Романтизам је општеевропски књижевни и културни покрет, а свој врхунац достигао је између 1800. и 1830. Тежње романтичара испољавале су се на најразличитијим подручјима – не само у књижевности и уметности уопште. Та многостраност романтичких струјања ставиће пред тежак и сложен задатак свакога ко покушава да нађе неку обухватну дефиницију. За романтизам је речено да тежи ка прошлости, али да је увелико задужио будућност, да је дао неисцрпно богатство идеја и подстицаја, али несразмерно мали број великих уметничких дела.
Романтички покрет пада у доба када су Европу потресала крупна историјска збивања. Француска револуција (1789), Наполеонов успон, његова ратовања и његов пад, победа реакције и рестаурација – све то обележава епоху у којој грађанска класа води борбу против још живих облика феудализма. При оцени појединих појава ваља се осврнути на специфичност друштвеног и идеолошког развитка у свакој од земаља које су дале свој допринос романтизму. Немачки романтизам (најизразитији и најсложенији) разликује се у неким цртама од енглеског или француског, а доста специфичности има и романтизам у словенским земљама. У измицању пред питањима непосредне друштвене стварности романтичари су се нашли у потрази за страним земљама, минулим временима или за пространствима фантазије. Тим путем воде их песничка машта и осећај; машта је способна да дочара свет снова и у мислима преобрази стварност, док сензибилност опет омогућује непосредније доживљавање културних споменика дубоке прошлости или страних народа, јер је оно – по назирању романтичара својствено људима свих времена, па тако ствара неку општечовечанску заједницу која не зна за историјске или географске границе. закони природе и живота (а поготово уметности) по мишљењу већине романтичара, не могу се објаснити разумом, већ је то ствар осећајног доживљавања и песничке видовитости. Зато романтичари од свих уметности цене музику, уметност којом свако може дати неспутано одушка својим осећањима, и која је према схватању немачког филозофа Шопенхауера (1788−1860) чисто очитовање ирационалности. Музика заузима важно место у естетици романтизма, а утицала је и на песнички стил епохе. Свему је томе блиско схватање да је сваки човек у свеобухватности свог емоционалног, „унутрашњег“ живота посебно, слободно биће, назависно од конвенција друштвене заједнице; то је извор романтичарског индивидуализма, који је надахнуо и обликовао животе многих романтичара, а још више ликове њихових „јунака“ у романима, еповима и драмама. Из несклада личних и друштвених интереса, сна и стварности, никао је романтичарски песимизам, који је под називом „светски бол“ (Weltschmerz) постао најпопуларнији појам епохе.
Вилијам Тарнер, Последња пловидба Тенерера, 1839
Ипак и романтичари признају неке снаге које појединца везују уз заједницу. Али они и не мисле на темељну друштвену везу, на класну припадност, већ на националну, расну, културну и верску традицију, на тзв. крвне и духовне везе. Одатле религиозни мистицизам и рестауративне склоности код неких романтичара, али и искрено занимање за културу страних, па и далеких народа, за језична и фолклорна истраживања, а што је зацело најважније: за историју уопште, за проучавање прошлости. У вези с тим развио се читав низ тековина романтизма, нарошито код малих народа, где је романтички покрет много допринео буђењу националне свести као и утемељењу књижевног језика, па од тог времена и датира почетак неких националних књижевности.
Много тога што нам је данас страно има оправдање у делима романтичара. Једна од тежњи романтизма било је дочаравање неког песничког света који се уздиже изнад нескладне стварности. У том свету крећу се ликови који као да не знају за потребе и тегобе свакидашњице, који не живе од хлеба већ од заноса, а потресају их силне страсти којима су вољни све да жртвују. Њиховим животом често влада тајанствена судбина, неке више силе које не подлежу друштвеним или природним законима. У романтичарским делима свакоме се може све догодити јер романтичари не познају психолошку или друштвену мотивацију у оном смислу како су је утемељили реалисти. Романтичари се тиме не задовољавају: они прелазе границе стварног света те својом маштом приказују натприродне појаве, тајанствене преображаје и сл. Није случајна појава да се управо у тој епохи пробудила љубав за народно усмено песништво. У бајци слободна игра маште производи онај песнички склад који жели бити независан од реалности, па није ни чудо што су романтичари често урањали у тај свет.
Франциско Гоја, Сунцобран, 1777
Сродне побуде изазвале су и процват историјског романа и историјске драме. У њима се огледа романтичарска чежња за даљинама и прошлошћу, за пустоловинама и снажним, страственим карактерима. Јунаци беже од самих себе, од досаде и празнине живoта кои их не задовољава. Стога они полазе на путовања, у страни свет. Путовање је један од омиљених мотива књижевности у доба романтизма.
Најлепше плодове свог ставралаштва романтичари су дали на пољу лирике. Њихова осећајност је у лирској песми неусиљен израз, а краткоћа песама повољно се одразила на облик, на формалну сажетост, која није баш одлика романтичара. Предмет поезије постаје и природа и крајолици.
Стихом су се романтичари радије служили него прозом, па и у епским делима: романтички еп, понајчешће с темом из живота каквог романтичног јунака, јавља се у епохи романтизма готово у свим европским књижевностима. Изражајна вредност коју романтичари придају стиху очитује се и у томе што стихове, тј. лирске песме налазимо на појединим, емотивно истакнутим местима уметнутим и у прозна дела, у романе и у приповетке.
Бављење језиком и осталим културним благом народа увелико је обогатило и песнички језик. У песмама је на другачији начин приказано шаренило боја и звукова којима су проткани утисци и описи из природе. Песничка снага тих описа заснива се на употреби метафора које могу да дочарају нове и неочекиване представе. Тиме су романтичари потиснули у позадину уобичајене стереотипне придеве (традиционалне епитете), које су песници ранијих стилских епоха обилато употребљавали. Међу метафоричним стилским средствима нарочито се истиче синестезија , тј. повезивање разнородних чулних утисака (слушних, осетних, видних) у изражајну целину; нпр. „злаћано милују звукови“, „кроз ноћ која ме обавила, допире до мене звукова сјај“ (Брентано). Овим и сродним изражајним средствима романтичари су задужили савремену поезију.
Велики је број истакнутих представника романтизма у свим земљама. Руска и већина осталих словенских књижевности тек од доба романтизма су дале дела која по свом значењу прелазе националне границе и постају својином светске књижевности. Немачки је романтизам извршио снажан утицај својим програмским значењем и језичко-фолклорним истраживањем, а дугујемо му и савршена остварења лирске поезије. Ово последње важи и за енглески романтизам, који је уз то дао и узор романтичког песника у лику Бајрона, најизразитијег представника романтичарског индивидуализма.
На основу текста Виктора Жмегача, Увод у књижевност (теорија и методологија)
Иља Рјепин, Двобој Оњегина и Ленског, 1899
препознавања 