, у неким ситуацијама изражава своје незадовољство појединим друштвеним приликама. Из сличних разлога и читамо. Гушимо своје немире, лечимо своје туге, а у ствари, УВЕК, свесно или несвесно, трагамо за суштином и преображавамо се. Тај преображај кроз тугу у свом есеју сликовито објашњава и Рилке. Он каже да је од велике важности бити осамљен и пажљив кад наиђе туга: јер привидно безначајни и неми тренутак у којем наша будућност ступа у нас много је ближи животу него онај други, бучни и случајни час када нас она, као да долази споља, заиста и задеси. Уколико смо тиши, стрпљивији и отворенији у тузи, утолико дубље и слободније улази оно ново у нас, утолико га боље стичемо и утолико више оно постаје наша судбина, и ми је у дубини душе осећамо сроднијом и ближом када нас једног дана „задеси” (Рилке, Писма младом песнику: 31).

Све што упијамо у себе, преображава наше судбине. Песму прочитати значи подићи се на ниво свести песника у тренутку док ју је писао. Једном прочитана песма наставља да живи у нама као магловито „сећање на Рај”, неисказано „осећање Бога”, као свест о „Другом простору” у којем „све разлике ћуте”, и ненаметљиво, тихо, невидљиво усмерава нам понашање, поступке, животни пут саображавајући наше биће са његовим Творцем, који је на трен, само на трен, у песми (врхунској), промолио своје лице да нас подсети ко смо.

Управо на том путу преображавања и сазревања, човеку подстрек пружа и поезија. Кроз поезију оживљавамо своја потонула узбуђења, слике својих снова, значајне тренутке из прошлости, суочавамо се са најдубљим осећањима у најприснијем часу, док читамо неку песму, укратко, постајемо свесни себе. Трагајући за смислом песник промишља о животу, а пажљиви читалац га прати. И један и други су Смислотражитељи, Боготражитељи. Стога поезији и јесте место, као што каже Љубомир Симовић, у коферима прогнаника, у затворима, у болницама, на фронту… Свуда где живот болном ватром топи хладни гвоздени оклоп човечији, преображавајући га у Светлост и топлину.

Достојевски је рекао: „Лепота ће спасити свет”, Метју Арнолд да ће свет спасити поезија, Бродски лепо закључио да свет нећемо више моћи спасити, али да појединца увек можемо, а ја бих додала: као што зрно соли дâ укус безукусном јелу, тако и поезија указује на Смисао, у наизглед бесмисленом свету, огрезлом у патњу и бол. А када наш бол добије смисао – патња престаје; тако и Поезија постаје један од путева укидања патње спознајом Смисла.

Истина је да Поезију чита, на начин како сам дефинисала читање поезије, веома мали број људи. Мањина мањине! Али као што је Поезија со живота њима, тако су и ти људи со овога света и, како лепо закључује Маргарет Мид: „Никад не сумњајте у то да мала група промишљених, посвећених грађана може променити свет. Заправо, свет се једино тако и мењао”.

А један од тих посвећеника, који су мењајући нашу свест мењали овај свет, један од највећих српских песника XX века, Иван В. Лалић изјављује: „(…) што се тиче спаса, или спасења, када бих мислио или осећао да га нема – зацело не бих уопште писао песме. Јер моје песме покушавају да свету кажу ДА, хватајући се у коштац са заводљивом представом о свопштем бесмислу света.”

И зато на крају хоћу да кажем да Верујем! Верујем у „сунце над животом и сан од чисте воде”, верујем у Живот, верујем у Поезију – со живота, и хоћу да се придружим Лалићу и осталим Смислотражитељима који су овом свету, баш оваквом какав је, рекли једно велико, радосно, љубавно – ДА!

 

Извор: Маја Стокин, ПОЕЗИЈА – ВЕЛИКО ЉУБАВНО „ДА!“ ЖИВОТУ

so zivota

 
Оставите коментар

Објављено од стране на април 23, 2017 in Стокин

 

Ознаке: ,