„Дијалог је веома сложена појава и оно што се може запазити данас јесте то да понекад они који највише истичу важност дијалога највише доприносе томе да дијалога нема, односно да се дијалог гуши, формално се позивају на њега, с једне стране да би неки свој пројекат, формално, политички, могли оправдати или чак да умире сопствену савест. Култура дијалога је у озбиљној кризи. Због чега? Због тога што не постоји код многих људи свест о сопственом идентитету, односно о томе шта они јесу, уз сву отвореност и упитаност јер се човек мора стално преиспитивати, али нека темељна одређења морају постојати – ко сам ја и шта сам ја? То је прва претпоставка за успостављање дијалога. Друго – спремност за отварање према другоме, другачијем, и у том смислу управо ова идентитетска сигурност ти омогућава да се отвориш, а да не изгубиш себе, као што је онај студент у Фаусту продао душу ђаволу. Да би сазнао истину, изгубио је душу, а није сазнао истину. Дакле, потребна је спремност за отварање и спремност за аутентично уважавање саговорника. То је такође једна слаба тачка нашег осећаја за узајамност јер се често у разговор креће с тиме да се изнесе сопствено мишљење, да човек слуша сам себе, и, ако је могуће, не слушајући другога и његове аргументе убедити другога у исправност властите позиције. Дијалог мора бити стална интеракција на онај начин на који је то формулисао Мартин Бубер. Бубер тврди да све оно што се у свету дешава заправо је у међупростору између ЈА и ТИ, а о ОНОМЕ се може говорити тек уколико између ЈА и ТИ остваримо онога минималног заједничког именитеља за нешто треће. У том смислу у дијалогу мора постојати напон између саговорника. Да би се могао попунити простор између ЈА и ТИ мора постојати искрена заинтересованост за другога.“
Приредила: Маја Стокин
Из емисије ОСТАВИ СВЕ И ЧИТАЈ, РТС3
препознавања 