Назив модерна може се употребити у српској књижевности за раздобље које се јавља после реализма и завршава се с Првим светским ратом. Српски писци с краја 19. и почетка 20. Века оријентисани су претежно према француској књижевности. Француски утицаји захватају најпре критику и поезију, а затим и прозу. Од модерних праваца делују навише парнас и симболизам. Преко њих су наши критичари и песници прихватили култ лепог, тежњу ка формалном савршенству, естетизам. Захтеви у погледу коректности форме и израза били су нарочито строги. Песма мора бити цела лепа, истакао је Богдан Поповић, и то би се могло узети као главно естетско гесло епохе. Обележја овог периода су и космополитизам, индивидуализам, песимизам. Уз ове, деловале су и супротне тенденције: традиционално српско родољубље, социјални и морални утилитаризам, политички и друштвени активизам. Књижевност се кретала између супротних полова, између европејства и народног духа, индивидуализма и колективног утилитаризма, песимизма и колективистичког оптимизма, или, ако се узму неки од карактеристичних представника раздобља, између Богдана Поповића и Јована Скерлића, између Дучића и Шантића. У књижевном стварању осећа се равномеран развој свих главних врста. Поезија ипак има превагу над прозом и више од ње даје обележје епоси, те се чак и у прози примећују извесне поетске особине. За водеће приповедаче овог столећа Станковића и Кочића, Скерлић је употребио назив лирски реалисти. Највећи успон достиже критика. Ако је у романтизму владала песма, у реализму приповетка, модерна је доба критике.
Српска књижевност на прелазу 19. у 20. век нема покрет младих који се буни против традиције и тираније старих и залажу се за нове идеје и нова уметничка мерила. Српска књижевна модерна била је по свом карактеру академска, и то је једна од њених специфичности. У њеном настајању и формирању најважнију улогу имала су три критичара, сва тројица професори Велике школе: Љубомир Недић, Богдан Поповић и Јован Скерлић.
Љубомир Недић (1858–1902), по струци логичар, определио се за критику у последњој деценији живота, а најактивнији је био неколико година пред смрт. У својој критици Недић је почео посао естетског оцењивања српске књижевности, раскинувши одлучно са сентиментално-патриотским и другим ванкњижевним обзирима који су спутавали ранију критику. Сматрао је да само строга и права критика може помоћи „нашој нејакој књижевности“. С тим циљем покренуо је књижевни лист Српски преглед (1895); изашло је свега пет бројева у пет месеци. Угасио се зато што тадашња књижевност није могла да издржи високе критеријуме које је поставио уредник. У својој критици Недић је применио метод естетичке анализе. Он прави разлику између естетичке и животне истине, раздваја биографију и грађански лик писца од његовог естетског лика у делу, захтева од критике да се бави не човеком, него писцем, не оним који је иза књиге него оним који је у књизи. Док су ранији критичари највише проучавали биографију писца и историјске прилике у којима је деловао, Недић поставља захтев да се дело проучава само за себе. Иако по темпераменту негатор и полемичар, неправедан често према многим значајним писцима (Змају, нпр.), Недић спада у наше највеће критичаре. Он је у српску књижевност увео модерну, иманентну критику која се придржава искључиво естетичких мерила.
Љубомир Недић
Међу сарадницима Српског прегледа налазио се и критичар Богдан Поповић (1863–1944). У том часопису он је објавио један од својих најзначајнијих радова О васпитању укуса. Поповић је предавао компаративну књижевност и теорију књижевности на Универзитету. Био је човек широке културе и велике ерудиције, зналац класичних и модерних језика. Уживао је велики углед у нашој средини и снажно утицао на све области интелектуалног живота. У књижевности је видео „велику библију човечанства“, а у проучавању књижевних и уметничких дела налазио је најбољи пут да се човек духовно уздигне, оплемени своја осећања, однегује свој укус. У критици се залагао за микроаналитички метод „теорија ред– по– ред„, који је образложио у истоименом чланку. У анализи књижевног дела треба улазити у најситније појединости, ићи од реда до реда како нам ништа не би промакло. Блиставу примену те методе дао је у чланку Алегорично сатирична прича у којој је изанализирао приповетке Радоја Домановића. Тражио је да се уметност увек проучава као уметност, књижевност као књижевност, с естетичког, не с историјског становишта. Своје књижевне погледе најпотпуније је остварио у састављању Антологије новије српске лирике (1911). И ту је настојао да примени строго естетичко мерило: песме је бирао искључиво на основу њихове уметничке вредности. При томе је показао да је човек од укуса, осетљив за уметничке лепоте који су други створили. Својим избором и начином распореда песама створио је складну уметничку целину која носи печат његове индивидуалности и која се и дан данас прештампава.
Од културних подухвата чији је иницијатор био најважнији је часопис Српски књижевни гласник (1901–1914), почео је тамо где је стао Недићев Српски преглед. Био је то модеран часопис, уређиван по француским узорима. Од првог до последњег броја он се залагао за нова уметничка схватања и за нов однос према књижевности.
Богдан Поповић
Јован Скерлић (1877–1914) био је 14 година млађи од Богдана Поповића, свог професора на Великој школи, а умро је 30 година пре њега. У својој краткотрајној књижевној каријери развио је активност чија је захукталост и плодност без премца у нашој књижевности. Оставио је иза себе мноштво огледа о писцима и приказа књига (Писци и књиге, 1–9), многобројне политичке чланке и фељтоне, шест књижевноисторијских монографија, од којих су Јаков Игњатовић (1901), Омладина и њена књижевност (1906), Српска књижевност у 18. Веку (1909) и Светозар Марковић (1910)капиталног значаја, и на крају, као синтезу читавог свог рада, дао је Историју новије српске књижевности (1914). Томе треба додати и многе друге његове активности: био је професор српске књижевности на Универзитету, члан редакције Српског књижевног гласника и дуже времена његов главни уредник, бавио се политиком, био народни посланик…
Скерлић је раскинуо с Недићевом и Поповићевом формалноестетичком критиком и с њиховом оријентацијом на унутрашњи приступ делу. У свом рдау он је обновио неке од метода које су они одбацивали, импресионистички, биографски, социолошкоисторијски. Без њихове методолошке и теоријске спреме, Скерлић је више од њих и више од било којег другог нашег критичара, учинио у конкретном проучавању и критичком вредновању српске књижевности. Нашу књижевну историју ослободио је застарелих филолошких схема и увео у њу чисто књижевне категорије, као што су романризам, реализам, и др., помоћу којих је истакао не само националну него и европску димензију наше литературе. Иако често искључив и нетрпељив, несклон многим добрим, па и најбољим писцима (Костић, Дис), Скерлић је мање грешио у критичкм суду од већине наших критичара и велики број његових оцена држи се и до данас. Тачност оцене, смисао за синтезу и снажан књижевни дар главне су особине Јована Скерлића као критичара и историчара књижевности. Кад је умро, Богдан Поповић је написао да је то критичар од којега никада знатнијег нисмо изгубили, и од којега, све у свему узевши, никада нећемо знатнијега имати.
Јован Скерлић
Извор: Јован Деретић, Историја књижевности, Завод за издавање уџбеника, 1989.
препознавања 