Маја Стокин СВЕТ(Л)Е УСПОМЕНЕ ЗОРАНА ХР. РАДИСАВЉЕВИЋА

(Читајући књигу СВЕТА ТРЕШЊА, друго допуњено издање „Филип Вишњић“, библиотека „Албатрос“, Београд, 2017)

У једном новинском чланку у дневном листу Политика пише да је оно  што карактерише стил  новинарства Зорана Радисављевића „осећање мере и урођена новинарска прецизност да се каже баш оно битно, а да се не претера у непримереном сентиментализму или улагивању саговорнику“.

Иста ова реченица могла би бити и главна одлика његове поезије, којом се, можда и несвесно, приближио Андрићевом идеалу да се и у уметности треба издићи до једноставности. Друга ствар коју можемо окарактерисати као специфичност и аутентичност збирке Света трешња јесте форма налик дневничкој. Испод сваке песме, у којој се у првом лицу песник обраћа читаоцу, забележен је датум њеног настанка и оне су у сваком од пет циклуса (Старе траље, Пријатељи, Антологија, Нове траље, Траљама на траље) поређане хронолошки. Песме Зорана Радисављевића одликује аутентичан песнички израз, сажет, језгровит, новинарски и симболички, без риме али не и без ритма, чини се као да је свака песма једна анегдота, његова или из живота њему ближњих, у чијој завршници он најчешће поентира провокативним питањем чији одговор тек наслућује или и сам покушава да докучи. Свака песма је запис настао након пажљивог посматрања и  слушања саговорника (посебно у циклусу Пријатељи). Саговорник му је трешња  („На сва моја питања треперењем одговара, кад заћутим и она заћути.“), али и јабланови („Они шуште жељни разговора“). Са њима размењује мисли, „од успомене до успомене, низ време, с намером некуд да крене“, са њима се не плаши самоће. С њима, у сенци, стоји, ко потоњи човек… И, како каже, плаши га сенка малог Сунца у себи…

У сличној атмосфери он уочава оне мале и велике ствари које дају боју свакодневици. У томе се огледа природа песникове свести да уочи мале суштине социјалне егзистенције и да им, потом, да обухватнији значењски оквир. Лирски субјект његових песама одлучио се и за гласно изрицање и својих стрепњи, жеља и хтења („Стрепи да га за шаку долара не продају“; „Мене све боли уморнији устајем него што легнем“; „Плашим се малог Сунца у себи, плашим се сенке коју мало Сунце прави“;  „Давао сам се другима за себе нисам имао времена“; „Живео сам а свега остадох жељан“, „Хоћу још једном последњи пут да будем младић из Рашке“). Једна од најлепших жеља коју гласно изриче, а која сведочи о томе  колико је песнику блиска и важна људскост, племенитост, лепа реч и љубав, изречена је у стиховима: „Хоћу да живим у свету где се срце не закључава“.

Збирка Света трешња једна је врста лирског дневника у којима Радисављевић сумира и дијагностикује догађаје које осећа као меру битних ствари и битних прелома у властитом трајању (смрт мајке и смрт оца), али су и оне баналне, свакодневне ситуације такође врло често окидач за занимљив закључак или анегдоту (док ујутро баца ђубре у контејнер, ставља веш у машину, док посматра сијалицу која трепери у купатилу, док посматра мраве на тераси како излазе из жардињере, док посматра лепе жене у солитеру или трамвају, невеселе старце, веселу децу…).  Све ове сличице из живота само су редови и колоне у Божјој укрштеници који приморавају песника да се суочава са  најважнијим темама: са животом и смрти. И та егзистенцијална запитаност над смислом човековог опстанка присутна је у већини песама и сваком циклусу ове збирке. Он констатује: „Сваким сам даном све ближи апсолутној слободи коју смрт доноси“; „Чини ми се смрт ће ми последњу чашу отети“; „Смрт чекам сваки дан потпуно неспреман“, „Лишајеви и маховине не лепе се на младо дрво“; „Уснио сам страшан сан ни мене нико више не може да пробуди“, „Јави ми Боже када ћу да умрем“). Смрт је једино поље у Божијој укрштеници које остаје празно до самог краја човековог живота, „омча“ од које стрепи. Па ипак, иако спознање о пролазности живота и лепоте изриче врло јасно („Не излазим више на улицу моја старост не може више да поднесе лепоту“), Радисављевић је писац који се не мири са егзистенцијалним ограничењима, чиме потврђује мисао Јосифа Бродског да је уметност реакција организма на властиту ограниченост. Унутар датих граница он настоји „док ослушкује над остарелим телом свог оца има ли живота још у њему“ да прошири време у вечност, тако што своју „мајку – змаја претвара у врапца који се свако јутро појављује на његовом прозору“, а драгу особу у „белу лептирицу која је у бесаним ноћима на његовом узглављу“. Са ближњима који су оставили неизбрисив траг у његовом живовању, он се не опрашта, они су и даље саставни део његове свакодневице. Јављају се свакодневно у лику врапца и лептирице, и сусрети са њима су знаци, синхроницитети који указују на то да је њихово присуство још увек живо и указују на песникову веру у извесност неког будућег сусрета. Смрт је, према песниковом доживљају, преводница од пролазног овостраног живота ка вечности.

С друге стране,  колико год Радисављевић овим озбиљним темама приступао покаткад иронично, шеретски или меланхолично, врло је свестан да одговори на ова питања нису изван нас, већ у нама, и да свако свој пут ка спознаји мора остварити једино кроз самоспознају („Љуљам се с намером некуд да кренем далеко, да одем изван самоће, и овога себе, и овога себе, с друге стране зида“…).

Руски песник Гаврил Державин у својим стиховима каже да у забораву, односно пред реком заборава пропада све сем оног што не сачува „лира смела“. У сличном контексту можемо разумети и стихове Зорана Радисављевића и можда се управо у томе и крије највећа лепота ове збирке песама. У њој су преточене и у стихове заточене успомене са драгим бићима уз помоћ којих трага за смислом свог постојања, за „бојом вечности“, односно за лепотом. Поезија је стваралачки чин – могао би се поистоветити са чином цветања свете трешње, корен јој је дубоко у нама, а гране и мирисни цветови теже да пређу „с друге стране зида“, теже бескрају, теже вечности. Томе тежи наш песник и на тај пут позива и свог читаоца. Или, како би то песнички рекао Рилке, у једном стиху: „Ја рашћења жедан видех ‒ и у мени дрво (трешња) расте“.

Објављено у часопису НОВА ЗОРА, Часопис за књижевност и културу, број 60, Јуни 2019, СПДК Просвјета, Билећа.

 

Маја Стокин ДОМУНЂАВАЊЕ СА ЗВЕЗДАМА РАДИНКА КРУЛАНОВИЋA У ЗБИРЦИ ПЕСАМА AD FONTES

Уметничка дела понајмање се могу досегнути критиком, каже Рилке. Само љубав може да их докучи и држи, само она може да буде праведна према њима. Он каже: „Дајте сваки пут себи и свом осећању за право, насупрот сваком расправљању, приказу или предговору“. Стога је и овај приказ, пре свега, лично виђење и лични доживљај Крулановићеве поезије.

Збирка песама Радинка Крулановића Ad fontes трећа је његова објављена збирка. У једном од интервјуа ову збирку назива метафизички лиричном и наводи да се поред домунђавања са читаоцима, у најновијим песмама домунђава и са звездама. У њему дозрева један другачији свет, чије плодове, попут капљица росе, он, несебично и на радост, дарује читаочевим жудним уснама.

Крулановић још увек верује да се речима може изрећи зрно истине и блесак лепоте. Сматра да је не волети поезију једнако самоубиству. Понекад опхрван сумњом у себе и своје стварaлаштво, дубоко загледан у бездане живота, он ипак спознаје да је поезија за њега посланство, његова молитва и његов живот. Нуди читаоцу субјективан доживљај света, у коме он може да се препозна и у њему да учествује. Расуте речи сакупља и, попут чудотворца, претвара  у кристале, а живот у лирику. Попут космичке пчеле, сакупља мед (суштину) и ставља га у песме (Вито Марковић) и, попут пчеле из приче старца Пајсија, он тражи цвеће на животној ливади. Поезија је свесност о свету, посебан поглед на стварност. Чини се да је за Крулановића постала филозофија и води га кроз живот, у нади да ће му Господ на том боготрагалачком путу, који он несебично открива читаоцу, дошапнути смисао свега. Песник је гласник лепоте, а лепота је глас Бога. Да би песма била суштински истинита она мора да буде израз искрене емоције и доживљаја. А да је реч о песнику за кога је Истина једнo од основних и најважнијих животних начела, откривамо већ у првој песми, којом је насловљен и читав циклус ‒ Аутопоетика исповести. У неочекивано отвореном монологу упућеном Господу, он огољава све своје слабости, гордости, кајања, али и своју решеност да ни по коју цену не скрене са свог ходочасничког пута. Лирска исповест Господу израз је песниковог напора да превазиђе сопствене слабости. Сваког јутра он му креће у сусрет, „Љепоте да се надаја“, јер, како каже: „Једно смо без другог Нико и Ништа. Заједно – Свијет. Живот.“ Према Крулановићу, Господ је крајња мера човековог сазревања. Без те мере развој би био бесмислено кретање, лутање без циља јер Вера, Нада и Љубав досежу дубље него што  разум може докучити. Крулановићев сусрет са Господом заправо је храбро понирање у дубине властитог бића, откривање и упознавање непознатих предела своје душе. На том путовању, поред других људи, он упознаје и себе самог и превазилази време, простор и границе у себи. „Небо је завичај његов…“. Небо и Сунце на небу за њега су средиште и суштина космоса, божанство се манифестује кроз Сунце и Звезде. Он Пева: „Ништа се није десило, само смо бројали звијезде и небо дирали руком“; „Пјесма би хтјела да је попут Неба и да све буде плаво и да Ти личиш поезији, а поезија Теби…“; „Живот је плес на трапезу и гледање што дуже у Сунце…“. Он чак поручује ближњем: „Кад ти буде недостајало Сунца – бићу твоје Сунце“.

За себе каже да је „облака псалмопојац, који пјева да би живио, а живи да би пјевао, а не мари што други пјевати не умију“. Песник је за њега пророк недосањаног и недореченог, стваран само кад пева. Стихови којима можда најсликовитије заокружује ову мисао јесу: „У реч бих да сместим догађаје разне и да будем Логос што смислом све заче“.

Своје речи он упућује Господу, али и ближњима, онима који у њему буде емоцију. Поглед и осмех оно су што му код саговорника не промиче. Из њих настаје песма. Он каже: „Осмехом свићеш, очи ти жетвом злате…“; Гледала је тако дивно (тетка Бела); „Ако се икада будемо срели…гледаћу смело у твоје очи и да бескрај који слутим, памет моју неће да помути.“ Или: „Очи су ти пјесма, твој лик икона“;  „Свјетлост си измолила…, Симониди дајеш очи“. Или у Мистици тужних очију: „Нијесу гледале мене, гледале су небо, цвијеће, ливаде росне. У пјесму нијесу могле стати зјенице твоје, јер су се разливале као мастило, просуто невјештом руком…“. И у небу и у очима он запажа увек само Светлост, у њима види одраз неба и као што у њима тражи сјај јутарњег сунца, он га другоме и несебично пружа. Попут своје песме и он стално гледа према горе, очекујући да смањи раздаљину између Неба и Земље. Заноси се оправдано чињеницом да је пут до висине и пада на једнакој удаљености. Песмом он одржава везу са небом, а небо садржи и у себи. У песми се, по њему, скрива свемир, мудрост мудраца.

У Ауто(по)етици српског отечества упознајемо Крулановића и као искреног патриоту. Србију види као земљу без главе, са расутим костима али сања да она „востане васкрсла“, да се састави и стане под капу небеску. Чини му се да вредности у које су његови преци веровали живе још једино у песми, да је тамо и српски народ. Иронично запажа да је Косово савременом човеку „глава на пладњу за Небо обешена“ . За њега Косово је кључна одредница српског идентитета. Оно је асоцијација на историјско сећање, национални идентитет и морални кодекс, што је све изведено из верско-епског наслеђа. И сам жртва оних са којима није политички истомишљеник, дубоко саосећа са сваким ко страда, те песме посвећује и својим савременицима, који су му, по духовном сродству, блиски. Свестан искушења пред која је стављен његов ближњи, Крулановић у својој поезији подсећа на поуке из прошлости, али је и спреман на жртву у времену садашњем. Сучељен, као и они у којима препознаје свој узор, са мукама, спознао је и меру људске издржљивости и нељудске суровости и научио је да „васкрсења не бива без смрти“, као и да се потпуна вера јавља из потпуне немоћи. Стога слуша само свој зов и зов своје савести и, попут распетог разбојника тражи спас у крсту који се назирао. Крст је постављен изнад пролазности и смрти, он је могућност спасења јер се на њему рађа нови (духовни) човек, ослобођен од греха. У својим стиховима напомиње да Голготу сви морамо проћи, подсећа нас да попети се на крст и није тако страшно. „Страшно је не попети се и не бити Њему налик, распет, а жив.“

На самом крају, могли бисмо рећи да се из збирке Ad fontes  може закључити да песник на свет гледа онако како у њему и живи, са чврстим уверењем у своје ставове. У завршном делу своје збирке, насловљеном Уместо биографије, он напомиње да му је у животу најважније да не заборави да сања… Подсећа на сан као пут ка стваралачком чину, смели пробој из оквира овог света ка свету лепоте.  А побуна сном  макар једног човека, који се изнутра ослободио, против ропства које је споља наметнуто, јесте позив на побуну против живота који умањује и понижава човека. Његова поезија јесте управо позив читаоцу на препуштање таквом сну, на препуштање Поезији и Лепоти. Радосна поезија живота и лепота су човекове дужности, оне су најблаготоврније капљице росе на уснама жудним, у име којих се мора жртвовати свакодневни живот, његова добра и његов мир. Лепота није само циљ уметности, већ и циљ живота, али, пре свега, лепота као постојање, тј. претварање хаотичне изопачености света у лепоту космоса. Њоме се превазилази доба мртвих душа (Крулановић). О томе се Радинко Крулановић, преко својих стихова, домунђава и са звездама и са читаоцима, а, чини се,  истински сведочи и својим животом. То је његово оружје. А како каже Бранко Ћопић: „Свак се брани својим оружјем, а још увијек није искована сабља која може сјећи наше мјесечине, насмијане зоре и тужне сутоне“.

СЛОВО, Часопис за српски језик, књижевност и културу, година XVI, Број 55-56, Јун Никшић, 2019.

 

Маја Стокин НЕБЕСКОПЛАВА

Сави Шумановићу

 

Своју сам меланхолију

пламеним бојама гасио,

својој браћи на платну

мишице и лица

од камених громада тесао,

утробу и вене

мермером облагао,

четкицом и руком,

знојем и муком —

оклоп вајао.

Да њихове душе,

самотне и благе,

не ране гласови зли —

збијени у крдо.

Да оно што гура и множи

одбије тврдо.

 

Оног јутра кад ми се,

од силине бола,

крвавобакарна у утробу слила –

погледах ка небу:

тад се моја сена

са небескоплавом стопила.

Моју сремску равницу

Светлост  је озарила.

Па иако болна –

то је – хармонија била.

 

22. 2. 2020.

 

 

Сава Шумановић, Стара трешња, 1938.

 

Маја Стокин ЧАСНИ РАТ И ТРУЛИ МИР (Доживљај рата Милоша Црњанског у „Лирици Итаке“ и „Политичким есејима“)

„Свет је од самог почетка располућен“, пише наш песник Миодраг Павловић. Од вајкада се зна да ништа у животу није искључиво црно или бело, да је свет препун супротности, као што су и светлост-тама, добро-зло или рат-мир… Берђајев такође примећује да живимо у палом свету који је поцепан непревладивим противречностима (Берђајев 2006: 15). Зашто је важно да човек освести постојање ових располућености? Супротности су обележје овог света, самим тим и сваке заједнице и њене културе. Човек је у својој суштини противречно биће, врло често и размишља у супротностима и заробљен је у својим крајностима. Према Јунгу управо капацитет да се препознају поларности и да се сједине супротности оно је што сведочи о степену нечијег индивидуалног развоја, а такође и читавог друштва. Уздићи се изнад оваквог виђења света значи спознати Истину.

Рат се врло често намеће као неминовност и почиње оног тренутка када дође до судара супротних хтења у човеку. Према Берђајеву, унутрашње противречности, унутрашње „зло“ само се транспонује у спољашњи свет у облику рата, револуције… Да би таквим догађајима човек дао смисао неопходно је буђење и интензивирање духовног живота. Јер тек када човек рат, револуцију и остале катастрофе које га, наизглед , „сналазе“, „дешавају му се“, „однекуд споља долазе“, доведе у везу са собом, тек када почне да их посматра као унутрашњи, а не спољашњи догађај, почиње да живи духовним животом, почиње да се развија, а тада „Вера, нада и љубав претварају инстинкт смрти и самоуништења у ношење Крста живота“ (Берђајев 2011: 8‒11).

Да ли је уопште могуће превазићи располућеност у човеку која га гони на клацкалицу рата и мира и, ако јесте, који је то начин? Покушаћемо да дамо одговор на ово питање сагледавајући виђење рата Милоша Црњанског у његовој поезији и политичким есејима.

 

Доживљај рата у делу Милоша Црњанског

 

Личност и дело Милоша Црњанског незаобилазни су темељ историје српске књижевности 20. века. Када резимира свој први део стваралачког опуса, он бележи: „Цео мој живот је један театар, једна драма, фарса, трагикомедија, или само комедија, ако хоћете, која има неколико чинова. Први чин су моје књиге Лирика Итаке, Приче о мушком, Дневник о Чарнојевићу, млада, полетна, револуционарна литература као што је било и време, као што је био и живот“ (Црњански 1992: 302). У том „театру“ рат је свакако од најјачих доживљаја и најважнијих тема. Стога је и циљ овог рада разматрање виђења и доживљаја рата Милоша Црњанског дато у „првом чину“ Црњансковог опуса.  Као извори за ово истраживање послужиће поезија у Лирици Итаке и Коментарима, али и политички есеји, објављени у часопису Идеје, у периоду од 1932. до 1935. године. Због своје аутобиографске и аутопоетичке природе Коментари, објављени четири деценије након песама на које се односе,  могу се сматрати једном врстом песникове романсиране биографије, за ово истраживање неопходне, с обзиром на то да је у Црњансковој биографији рат доживљена и врло важна референца. Политички есеји и новинарски текстови, писани поводом актуелних политичких проблема, потврђују његов национални ангажман, од његовог првог текста у коме је устао против марксистичке литературе у Срба па до одласка у дипломатију. Објављени су тек деведесетих година двадесетог века[1]. Од 1945. године до тада били су прећутани у званичној књижевној литератури, због комунистичке културне диктатуре, али тек уз њихово проучавање добијамо комплетнији увид у поједине ставове Црњанског.

Период двадесетих година двадесетог века може се назвати српским експресионизмом или српском авангардом, када се, уз Црњанског, појавила група младих писаца (Тодор Манојловић, Ранко Младеновић, Растко Петровић, Станислав Винавер, Бошко Токин…), који стварају на нов и особен начин. По Црњанском, песма је морала бити очишћена од сваког утилитаризма и никако није смела бити идеолошко оружје. Тражио је поезију новог духа, нових мисли и заноса, акао таква није се смела задовољити утврђеним поетским шаблонима. Требало је раскинути с традицијом и окренути се новим захтевима времена. Након ратног вихора Црњанскова поезија тежи космичким пространствима, просторима среће као их назива Петар Џаџић[2], дубинама магловитог и мистичног. Његова расположења изражавају унутрашња стања човека који је преживео ратни вихор, и, према његовим схватањима, то треба да буде мотивска страна његове поезије.

Какве су друштвене прилике времена у којем Милош Црњански објављује Лирику Итаке  и политички делује? Нушић у Деветстопетнаестој сведочи о времену погибија, панике и „опште бежаније“. У књизи Историја приватног живота у Срба, у записима о времену након Првог светског рата,  помињу се растављене породице, где су мушкарци на фронтовима, у заробљеништву или емиграцији, док жене и деца живе у тешким и понижавајућим условима окупације, изложени су оскудици, глади, траумама и искушењима вишегодишње раздвојености. Ретка писма која су стизала после дугог путовања Европом, преко Црвеног крста, представљала су једину, танку везу међу породицама. Сведочи се о дубоко еродираној приватности, разореним породичним односима и чврстој одлучности да после рата „буде као пре“ (Поповић 2011: 582). У једној занимљивој анкети објављеној у ускршњем броју листа Време под заједничким насловом Смена генерација, Црњански пише: „Десет милиона мртвих и двадесет милиона скрханих телеса и преображених душа деле предратну прошлост што се још једва назире, у годинама послератних промена, једном заувек, од садашњости и будућности. Неприродно је и неморално очекивати, прижељкивати, упињати се, крај свега тога да све остане по старом (Време 1930: 6). Управо у оваквој атмосфери 1919. године Милош Црњански објављује Лирику Итаке. Своју поезију Црњански пише и објављује у униформи аустријског војника[3], принуђен да се бори против самих Словена, па чак и против својих Срба, али се „јаким речима, рушилачког патоса“, пун спремности на акцију, обраћа,  „Омладини умореној![4]“

Сам песник је рекао да је збирка у тренутку објављивања имала родољубиву, политичку и анархистичку улогу, а 1959, када објављује своје Коментаре, искључиво литерарну. Коментарима се реконструише емоционални доживљај у којем су песме настајале. Као повратник из рата он је разочаран сликом коју пружа суочење са стварношћу. Све оно за шта се са својим саборцима борио остало је нереализовано, и слобода и једнакост. Уместо тога суочио се са мржњом, незадовољством и смрћу. У потрази за човеком, он се судара са свим оним што га уништава и преображава се у бунтовника. Сва три циклуса Лирике Итаке (Видовданске песме, Нове сенке и Стихови улица) показују осећања једног времена, омеђеног ратом. Црњански у Видовданским песмама „пева тужнима“, гласом уморног ратника,  јер, по њему, туга од свега ослобађа. Он је запитан над смислом свих жртава рата, са позиције страдалника, и у том контексту сасвим је јасна песникова констатација да рат сматра најтужнијим догађајем човечанства. Сам песник каже да описе битака не жели да наводи нашироко и надугачко. Као први разлог наводи стидљивост, која би се пре могла окарактерисати као нелагода и сматра да је осећају сви повратници из рата, свесни да ће мало ко заиста моћи да их разуме. Као други разлог наводи чињеницу да ветерани из претходних ратова, попут каквих заточеника у времену,  неће ни да чују за нове битке и борбе. Разочарано закључује да широка река људског заборава, која протиче болно, непрестано, у историји човечанства, односи све друго. Сматра да је од битака страшнији примитиван, животињски живот на који су у ратним условима приморани (Црњански 1993: 144) и то је оно што је било најтеже психички за издржати. Маршеви су стварали „деформацију нерава“, а повлачење по положајима подразумевао је боравак у рововима, који су месецима раније били ископани. У лејама расцветаног кропмпира он види „одваљене и крваве потиљке“. Прогањају га слике ратника који умиру док, разбијених зуба, жваћу крв. Оно што песнику помаже да душевно „поднесе све те гадости“ јесте природа терена на ком су гинули. Тај део Галиције, са својим брдима и шумама личи понегде на Србију. „Јесен је у њој топла.“ Црњански пише да је дисциплина у аустријској војсци била лоша, као у каквој легији странаца. Психолошки притисци на већ изморену војску појачавали су се додатним обукама, као што су вежба бојним мецима и бомбардовање ексерима, када су по војницима падала минијатурна челична копља, и заривала се у њих дубоко. За одбијање послушности кажњавало се и вешањем. Како би избегли слање на фронт, војници су пуцали сами себи у ногу или руку и инфицирали се венеричним болестима, али је и то врло често било узалудно (Црњански 1993: 149). Црњански иронично закључује да је ратна селекција таква да је најбољи део становништва отишао у смрт, а да су преживели остали да се богате на њихов рачун. И додаје: „У будућим ратовима бар та неједнакост нестаће из еугенетике човечанства. Сви ће бити једнаки под бомбама“ (Црњански 1993: 154).

Кроз читаве Коментаре нижу се готово филмске слике ратних сцена. Слика рањеника који у тишини и мраку пружају руку за шољом чаја, док се за оног који је престао да је пружа знало да се смирио, у блату. Тешко, споро је било умирање од пушчаног метка, а брзо и спасоносно од артиљеријског. Упечатљива је и слика поливања рањеника нафтом и бацање цигарете на њу или песниково истрчавање испред једанаест људи и урликање команди са пушком у руци.

Све ове слике поседују психолошку вредност и откривају оно што за песника рат јесте. Све ове слике Црњански „није исисао из прста“, како сам каже, већ их је својим оком видео и на својој кожи осетио. Осећа се као да је „испао из рата, на неки други свет“ и да сада живи као да се затекао на Месецу (Црњански 1993: 174).  Разочаран и усамљен са јасном сликом да је „једна Европа потпуно пропала, али и да се једна нова јавља, потпуно крвава“ и да крај револуције не значи и крај патњи његовом народу (Црњански 1993: 186). Његова поезија је антиратна и његова Итака није Аустроугарска империја него Србија. Након рата, његови ставови су антикомунистички, изјашњава се као панслависта и русофил. Разочаран је у револуције јер немају снаге да преобразе човека и доживљава их као просту пљачку пролетерске класе, као комедије[5]. У Лирици Итаке открива своју дубоку приврженост „раји и рити“, а масе су „подле, немилосрдно бруталне, себичне и што је још горе, превртљиве“ (Црњански 2017: 10).

Идеолошки профил Милоша Црњанског кретао се од „политичке левице“ до „националисте и државотворно осећајућега списатеља“ , а Винавер га доживљава  као „неку врсту грозничавог анархисте и хајдучког романтичара бунтовне идиле“ (Тешић 1983: 499). Противници су му приписивали најразличитије етикете, од оне да је кокетирао подједнако и са левицом и са десницом, до оних најтежих да је фашиста и хитлеровац, односно следбеник тоталитарних идеологија… Вероватно га је, као и увек,  најдобронамерније и најаргументованије  одбранио његов пријатељ Станислав Винавер, који је на све ове оптужбе забележио да „нема ничега наивнијег него на великога писца набацати какву апотекарску етикету са натписом: отров или мелем. Велики писац припада животу, народу, човеку, природи […]. Партијско обележје није све што чини књижевност. То је можда и њен најслучајнији део. А важна је у њој и судбоносна: велика духовна збиља и кристалисана животна свест, оно што нас чини људима“ (Тешић 1983: 499–500).

У сваком случају, најчешћи повод полемичких сукоба, представљали су политички и новинарски чланци Милоша Црњанског, објављени између два светска рата. Поводом велике прославе у Скопљу – двадесетдвогодишњице ступања у српску војску регрута из Старе Србије који су учествовали у одбрани Београда и Смедерева – Црњански, у Времену, 1932. године, објављује чланак Оклеветани рат. Читав чланак усмерен је против пацифистичке пропаганде. Њен циљ био је да се о рату најгоре пише и да се рат прикаже као најгора нискост и најстрашнији идиотизам. Црњански у записима овакве врсте јасно увиђа намеру да се нагрди војска и да се разори традиција и национална идеологија.

         После страшног, тешког и дугог рата, сматра да је сасвим разумљив талас пацифизма који је захватио широке народне масе. Као неко ко је рат искусио и над његовим последицама је такође згрожен, Црњански пацифисте сматра неизлечивим сањарима који верују у нереалан долазак вечног мира. Пацифистичка пропаганда, у облику апсурда, по њему је европски специјалитет који тенеденциозно пласирају побеђене државе. Оно што му посебно смета јесте што ова пропаганда нема јасне аргументе, већ снагу црпи из клеветања рата и војника. Да би се уздигао пацифизам, мора се унизити и презрети војник, мора се разорити милитаристички дух, морају се искарикирати војнички појмови и форме,  што Црњански види искључиво као средство за припрему распадања војске јер се само на тај начин могу спровести класни удари и нови револуционарни програми. Милитаристички, војнички принципи за њега су на највишој моралној лествици и у војничким врлинама види темељ сваке организације. Црњански јасно истиче светлу страну рата јер је, по њему,  ратнички начин сједињења нашег народа био једини пут којим смо могли ићи.

Сељаштво  сматра симболом мира. Они га, по њему, једини и заслужују. „Живот сељака у пољу, у непрекидном прастаром раду, најближи је вечној лепоти природног живота и има највише смисла“ (Црњански 1934: 5). У Коментарима их помиње као стајаћу војску, цвет Баната; „тако биране, тако стасите да се ћуприја од њиховог парадног корака тресла“. И додаје: „Већ првих дана јесени, сва су та лепа, мушка тела била мртва“  (Црњански 1994: 137). То је једини сталеж који не осећа подсмех према војнику, у којем нема пацифистичког величања живота по сваку цену и разуме светињу рата. И земљорадник и пастир пре свега су ратници, по њему национални морал има и најсиромашнија и најбеднија брђанска кућа. У српском намученом и сиромашном народу лежи „срчика и снага“, не само ратничка, него и „једна чврста мрежа духовна која недељиво обухвата“ (Црњански 1933: 48). Према Берђајеву, такође, сељаштво је једини сталеж који може да оконча било коју револуцију (Берђајев 1990: 57).  Црњански врло јасно види и истиче да је у тешким временима, кад год је егзистенција једне нације угрожена снага увек у сељаштву јер је само оно спремно на жртву ради опстанка заједнице.

Након објављеног чланка Оклеветани рат, Мирослав Крлежа оптужује Црњанског да нема јасно формиран став у погледу рата, да у својим раним књижевним делима пише да је „рат лудило у мору блата“, а да га политичким есејима уздиже. Црњански сматра да је књижевно дело често виђење и одговор на одређено време и друштвене прилике у којима песник ствара[6], али је и заговорник теорије да код сваког књижевника и подсвест бира теме[7]. Замера Крлежи што заборавља да је једно мишљење јунака, личности у роману, а нешто потпуно друго јасно изрицање става у новинским чланцима или есејима. Њихову преписку, односно литерарну полемику сматра ограниченом и каже да је за озбиљнија сучељавања ставова неопходно прећи  са стихова на друга факта, на политичке програме, на данашње стање у Европи и тако даље (Црњански 1934: 3). Британски слависта Дејвид Норис у својој књизи Духови круже Србијом. Књижевно представљање историје и рата, која представља анализу једног низа књижевних структура и мотива у ратној књижевној прози двадесетог века, подсећа такође на очигледну чињеницу да књижевни текст није исто што и политички памфлет или историјска студија и да идеолошка читања која не узимају у обзир особеност књижевности ризикују да поједноставе текстове, деформишући њихов смисао[8]. Ремарк се такође са горком иронијом односио према представама о рату изграђеним на књижевној традицији.

 

Лирику Итаке Крлежа иронично назива Лириком атаке јер као узоре Црњанском наводи Гебелса, Папена, Хитлера и Геринга. Д. Лонговић у Слободној мисли, у чланку Црњанског види мотив „личног, класног и националног шићара“ (Црњански 1989: 45). Најавом својих будућих националних програма и ангажмана, Црњански завршава своју полемику са Крлежом.

Дејвид Норис у својој студији заступа тезу  „да су сви ратови исти утолико што сви следе исту суштинску структуру“ (Норис 2018: 116). Он истиче разлику између променљивих и непроменљивих елемената структуре рата, односно структуре исприповеданих ратова. Закључује да се у рату мењају актери и позиције, али релације и радње остају исте у основи. Тек су седамдесете и осамдесете године двадесетог века, према Норису, донеле ревалоризацију Првог светског рата.

Кад год проговара о рату у својим есејима, Црњански поред свих страхота, страдања и патњи свог народа, које не спори,  истиче и да је рат нешто што „кад дође, не може се избећи“ (Црњански 2005: 27). У чланку Снага липљанског звона као најбоље у нашем народу он истиче управо оно ратничко и сматра да „наша трагедија не долази од ратова са непријатељима спољним, него од опеване, братске неслоге“ (Црњански 2005: 47). Упркос свим страхотама рата, чијим сценама илуструје своју поезију у Коментарима, у својим есејима Црњански непрестано велича жртву, снагу и честитост сваког војника, поједине битке назива великим  судбоносним и часним. У чему Црњански сагледава светлу страну рата? Да ли је уопште могуће ратовати часно ако се сложимо да је сваки рат врста насиља?

Према Ивану Иљину, руском филозофу, само човек који је искусио истинско зло има право да разматра уопште оваква питања. Питање опредељења између рата и мира је морално-практично и  готово да и не оставља дилеме, нико не жели рат. У светлу есеја Милоша Црњанског рат се доживљава као  дубоко религиозно-метафизичко питање и „захтева зрелост духовног искуства, промишљену поставку и непристрасно решење“ (Иљин 2012: 6).

На основу доживљаја рата у поменутим делима Милоша Црњанског мишљења смо да конвертитство које му се приписује, просто произилази из његовог личног искуства и из његове бриге за сељака, потлачене и понижене. Он не изневерава основна начела видовданске етике и врло експлицитно износи колико је важно жртвовати живот за више циљеве и верује да је часна смрт узвишенија и важнија од ропског и срамног живота у трулом миру. Његова побуна усмерена је ка свима онима који, након рата, на колективну жртву топовског меса заборављају и ките се оним на шта најмање имају право.

Црњански се, по повратку из рата, обрачунава са друштвеним традицијама, али и са унутрашњим илузијама и уверењима које наслеђујемо по припадности нацији и тлу са којег потичемо. Свака револуција и настаје управо на таласу оваквих идеја. Сваки рат је, пре свега, велико искушавање духа и да би се та искушења издржала, мора се у њима пронаћи некакав смисао. Стога и дискурс национализма, врло близак Црњанском у политичким есејима јесте облик борбе за очување културног идентитета, чију угроженост као да је предосетио и предвидео у неким будућим временима. Црњански је за моралну рехабилитацију народа, за одбрану његовог достојанства и вредности. Његов национализам почива на редефиницији заједнице и стварању нове елите из редова сељака, војника, народа. Његов национализам јесте патриотизам[9] чије је постојање и испољавање ‒ грађанска врлина и друштвена вредност. За њега је љубав према свом народу и својој земљи љубав према култури живота уопште.

Берђајев напомиње да су рат и револуција веома озбиљни и трагични унутрашњи моменти, и у судбини народа и у судбини сваког од нас. Несреће и искушења у личном животу – смрт ближњих, болест, сиромаштво, разочарења у људе за које смо мислили да су нам пријатељи, а који су нас издали, треба сматрати нечим што има смисао за нашу личну судбину, што представља унутрашње, а не спољашње догађаје, тј. према њима се треба односити духовно. Ратови и револуције сведоче о општој кривици, а из опште кривице и опште судбине нико не може бити изузет ( Берђајев 2011: 5–7).

Оно што је заједничко за ратове о којима читамо у литератури и ове данашње, чији смо и сами сведоци, јесте нешто нихилистичко и самоубилачко, које се може објаснити дубоком моралном пустоши народа. Најстрашнији су ратови у којима нема моралне вертикале, нема принципа и нема истинске мере људског понашања, које покрећу лични интереси и људска самовоља, ратови иза којих се затиру трагови злочина. Такви ратови су крвави и нечасни. Савремени човек је врло сличан оном којег приказује Црњански у својим есејима и у којег је разочаран и након рата. Он је отуђен од самог свог бића, од своје суштине, изманипулисан на најстрашнији начин, и то, врло често у име демократије, правде и људских права. Таква манипулација сведочи о великој и дубокој раслабљености једног народа. Такав народ обитава у привидном миру, заснованом на отуђењу од извора мира и правде,  што је, чини се и суштина, целокупног данашњег светског поретка ( и то је позадина пацифизма о којем Црњански пише).

Све што нам се дешава само је пројекција ратова који се воде у нама и око нас јер сви ратови, како лепо закључује у једној својој Беседи и владика Амфилохије, почињу и завршавају се као рат у људском срцу и око људског срца. Ако се у срцу не извојује она најважнија битка, витешка битка против зла, против греха и неправде, ако јој се човек у свом срцу до крви не супротстави и ако нема снаге за такав животни подвиг, преостаје му једино живот у привидном миру (Aмфилохије 2010). Јер како каже Меша Селимовић: „Живот је избор а не судбина, јер обичан човек живи како мора, а прави човек живи како хоће: живот на који се без отпора пристаје то је бедно таворење, а изабрани живот је слобода. Човек постаје слободан својом одлуком, отпором и непристајањем“ (Селимовић 2008: 8‒9).

Као и живот и смрт може да буде избор. Понекад, тек на крају, избором смрти постајемо „прави човек“, слободан! Управо је ово и једна од порука која се провлачи и кроз стихове и кроз политичкe есеје Милоша Црњанског. Он све ово врло јасно види још средином прошлог века. О томе нам пише.

И због тога је, по њему часни рат „оклеветан“ и свакако вреднији од трулог мира.

 

Рад је изложен на Округлом столу ЧАС О ЦРЊАНСКОМ у Филолошкој гимназији у Београду, 07. 12. 2018. поводом 125 година од рођења Милоша Црњанског

 

 

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА:

1.

Црњански, Милош. Мирослав Крлежа као пацифиста. Поводом чланка Оклеветани рат. Време, XIV/442, 22. V 1934, стр. 3.

Црњански, Милош. Политички списи. Београд: Сфаирос. 1989.

Црњански, Милош. Есеји и чланци. I–II. Прир. Никола Бертолино. Београд: Задужбина Милоша Црњанског; Лозана: Наш дом, 1999.

Црњански, Милош. Испунио сам своју судбину, приредио Зоран Аврамовић, Београд, БИГЗ; СКЗ, Народна књига, 1992.

Црњански, Милош.  Политички чланци 1919-1939. Дела Милоша Црњанског XV, књига 32–35.Ч. Николић (прир.) Београд: Задужбина Милоша Црњанског; Наш дом – Editions L’Age D’Homme, Lausanne, 2017.

2.

Амфилохије, Митрополит. Часни крст Христов и косовски завјет (одломак из есеја О рату који приводи Богу и труломе миру стр. 249‒260). Светигора. Цетиње. 2010.

Антонић, Слободан. Патриотизам. http://teme2.junis.ni.ac.rs/public/journals/1/previousissues/teme4-2008/teme4-2008-03.pdf

Берђајев, Николај. Судбина човека у савременом свету. Београд: Логос. 2006.

Берђајев, Николај. О самоубиству. Београд: Логос. 2011.

Bulens, Gert. Evropski pesnici i prvi svetski rat. Poezija u Velikom ratu, revolucija i transformacija Evrope. Beograd: Karpos. 2018.

Иљин, Иван. О супротстављању злу силом. Београд: Логос. 2012.

Јеротић, Владета. Између политике и књижевности. Дарови наших рођака III. Психолошки огледи из домаће књижевности. Арс Либри. Београд. 2002.

NORIS, Dejvid. Duhovi kruže Srbijom. Književno predstavljanje istorije i rata. Prev. Vladislava Ribnikar i Dejvid Noris. Beograd: Geopoetika, 2018.

Обрадовић, Бошко. Случај Црњански – од „стране књиге“ до „Идеја“ 91. страна

Поповић, Марко, Мирослав Тимотијевић и Милан Ристовић. Историја приватног живота у Срба од средњег века до савременог доба. Београд, Clio, 2011.

Раичевић, Горана. Светлост и магле са истока: три међуратна путописа из совјетске Русије (Винавер, Крлежа, Васић). Зборник Матице српске за књижевност. 2018.

Раичевић, Горана. Есеји Милоша Црњанског. Издавачка књижарница Зорана Стојановића. Сремски Карловци, Нови Сад. 2005.

Селимовић, Меша. Круг. Београд: Штампар Макарије. 2008.

Смењивање генерација. Анкета. Време, 19–22. IV 1930. страна 6

Тешић, Гојко. Зашто авангарда двадесетих година? Модерна и међуратна књижевност. Зборник 3.  Нови Сад: Тодор. 2002.

Тешић, Гојко. Зли волшебници (полемике и памфлети у српској књижевности 1917–1943). Слово љубве – Београдска књига, Београд, Матица српска, Нови Сад, 1983, II, 499.

[1]                     У избору Зорана Аврамовића објављенису Политички списи Милоша Црњанског у издању Сфаироса, Београд, 1989. У његовом избору нашло се тада 25 забрањених текстова.

[2]                     Петар Џаџић, Простори среће у делу Милоша Црњанског, Београд: Нолит, 1976.

[3]  „После убиства надвојводе , Црњански је неколико дана провео кријући се по шумама у Хинтербрилу, око шеснаест километара југозападно од Беча. Као присталица студентског политичког удружења Зора, и он је био сумњив, а после убиства Франца Фердинанда родољубива штампа објавила је отворену сезону лова на све Србе. Почетком јула, у листу мађарске владе Pester Lloyd објављено је да Србија, да би показала добру вољу, мора „истребити легла пацова“ која су из Србије прешла границу Двојне монархије да би сејала „смрт и разарање“. Мађарске власти су једва чекале да српској делегацији покажу те „кужне пацове“. Највећи део остатка јула Црњански је провео у Мађарској, у српском граду Новом Саду, у наручју једне Српкиње коју је упознао тамо ‒ супруге, заправо, једног високог српског официра. Кад је Аустрија објавила Србији рат, почео је лов на странце у новосадској области. Она жена, с којом је Црњански покушао да се дочепа српске престонице Београда, притворена је у Сегедину под оптужбом за шпијунажу. Пошто је био са њом и Црњански је завршио у затвору. После дугог саслушавања, полиција није нашла ништа за шта би га оптужила, те га је уместо тога послала право у војску. Она жена ће остати иза решетака до краја рата, а Милош Црњански затекао се на обуци за борбу у аустријској војсци ‒ против свог народа“ (Bulens 2018: 49‒50).

[4]                     У писму Јулију Бенешићу, првом потенцијалном загребачком издавачу, наводи као наслов збирке Омладини умореној!

[5]                     У тексту објављеном у новосадском Јединству 12. јула 1919. године, Васпитање и револуције, Црњански каже: „Узалудне су револуције које мењају материјалан поредак света, јер немају снаге да преобразе човека. Масе, човечанство се не мења револуцијом, него васпитањем…// Свет не мења насиље, него симпатија….// А друштво још није развијено за комунизам… // Данашња револуција је проста пљачка једне класе пролетерске… // Све је себичност. Револуције нема, него је то бљутава себична комедија… // Велика, несретна наша Русија прави експеримент за цео свет. Али су револуције привремене појаве и узалудне постижу само оно што се и без њих развија, васпитањем, које лебди по зраку и улази у све душе али постепено…“ (Црњански 2017: 7–10)

[6]                     Као пример за ову тврдњу наводи песму о Гаврилу Принципу за коју каже да је поникла у атмосфери револуционарне, па и националистичке генерације, чије је знамење оно што је у свом затвору Принцип написао: ми смо прво националисти, па онда револуционари (Црњански 2005: 32).

[7]                     Он каже: „Теме које књижевник одабира за своја дела, у младости, и у старости, обично су поскедица његовог интелектуалног, моралног или политичког интереса. У младости нарочито, оне су последица подсвесних, патолошких наклоности. Врло инетересантне студије о мотивима књижевног рада дао је професор Фројд, чије су теорије застареле али бесмртне, као и професор Јунг, који је нашао златну жицу подсвести читавих народа, али ту жицу копао будаком. Теме у књигама моје младости биле су искрене, опште, подсвесне“ (Црњански 1999: 482).

[8]                     Фикционалне приповести се налазе у флексибилнијем семантичком односу према социјално-имагинарном него, рецимо, нефикционалне приповести базиране на историографском истраживању или мемоари људи који су истински учествовали у стварним догађајима из прошлости. […] У студијама књижевних текстова прихваћено је да се у случајевима када прича садржи референце на стварне догађаје или личности, такви детаљи, једном стављени у контекст фикционалног света, прилагођавају захтевима и границама своје нове средине. Фикционалне приповести могу да делују као да описују одвијање историјских догађаја, али оне представљају једну замишљену прошлост. Историјске референце су само још један слој који доприноси општем значењу текста. Анализа таквих текстова требало би да узме у обзир функцију која је дата наративним поступцима у сваком појединачном случају (Норис 2018: 42).

[9] „Патриотизам се може дефинисати као осећање привржености или љубави грађанина према отаџбини (гр. πατρίς, лат. patria). У модерном свету домовина је за грађанина најчешће његова држава. Али, осећање привржености или љубави не односи се на државну власт, већ на структурисану заједницу грађана, са њеним особеним установама, обичајима и целокупном културом“ (Антонић 2008: 2).

 

Vasa Eskičević

 

Маја Стокин МОТИВ СВЕТЛОСТИ У АНДРИЋЕВИМ ЗАПИСИМА О НЕСАНИЦИ

„Кад нестане мене и ове мале моје свести о себи, хтео бих да постојим – уколико је неопходно да се постоји – бар једним делом себе као мала дневна светлост у ваздуху, на предметима или у очима људи.“

 

Предмет нашег интересовања у овом раду представљају Андрићеви записи о несаници, са посебним освртом на мотив светлости у њима као симболом духовног, божанског принципа. У раду је анализиран онај део записа о несаници у којима се појављује мотив светлости, а које писац бележи у књигама Знакова поред пута,  Ex Ponta и Немири. На основу поређења Андрићевих бележака са сазнањима из модерне психолошке литературе, закључујемо да је несаница коју Андрић доживљава посебно, „четврто“ стање битисања које је карактеристично за уметнике у процесу стварања, као и да мотив светлости, који се појављује у тренуцима без сна, има врло јасну духовну симболику.

Кључне речи: светлост, несаница, Иво Андрић, четврто стање битисања, стања повишене свести.

АНДРИЋЕВА НЕСАНИЦА КАО СТАЊЕ ПОВИШЕНЕ СВЕСТИ

Несаница као тема  веома је присутна у књижевности, у поезији посебно. То је час кад смо „у сред свемирског мука, препуштени сами себи“, како каже Фјодор Тјутчев. У тим тренуцима тишине и самоће песник је приморан на сусрете и суочавања са самим собом, тада „у страшном благослову ноћног бдења стрепња изнутра, размрежава очи и корен вида шири се и мења да новим видом слика крочи…“ (лалић 1997: 104). Несаница је као мотив веома присутна и у Андрићевим делима, стога представља и предмет нашег интересовања у овом раду, с посебним освртом на симболику светлости у пишчевим  тренуцима без сна. При анализи трудићемо се да Андрића највише тумачимо самим Андрићем, јер је и сам био доследан својој животној девизи да писац говори својим делом и само га у делу треба тражити. По њему, говор уметничког дела  чистији је и јаснији уколико се не меша са живим делом његовог ствараоца (настовић 2005: 25).

Највећи број Андрићевих записа о несаници налази се у четвртом делу Знакова поред пута. Андрић их је, за разлику од осталих записа из ове књиге, сам систематизовао. Првобитан наслов ових записа био је Бесаница. Записи датирају из 1937. и 1938. године када је писац био у четрдесет петој години живота. Двадесет и седам је оваквих записа, али су у овом раду анализирани и неки записи из Андрићевог Еx Ponta и Немира, као и записи о светлости из истоимених дела.

На основу записа из Знакова поред пута писац нам потврђује да сновима и помислима он придаје нарочиту важност, али да би саопштавајући их у већој мери открио важан део своје интиме, а да на то ипак није спреман. Читавог живота трудио се да свој приватан живот сачува што је могуће више од очију јавности, због чега су га често оптуживали за притворство и неискреност. Али и додаје: „Ви не знате са каквим сам будалама ја имао посла.“ А о живописности, и врло често, о страховањима и оптерећењу које му снови у животу представљају сведочи цитат: „…кад бисте знали шта се све мени у сновима догађа, и на какав невероватан начин се догађа, ви бисте лакше разумели да је моја једина жеља непостојање, то јест, свет у коме се ништа не догађа и у коме се ништа не може догодити.“

Иван Настовић изводи занимљив закључак да се Андрић, више несвесно него свесно одлучио, да све оно што би нам саопштио преко снова саопшти путем несанице, јер као што спавање има снове, тако и несаница има своја виђења (Запис 16) (настовић 2005: 30). Иван Настовић и Никола Милошевић несаницу доживљавају као четврто стање битисања, јер се разликује и од обичног спавања, спавања са сновима, али и од будног стања. У њој се догађа оно што се никада не може ни „у сну наслутити ни на јави видети“ (запис 27).  Психијатар Стеван Петровић у својој књизи Стања измењене свести покушава да нам приближи и класификује стања повишене свести. Он каже да је реч о таквим изменама стања свести у току којих у перцептивном, когнитивном и емоционалном смислу свет објеката и појава из тзв. уобичајене реалности престаје да буде једина могућност и једино сазнање. Снижење или измена прага перцепције доводи до повишења свесности, неуобичајене будности и јасности. Све ово омогућава прилив нових, дотле непознатих информација из спољне средине чији је циљ „да човека доведу на виши ниво егзистенције“  (петровић 1990: 86–87). Он даље објашњава да се стање више свести може јавити крајње неочекивано, изненада, у виду блеска, или очекивано, у току улагања дисциплинованих менталних напора као што су медитација, гладовање, постови. Из наведеног произилази закључак да и исцрпљеност несаницом такође може узроковати ову „космичку, трансценденталну свест“, коју вековима доживљавају мудраци, пророци, харизматске вође и бројни генијални људи из света науке и уметности (настовић 2005: 87;  петровић 1990: 87).  Несанице имају функцију иницијације, односно сазревања у процесу индивидуације (настовић 2005: 87). Са променом свесности, њеним ширењем и продубљивањем, свет се мења, човек је у стању да сагледа своје проблеме у ширем контексту и, проживљавајући оваква искуства, доживљава духовно исцељење.

За Андрића несаница је такође посебно стање свесности у којем он успоставља контакт са својим несвесним. Он каже: „Још један сан за време несанице. Не спавам и знам да не спавам, али сам у сну потпуно одсутан, на другом крају, на другој околини (Запис 19)“. Стање слично оном које описује Андрић, налазимо записано и у занимљивом сведочењу Вука Врчевића о Његошу. Он бележи казивања сенатора Новице Церовића, и многих других који су га познавали, „да је било много ноћи у години кад није могао или није хтио спавати“; као и „да је једну ноћ до пред саму зору сам шетао од манастира до Самоничних јасика (100 корака далеко) и у зору се вратио дома, те цијели они дан да није ни ручао ни заспао, саставио једну пјесму под горе назначеним насловом […]“ (Врчевић 2003: 53). Према томе, оно што се дешавало Андрићу, очигледно се дешавало и Његошу. Врло је вероватно да су, ако не свесно, онда интуитивно знали да лишавањем сна могу себе увести у „четврто стање свести“ и да је ово стање веома плодотворно. У таквом стању човек је мудрији, читаво човечанство у том тренутку кроз њега (наравно, не код свакога, већ код духовно узнапредовалих људи)  проговара.

Класификујући стања повишене свести Петровић нас упознаје  са хипнагогним, прелазним стањима свести. Под њима подразумева психофизиолошка збивања између сна и будног стања, на пример пред успављивање. Због ослабљене контроле свесног Ја особа постаје мање способна да управља одбраном коју уобичајено користи у стању будне свести, а и критичка способност јој убрзано слаби. Кестлер тврди да ова стања имају велику улогу у креативном мишљењу. У току дремежа долази до трансформације у мисаоном процесу – мишљење визуелног, симболичног типа постаје примарно у односу на менталне активности интелектуалног карактера (петровић 1990: 91). Фолкс је запазио да особе у стању повишене свесности, дају податке и о телесним сензацијама, положајима тела и стањима мишићног замора или релаксације (Петровић 1990: 88). У својим записима о несаници, Андрић нам даје очигледне доказе који сведоче о познавању баш оваквих стања. Он  каже: „Склопљених очију, згрчених ногу, прекрштених руку, лежим у ноћи без звука“ (запис 7), или: „Увијам се у покривач, са предосећањем патње без граница“ (запис 1). Додаје и: да лежи и чили као мртвац без покрова и у исто време тражи одговора на сва питања којима нас живот пита и прогони (запис 7). Доживљава себе као „уздрхтало клупко живаца, жедно сна и жељно сваког добра“ (запис 17). У тим тренуцима „ломи се последње влакно у човеку због својих и туђих недаћа, нискости и ругоба“ (Запис 3). На основу психолошких искустава, закључује се да највероватније постоји узрочна повезаност између личности и квалитета фантазијског доживљавања. Оне особе које имају сиромашније фантазије пред успављивање, у свом свакодневном понашању испољавају ригидан, моралистички и репресиван поглед на свет. Оне су, изгледа, мање способне да испоље унутрашња осећања и мисли од особа са развијенијом фантазијском активношћу (петровић 1990: 89). Најновија истраживања сна и сновних доживљавања, као и сродних стања, открила су да се хипнагогна стања изненађујуће често доживљавају, али ми пропуштамо да их региструјемо или их брзо заборављамо.

Примере за друго прелазно стање свести, која бележе модерна психолошка истраживања, налазимо и у Андрићевим записима. Визије су дефинисане као чулне обмане у виду оптичких или слушних халуцинација које су, између осталих, својствене и хиперсензитивним особама. Петровић наводи да „визије представљају специфичан облик чулног представљања који има посебну драматургију, драмски заплет, односно целовит садржај и одиграва се у посебном мизансцену“. Дакле, имају изразито сценски карактер. То је у већини случајева „приватна позоришна представа, која има свог протагонисту (врло често у лику саме особе) и остале актере. „Садржај визије врло често има карактер који превазилази индивидуално искуство и може имати значење и значај који су од колективног или општег интереса“ (петровић 1990: 93). Након овог објашњења, пажљиви читалац не може а да не запази у Андрићевим записима опис позорнице на којој се „врти и гамиже читав један народ, под оштром светлошћу савести и сећања. Такође бележи: „Иде, али не одмиче бескрајна поворка оних које сам увредио, презрео, којима сам без права и потребе учинио нажао или којима нисам учинио добро када сам могао и морао. Неки још носе у руци писмо на које им нисам одговорио. Они које сам обмануо и изневерио од страха, из нижих обзира или због своје гордости или удобности не казују ништа ни речима, ни покретом, али им са лица не силази један осмејак од којег њима није лакше, а моја мука бива већа“. Главни протагонист је сам писац, а актери су сви „они на чију љубав сам одговорио себичним ћутањем, поругом или заборавом, крећу се много брже јер је љубав страшна снага која никада и нигде не губи своју моћ, круже као планете и, кад прођу испред мене обасјани, задрхте још једном од удараца које сам им некада задао, изгубе се опет у тами, а остављено место уступе другом“ (запис 6). Андрић болно констатује да у овој визији нема оних које је својим добром задужио, помогао им, придигао их и утешио.

Такође, занимљив је и опис плато стања. Њега Петровић дефинише као врхунски доживљај. То је виши облик свести који настаје спонтано, ничим изазван, траје извесно време и изненада престаје (петровић 1990: 116). Врхунски доживљај као концепт потиче од А. Маслова који је под тим подразумевао изненадно настало, интензивно и пролазно лично искуство у току којег особа губи осећање непосредног идентитета. Карактерише га интензивна концентрација, јак чулни доживљај или снажно уживање у музици и сликарству. Типично за ово стање је богатство перцепције, али у којем се особа више налази у улози пасивног примаоца дражи неголи као активан учесник који може да утиче на ток и садржај субјективног искуства (петровић 1990: 117). У једном од записа о несаници, Андрић каже: „Корачам обасјаним путем између ливада и ретких дрвета и полагано се пењем врхунцу који не видим. Све је у светлости, преливено и прожето њоме. По навици говорим о дрветима, путу и ливадама. У ствари, ту постоји само светлост, сама за себе, без везе са сунцем и светом. Светлост као постојање и свет. И сам сам једино део те светлости. Присећам се себе, али светлост видим и осећам. Светлост, која није део света него живот за себе, навире, лије и буја, брише све у сећању и мој сопствени лик и рођено име. Осећам још само да корачам са лаким отпором пред собом, али бодро корачам као човек који све дубље гази у воду. Газим све дубље у светлост и губим се у њој. Оборене главе видим како ми груди постају сјајне, па прозрачне, пре него што се неповратно претворе у житку светлост без граница“ (запис 9).

Илустрација за увид у каирос или аха стање свести , односно краткотрајно и неочекивано настало стање повишене свесности  где доминира когнитивна компонента (петровић 1990: 120) био би и Андрићев запис у Кини, у којем наводи: „Дуго сам се задржао у собици у којој је стајала Лу Синова библиотека… прегледао сам са пијететом и љубопитством те књиге, бар оне на страним језицима, руском и немачком, јер су ми кинеске, на жалост, биле неприступачне. … Ту је поред неколико познатих источноевропских и балканских песника и приповедача био и — Лаза К. Лазаревић са избором приповедака под насловом Serbische Erzählungen у преводу Јозефа Бекмана. Мој сапутник и ја само се загледасмо, без речи. Неко наш  био је овде пре нас. Ја сам и раније осећао да ту нисам потупно странац. Сад је стајао преда мном и очигледан доказ. Тесна и сумрачна приземна соба стаде да се шири; око мене је постајало светло и пространо. То и није више једна соба једне куће, у једном одређеном граду. То је свет духа, свет без граница у коме људска мисао, поред свих сметња и сваковрсних запрека, слободно пролеће као чун на разбоју, и тка све чвршће везе између далеких земаља и народа. Ту свак има свој део и , по томе свом ма и најскромнијем делу, право на целину“ (Андрић 1977: 182–183). За овај тренутак спознања писац као закључак наводи: „То су тренуци пуног разумевања, кад нас нова и непозната средина одједном изненади нечим познатим, и омогући нам да осетимо присну блискост и велику заједницу људског постојања на земљи. Такви тренуци, који остављају у нама дубок траг и одјек који траје“ (андрић 1977:182–183).

На основу свега наведеног, може се претпоставити да су и Андрић и Његош, себе (свесно или интуитивно) уводили у болне, тешке, мучне несанице, али чији су плодови занавек. И они су тог били свесни. Отуда генијална дела. Из тог разлога су Андрићеви записи о (у) несаницама веома значајни за потпуније сагледавање његове личности и стваралаштва.

 

MOТИВ СВЕТЛОСТИ У ОКВИРУ АНДРИЋЕВИХ ЗАПИСА О НЕСАНИЦИ

 

У већини примера из Записа о несаници, у опису стања у којима се писац налази, присутан је и мотив светлости. Она се или ишчекује као спас, или је писац осећа и прижељкује свим својим чулима, попут каквог просветљења. Стога је занимљиво позабавити се и њеном симболиком. У тој „тајанственој игри светлости и мрака“ (запис 8), која је карактеристична готово за сваки запис, светлост је оно што пишчева душа која бди прижељкује. Од ње очекује да „белим сјајем као завесом прекрије болне тмине“.

Светлост и тама симболишу комплементарне вредности једног развојног циклуса. У свим цивилизацијама, као и у људском животу, после тамног раздобља долази светло раздобље, чисто и обновљено. На Далеком истоку светлост је спознаја, за кинеске будисте значи просветљење. У исламу светлост значи исто што и дух. Према Светом Јовану праисконска светлост је Реч. Сунчева светлост представља непосредну спознају и супротставља се рефлексивној месечевој светлости која представља рационалну спознају. Све штетно и злослутно одбачено је у таму и ноћ. У многим средњоазијским митовима светлост се евоцира као топлина која даје живот. Свуда у свету се божанство најадекватније открива светлошћу. У исламској и хришћанској иконографији, свака епифанија, свака појава светог, окружена је ореолом чисте светлости. Ако сунчева светлост сваке вечери умире, она се свакога јутра и поново рађа, а човек, поистовећујући своју судбину са судбином светлости, испуњава себе надом и поверењем у пролазност живота и његове моћи. У светлости је добри и милосрдни Бог. Према Библији, а и исламским предањима, светлост је Бог. Психолози и психоаналитичари запазили су да је успон повезан са сликама светлости, које прати осећај еуфорије. Та запажања потврђују да светлост симболизује радост бића које се уздиже, оно се хармонизује у висинама (гербран 2009: 916–921).

На основу тумачења симболике светлости у различитим религијама можемо закључити да светлост готово свуда означава духовни, Божански принцип. Божанско у човеку не може се јасније појавити него у облику светлости. Попут Његоша, он светлост не прима само телесним, него и духовним оком (бабић 2004: 74). У Андрићевим записима о несаници примећујемо исту симболику. Он записује: „Ни на јави ни у сну није могућно тако сазнање, али у заносу несанице ја сам наслутио: да има негде један живот сав од светлости у коме је светлост основни закон и једни облик постојања“. Светлост представља врхунски архетипски симбол чији је творац Бог, а он је као и Христос и сам „светлост која избија  као свјетло из сваке ствари створене и свакога живота који се миче“ (шушњић 2012: 226).

Та огромна духовна жудња и потрага за „васионом као хармонијом“ и „блаженством“ у корену је стваралаштва Ива Андрића и видљива је, чини ми се, у највећем делу његовог књижевног стваралаштва. Јер, о чему год проговори, проговори „из суштине ствари“ и чега год се дотакне, дотакне се Смисла. Оставио је доста записа о тим тренуцима „блаженства“ за којима је трагао. Те тренутке он доживљава и као „непостојање“ и као „нестајање у светлости“, али и као „свејединство“ . Како год да то искуство именујемо, реч је о истом доживљају. Тако Иво Андрић каже : „Једна секунда мира, кад се све што се у мени укрштава, сукобљава и ломи зауставило и стишало у светли тренутак равнотеже. Изнутра ме обасја, на махове, срећна свест о непостојању. Обасја, и умине.“  Затим: „Све је у светлости, преливено и прожето њоме. […] И сам сам једино део те светлости. Присећам се себе, али светлост видим и осећам. Светлост, која није део света него живот за себе, навире, лије и буја, брише све у сећању и мој сопствени лик и рођено име. […] Газим све дубље у светлост и губим се у њој“ (андрић 1998: 446).

Дакле, сва тежина, бол, мука присутна у тминама Андрићевих несаница са појавом светлости ишчезава, нестаје, јер светлост  кад осветли подсвест даје другачије значење доживљајима. Ако човек – „смртна прашина“ – у себи не носи нешто животворно и вечно, искру божанске светлости, људски живот је бесмислено тумарање „кроз мраке“ (бабић 2004: 78). Све служи да спознамо Светлост која од постанка јесмо. Пишчева потреба да слике настале у овом повишеном стању свести забележи можемо  тумачити  речима Бошка Петровића којима он објашњава шта за њега значи писање: „Писање је, пре свега, освешћивање и самоналажење у свету који је писцу дат. Оно пак што бива даље, све мање је једино у његовој руци“ (петровић 1991).

Управо кроз ту непрестану чежњу за светлошћу огледа се чежња за „апсолутном истином“, „чежња за идеалом“, како духовну жудњу назива Андреј Тарковски, који с правом тврди да је смисао нашег постојања на земљи „духовно уздизање“ и том уздизању треба све да служи, а уметност је та која човеку помаже да се промени, да духовно порасте. То духовно трагалаштво стога је у корену свих великих уметничких дела, али често непримећено, гурнуто по страни; не види се колико су великани, који померају границе у нашој свести и после којих ништа више није исто,  попут Достојевског, Гогоља, Гетеа, Његоша, Андрића,  заправо страсни трагаоци за Истином. Можда је то тако јер, како каже Торо, човечанство још није прочитало велика песничка дела пошто њих могу читати само велики песници (читај: духовни трагаоци), а Гете истиче да је добру књигу читати једнако тешко као и писати, и да читалац треба да уложи у њу исто онолико енергије колико и писац док ју је писао да би дошло до праве рецепције. Да би се на тај начин приступило великом делу потребна је  страсна, дубока жудња са Истином. Та жудња за Светлошћу, за Истином покретала је Ива Андрића читавог живота, час свесно, час несвесно, али без обзира на различите стваралачке и животне фазе, без обзира на то што се у некима од њих, наизглед, удаљава од Светлосног Принципа, чежња за Спознајом (која је увек самоспознаја), непрестано је присутна и свакако би и Иво Андрић могао „потписати“ прелепу мисао Момчила Настасијевића:   „Открити истину постојања значи у свему осетити једно и у једном све, и у свему самог себе.“

Андрићеви записи о несаници су прави пример за то.

Литература:

Андрић, Иво. Знакови поред пута. Сремски Карловци: Каирос. 1998.

Ареопагит, Псеудо Дионисиј. Божанска имена, Историја лепоте, приредио Умберто Еко, Београд: Плато. 2004.

Бабић, Душко. Мистика српског романтизма. Српско Сарајево: Завод за уџбенике и наставна средства. 2004.

Врчевић, Вук. Живот Петра II Петровића Његоша, Београд: Српска књижевна задруга. 2003.

Bachelard, Gaston. Plamen voštanice. Zagreb: Biblioteka Mixta. 1990.

Гербран, Ален. Жан Шевалије. Речник симбола. Нови Сад: Стилос. 2009.

Епштејн, Михаил. Вера и лик. Религиозно несвесно у руској култури XX века. Нови Сад: Матица српска. 1998.

Јандрић, Љубо. Са Ивом Андрићем 1968–1975. Београд: Српска књижевна задруга. 1977.

Лалић, Иван В. Похвала несаници. Страсна мера. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. 1997.

Настовић, Иван. Записи о несаници Иве Андрића у светлу дубинске психологије. Нови Сад: Прометеј. 2005.

Петровић, Бошко. Усмена реч. Нови Сад: Матица српска. 1991.

Петровић, Стеван. Стања измењене свести. Горњи Милановац: Дечје новине. 1990.

Стојановић, Драган. Енергија сакралног у уметности. Београд: Српски књижевни гласник. 2012.

Шушњић, Ђуро. Огледи о скривеној страни ствари. Београд: Службени гласник. 2012.

 

 

 

Маја Стокин АКО ЉУБАВ НИСМО (О поезији Душка Бабића)

      „Уметничка дела су бескрајно усамљена, и понајмање се могу досегнути критиком. Само љубав може да их докучи и држи, само она може да буде праведна према њима. Дајте сваки пут себи и свом осећању за право, насупрот сваком таквом расправљању, приказу, предговору.“ Размишљајући како да представим поезију Душка Бабића, присетила сам се управо ових Рилкеових речи. И чини ми се да је то једини могућ и једини искрен начин – лични доживљај, чији корен је у љубави. Многи су указивали на сличност песничког и религиозног искуства. „Као и религиозно искуство, песничко искуство је одвајање од нас самих, које нам дозвољава да се дубље ујединимо са самом собом.“  Чини ми се да ова Вајенина мисао можда најбоље изражава мој доживљај Бабићеве поезије.

      За Душка Бабића поезија је врста склоништа у једном лепшем свету,  смисленијем и човечнијем.  У његовом погледу огледају се слике детињства (комад хлеба испод сача, чаша воде са извора, мирис проветрене собе), слике завичаја (трепет гора завичајних, лишћар витих бреза, шуме и жита млада у чији се мир у мислима склања из градског метежа). У своје песме он призива слике драгих особа: очеву, која оживљава кроз његов глас; сестрину – налик анђелској, брижну и присутну у  свему што му живот олакшава; слику мајке у црнини и звук њених уздаха ; брата – импулсивног, али добродушног српског солдата. Али слике из детињства не чини човека уметником. Чини га способност да своју (живу?) душу утка у те слике, да оне бљесну у дубинама нашег бића, да осветле наше дубине, да осетимо да је биће уметника и наше – исто биће, да су сва сећања – наша сећања. Јер сви смо ми кругови који се шире око Једног.

За Душка Бабића процес стварања је насушна потреба. „Питајте самог себе у најприснијем часу својих ноћи: морам ли да пишем? Ријте до дна душе тражећи дубок одговор. Па ако би тај одговор гласио потврдно, ако ово озбиљно питање можете да предусретнете снажним и простим морам, онда изграђујте свој живот према тој неминовности” (Р.М. Рилке). Чини ми се да Бабић припада таквим песницима. За њега „песма је постојање” (Р. М. Рилке). У својим стиховима он  покушава да сабере све оно виђено и наслућено, а неизречено током „разливених година и дана”; живот и „надживот”,

       Душко Бабић покушава да, кроз риму, из душиних дубина на површину извуче све оно сушто и судње, тамо скривено. За њега је тренутак ишчекивања сонета тренутак када прижељкује да „душа  окове скине и да прхну крилате риме”, он „чека налет плиме  да се отвори  слепи вид”. У своју реч „претопио” је и несвесно уткао утицаје Тадића, Попе, Дучића, Миљковића, Настасијевића, Црњанског, али и Филипа Вишњића. Ушао је у његове песме и глас Светог Јефрема Сирина. Форма је нешто што песник негује и воли, али чему не робује. Стиче се утисак да се она наметне спонтано, али исто тако и нестане и ослободи мисли стега.

         Да би човек писао, па и читао поезију, нужно је да се загледа у себе самог, често и над своје провалије и поноре, ризикујући да се у њих утопи и у њима изгуби. Па ипак, иако се може стићи и до неповрата, Бабић осећа и наслућује, попут Настасијевића, да је „дубље дно души но страдáњу“. Силазећи у своје неосветљене подруме, песник се суочава са свим што се у њему годинама сабирало и таложило , копа по својим успоменама. Његови су записи често ноћни, где се, као кроз левак, у песникову душу сливају  дневне импресије. „Када ноћ кроз жиле бризне”, он се сав „у дивљу снагу заошија.” Тада „хиљаде чула лепрша”.  „Зидови зуре право у кости”, осећа се јаче сваки покрет и „сваки звук заболи.” „Поганци и луде играју жмурке са ђаволом насмејаним.” Песник „ноћу гори” и рве се са пустахијама, учевијестима, факирфукарама, са собом клонулим, са свим што упразно звечи и звони, са утварама и демонским силама. Са собом. Не мири се са злом, њега свакодневно среће, раскринкава, разобличава по улицама, трговима, сутеренима, пијацама, испред дућана, у библиотеци, говори његовим језиком, слика нам га до детаља. Наказно лице греховног живота ипак није засењено пред боголиким, за којим Бабић трага без престанка и које, умивајући га непрестано изнутра, на крају  исијава из целине његових песама.

        Бабића  доживљавам као неуморног трагаоца за смислом.  Не изненађује, стога,  што се књига његових изабраних песама завршава  циклусом  религиозних химни, у којима се слави светлост, љубав и Бог. Често се ови мотиви могу доживети и као синоними, када песник каже: „Сини, још једном, о Господе“. Духовно искуство којим је прожета збирка Умити се, сузама песник не препричава. Он га заступа и поново проживљава. Из нашег песника често проговара напон хришћанске религиозности, и он каже:  „Благосиљај, душо моја, Господа, јер су дани твоји у његовој руци. Јер другог добра не знаш“ (Д. Бабић). Он покушава да спозна неваљалства своја, бежи од лукавства и гордости. Срцем Господа призива, „да му се покаже у тминама и умије га сузама док није касно, док га  не преда кнезу таме, заувек”. „Цело је његово биће крст”, рекла би песникиња  Марија Јефтимијевић. Бабић каже: „Још стојим кобно недовршен над понорима зјапећих дана, и себи мучан и замршен, сав од рана и обмана.“ Битно је да човек пронађе „страсну меру у распећу“ (М. Јефтимијевић) између земаљског и божанског , и мир у дому саграђеном у властитој души. По њему, човек се рађа и препорађа у плакању, које је и молитва и химна, и горчина и сладост. Песник тај христолики живот открива, такву светлост и љубав бира и тежи јој као суштини свог постојања.

         У најновијим песмама, објављеним у књижевним листовима и часописима, поред духовне, упознајемо и једну другу страну песникове личности, ону коју пажљиви читалац наслућује – чулну, емотивну. У сонету Позне несанице песник је поново трагалац за смислом, али се чини да га овде  открива – у љубави према жени, чега раније код њега није било. Жена  је та која га „из зора и звезда греје на блатњавом путу“, она „зове срце у преступни лет“,  узрок је његових позних несаница, али је и „пронела бакље кроз подруме доње“ и „свему разлог дала“. За песника је важно само оно што су огрејале „људског срца свете ватре“.  На крају свог „мутног санка“ и „пролазне жизни“ песник закључује: „Уистину сазнао си, само срцем што си знао“ и: „Живи само то што отка она луда плетисанка“. Све остало су лагарије, прах и пепео. Сонет Ако љубав нисмо превазилази оквире обичне љубавне песме. Својој земаљској љубави Бабић даје и  виши, метафизички смисао и прихвата љубав као дар од Господа. То је дубока песма о људској души која чезне за љубављу и у вечности, упркос болу. Његов идеал је изражен у стиховима: „Волети: верно, слепо, неразумно, До задњег часа. И тамо, постхумно!“ Стога можемо закључити да љубав за песника представља  „радост, али и начин да се доживи дубина и пуноћа егзистенције“, како би рекао Љубомир Симовић.

       У једном од својих интервјуа Душко Бабић наглашава да је његова књига сведок једног дубљег скривеног човека, који се не види у метежу свакодневља. И пита се јесу ли таква сведочанства икоме потребна. Већини, можда и нису. Али, потребна су оној „огромној мањини”, о којој говори велики песник Октавио Паз. У којој хоћу да видим и себе.

 „Читање једне песме никад се не завршава. Наставља се сваки пут када с њом дођемо у тајни додир”, она  „наставља да  спава у нама, као непрекидна бременитост, која се прекида у тренутку доношења плода, у тренутку тајног додира” (Вајена). Песме Душка Бабића увериле су ме у то. Њихова енергија помаже читаоцу да се уздиже, да оплођује наду, да учи како „у страшној муци постојати“.  Кад треба у црнилу видети светло, мржњу гасити љубављу,  кад треба бити Човек.

         Усуђујем  да   поезију нашег песника доведем у везу са  оним  што је Љубомир Симовић рекао за поезију једног од Бабићевих великих узора, Момчила Настасијевића: „(…) његову песничку књигу не видим на полици или писаћем столу историчара, теоретичара, или неког другог професионалног љубитеља књижевности, него у коферу прогнаника, крај јастука тешког болесника, или на столу крај робијашке порције – где и јесте право место за књигу песама.“

 

СИЗИФ,  Часопис за књижевност и културу, март – април 2017, Краљево.

Андреј Ремњов

 

Маја Стокин, ПОЕЗИЈА – СО ЖИВОТА

„Чему песници у оскудно време”
Хелдерлин

Поезија је свечани духовни чин у којем песник своја лична искуства сажима употребом симбола у најважније наговештаје. Чин, који је до једног тренутка, био искључиво личан, сада се отеловљује у светионицима – речима. У њих је песник положио све своје искуство. Чак и када поезија звучи имперсонално, каже Иван Лалић, имперсоналност – уколико је „песник заиста талентован, само је маска. Бели завој испод којег, ако је песник аутентичан, осећате рану.” Тај пут, од ране до Љубави – код великих уметника, након песника, прелази и читалац, изнова, пратећи док плови мрачном пучином, светло које просијава из стихова.

Песма, уз помоћ речи које је одабрао песник, позива читаоца на имагинарно путовање које, уз помоћ маште и симбола, оживљава његов или му отвара потпуно нов духовни свет. Стога и тумачити поезију подразумева оживети амбијент и атмосферу коју је песник покушао да нам пренесе.

Мотиви за писање могу бити различити. Понекад песник пише да би освојио срце вољене жене, понекад се бори са својим унутрашњим немирима, у неким ситуацијама изражава своје незадовољство појединим друштвеним приликама. Из сличних разлога и читамо. Гушимо своје немире, лечимо своје туге, а у ствари, УВЕК, свесно или несвесно, трагамо за суштином и преображавамо се. Тај преображај кроз тугу у свом есеју сликовито објашњава и Рилке. Он каже да је од велике важности бити осамљен и пажљив кад наиђе туга: јер привидно безначајни и неми тренутак у којем наша будућност ступа у нас много је ближи животу него онај други, бучни и случајни час када нас она, као да долази споља, заиста и задеси. Уколико смо тиши, стрпљивији и отворенији у тузи, утолико дубље и слободније улази оно ново у нас, утолико га боље стичемо и утолико више оно постаје наша судбина, и ми је у дубини душе осећамо сроднијом и ближом када нас једног дана „задеси” (Рилке, Писма младом песнику: 31).

Све што упијамо у себе, преображава наше судбине. Песму прочитати значи подићи се на ниво свести песника у тренутку док ју је писао. Једном прочитана песма наставља да живи у нама као магловито „сећање на Рај”, неисказано „осећање Бога”, као свест о „Другом простору” у којем „све разлике ћуте”, и ненаметљиво, тихо, невидљиво усмерава нам понашање, поступке, животни пут саображавајући наше биће са његовим Творцем, који је на трен, само на трен, у песми (врхунској), промолио своје лице да нас подсети ко смо.

Управо на том путу преображавања и сазревања, човеку подстрек пружа и поезија. Кроз поезију оживљавамо своја потонула узбуђења, слике својих снова, значајне тренутке из прошлости, суочавамо се са најдубљим осећањима у најприснијем часу, док читамо неку песму, укратко, постајемо свесни себе. Трагајући за смислом песник промишља о животу, а пажљиви читалац га прати. И један и други су Смислотражитељи, Боготражитељи. Стога поезији и јесте место, као што каже Љубомир Симовић, у коферима прогнаника, у затворима, у болницама, на фронту… Свуда где живот болном ватром топи хладни гвоздени оклоп човечији, преображавајући га у Светлост и топлину.

Достојевски је рекао: „Лепота ће спасити свет”, Метју Арнолд да ће свет спасити поезија, Бродски лепо закључио да свет нећемо више моћи спасити, али да појединца увек можемо, а ја бих додала: као што зрно соли дâ укус безукусном јелу, тако и поезија указује на Смисао, у наизглед бесмисленом свету, огрезлом у патњу и бол. А када наш бол добије смисао – патња престаје; тако и Поезија постаје један од путева укидања патње спознајом Смисла.

Истина је да Поезију чита, на начин како сам дефинисала читање поезије, веома мали број људи. Мањина мањине! Али као што је Поезија со живота њима, тако су и ти људи со овога света и, како лепо закључује Маргарет Мид: „Никад не сумњајте у то да мала група промишљених, посвећених грађана може променити свет. Заправо, свет се једино тако и мењао”.

А један од тих посвећеника, који су мењајући нашу свест мењали овај свет, један од највећих српских песника XX века, Иван В. Лалић изјављује: „(…) што се тиче спаса, или спасења, када бих мислио или осећао да га нема – зацело не бих уопште писао песме. Јер моје песме покушавају да свету кажу ДА, хватајући се у коштац са заводљивом представом о свопштем бесмислу света.”

И зато на крају хоћу да кажем да Верујем! Верујем у „сунце над животом и сан од чисте воде”, верујем у Живот, верујем у Поезију – со живота, и хоћу да се придружим Лалићу и осталим Смислотражитељима који су овом свету, баш оваквом какав је, рекли једно велико, радосно, љубавно – ДА!

 

Извор: Маја Стокин, ПОЕЗИЈА – ВЕЛИКО ЉУБАВНО „ДА!“ ЖИВОТУ