Док једног дана будећи се не видиш да си неко други,
„глупости, размишљаш – како је могуће!“, али те убрзо
хвата паника, облачиш се журно и одлазиш у станицу милиције,
„хоће да ме замене“, кажеш, гледају те равнодушно,
„бар нова лична карта“, молиш и
касније док корачаш улицом и почиње да сипи киша,
размишљаш
како због тога Птице Господње имају крила:
да могу да скрију главу увече док спавају.
Из збирке Виолина за једноруког, Агора, 2009
surreal-photography-by-robert-and-shana-parkeharrison4
препознавања 