Преко пута седела је жена
са шалом мекоте јутра.
А сумрак је освајао.
Жмиркавост једног
од оних дана. Без диоптрије.
Под аутобуским светиљкама
њене усне. Странице
Запечаћеног вина.
Херметични еротизам.
Никоме и ништа нису хтела рећи
напрегнута нехотична слова
у њеној коси. Шналице
неурона које дубоко
испод потпетица потпирује
земља предуго учена патњи.
Преко пута седела сам ја.
Огледало звезде која
умире без гласа била ми је.
А требало је у овом простору
без овог времена
да уђемо насмејане
у путну агенцију.
Да прихватимо било који
викенд аранжман.
Да понесемо са собом
мајушне торбице са дечјом
шминком. Јабукама.
И стиховима од свиле.
За пут на далека острва.
Ту. У орбити срца.
Ван историје.
Трн о свили, Задужбина Десанке Максимовић, Народна библиотека Србије, Београд, 2016
Edouard Vuillard
препознавања 