RSS

Архиве категорија: теорија књижевности

ТРОПИ И ФИГУРЕ МИСЛИ

АДИАНОЕТА

Грчка реч која значи неразумљиво у реторици означава исказе који се могу схватити дословно, али имају и прикривено значење.

Пр. Један писац каже другом писцу: Нећу губити ни часа да прочиатм твоју књигу.

АЛЕГОРИЈА

Слична је метафори, али се протеже на целу слику или целу радњу. Међутим, док се метафорично значење не може увек тачно одредити, алегоријска визија је одређенија: један круг појава у потпуности се односи на други круг појава. Омиљени је поетични облик народног певача.

У сваком житу има кукоља.

Бијеле пчеле на тло сјеле; огањ паде, њих нестаде. (Снијег и сунце)

АЛУЗИЈА

(лат. alludere–нишанити) упућује на личности и догађаје, митолошке или историјске, или на ликове и сцене из књижевних дела, који су познати и који по свом значењу могу објаснити оно о чему се говори: То је Сизифов посао; Зар и ти, сине Бруте!

У песми Стећак Скендер Куленовић алудира на старо веровање да душе умрлих људи одлазе на други свет у лађи која превози преко реке заборава:

Његов мјесец и сунце, што значе посмртне лађе,

Давно су превезли душу, вјекују сад у доку…

 

Алузија омогућава писцу да једним наговештајем у читаоцу покрене читав сплет представа, јер га подсећа на нешто што је своје значење већ добило у историји или култури.

АМФИБОЛИЈА

(грч. amfibolia – двосмисленост) састоји се од речи или израза који имају своструко значење, при чему онај који говори подразумева едно, а онај којем он говори разуме друго. Од читалаца се очекује да схвате прави смисао. Шекспир у Хамлету вешто користи ту фигуру када се Хамлет поиграва с Полонијевим здравим разумом.

АНТАНАКЛАСА

Грчка реч која значи одраз означава фигуру која се састоји у томе што се један исти или сличан знак употребљава у дваразличита значења.

Чини чини сеји Ивановој (1. именица, 2. глагол)

У тежака тежак житак.

 

АНТИТЕЗА

Фигура која доводи у везу два појма по супротности или која сучељава неке крајности.

Ја босиљак сијем, мени пелен ниче.

АНТОНОМАЗИЈА

Са значењем друкчије именовати, ова фигура је сродна метонимији, јер властито име замењује неким својством онога што то име означава.

Земља излазећег Сунца (Јапан)

Света столица (Ватикан)

Наш нобеловац (Иво Андрић)

АПОСИОПЕЗА

Грчки у значењу мук, означава нагли прекид реченице: мисао се не завршава, али се да наслутити.

Престани, иначе ћу те…

 

ЕПИТЕТ

Фигура која се као атрибут приписује именици и тако је значењски одређује.

Cecilia Leonini.jpg

ЕУФЕМИЗАМ

Грчки у значењу ублаженост,ова фигура значи употребу блажег или заобилазног израза којим се избегава директна реч, која је непристојна или увредљива.

Мушкарци старе, а жене се мењају (Гете)

Оставио нас је у болу=Преминуо је.

Остарио је = Није више млад.

ГРАДАЦИЈА

Поступно ређање речи или слика по јачини значења или осећања.

ХИПЕРБАТОН

Грчки у значењу премештен, овај термин се употребљава за све врсте измене уобичајеног реда речи: Пију вино до два побратима; За јуначко питају се здравље.

ХИПЕРБОЛА

Грчки пребацивање, фигура претеривања било у смислу увеличавања ствари (Да се јадна за зелен бор уватим, и он би се зелен осушио), било у смислу умањивања (Мањи од маковог зрна).

ИКОН

Грчки слика, врста поређења, у којем је други самостални део развијен као самостална слика. Тако су чувена Хомерова поређења која знатно доприносе сликовитости његове нарације.

А с друге стране се диже Ахеј, Пелејев синак,

Попут грабежљива лава, кад сабрани желе га људи

убит–сав народ, а он с презрењем испрва ступа,

али кад га који од гађања вичних ловаца

погоди копљем, он зине и сагне се, те му на уста

избије пена, а срце у грудима му смеоно бије…

ИРОНИЈА

Грчки претварање; означава исказ чије је подразумевано значење супротно од исказаног, као у привидној похвали: То ти је баш паметно!

КАТАХРЕЗА

Грчки лоша употреба; 1. Врста метафоре у којој је сличност упитна: покосити браду уместо обријати се.

  1. метафорички изрази који су подтали називи за ствари које немају другог имена: крило прозора, грло флаше.

 

ЛИТОТА

Грчки поједностављеност; означава фигуру која нешто истиче тако што негира оно што је томе супротно: Не мрзим је! (уместо Волим је!); Он није баш најпаметнији момак! (уместо Он је глуп!).

МЕТАЛЕПСА

Грчки замена; фигура у којој се једно стање или једна ситуација види као последица неког далеког узрока: Брод тоне, нек је проклета шума у којој је израстао њен јарбол. Лаза Костић на тај начин започиње своју поему Santa Maria della Salute:

Опрости, мајко света, опрости,

Што многих гора пожалих бор,

На ком се, устук свакоје злости,

Блаженој теби подиже двор.

d8

МЕТАФОРА

Грчки преношење, фигура којом се значење једне речи преноси на другу, и то тако што се предмети замењују по сличности. Право значење је одређено контекстом. Рецимо, реченица Засјала је нова звезда, има једно значење у астрономији, а друго у вестима са естраде.

МЕТОНИМИЈА

Грчки преименовање, фигура је која замењује речи по блискости или логичкој повезаности означених предмета. Могу се вршити различите замене:

  1. Уместо узрока последица (Кад ракија стаде говорити)

  2. Уместо једне радње казује се други који је с њом у вези (Од колевке до гроба)

  3. Уместо човековог дела казује се његово име (читајте Андрића)

ОКСИМОРОН

Грчка сложеница у значењеу оштро и лудост; упућује на сој речи супротног значења: јавна тајна, живи леш

Мала велика моја,

Ноћас ћемо за њих вољети…

 

ПАРАБОЛА

Грчки стављање у страну; овај термин означава поређење које се развило у пример којим се истиче нека духовна, морална или мистичка веза између два предмета или две појаве. Познате су параболе којима се у свом учењу служио Исус или параболе будистичких мислилаца.

Чуанг Цу је сањао да је лептир, после више није знао да ли је човек који је сањао да је био лептир или лептир који сада сања да је човек.

ПАРАДОКС

Грчка реч која означава оно што је супротно општем мишљењу или уобичајеним очекивањима: привидно противречан исказ који је истинит на једном дубљем нивоу смисла.

Гуслара сретох, био је слијеп.

Ал рече: „Синко, живот је лијеп!“

Збуних се малко: „Зар збиља лијеп?“

„Видјет ћеш синко, кад бусеш слијеп!“

ПАРОНОМАЗИЈА

Игра речима, слична антанакласи, с тим што се овде речи доводе у везу по сличности гласовног слопа.

Поезија зија своје глупо п

Песме сме свако да пише

И онај који не зна како се пишу

Велика слова – од данас непотребна.

ПАРЕНТЕЗА

Грчки уметак; синтаксичка је фигура која настаје када се реч, фраза или реченица уметне у говорни низ, додајучи јој успутно неки коментар или објашњење.

Четврте године свога везировања посрну велики везир Јусуф, и као жртва једне опасне интриге паде изненада у немилост. Борба је трајала целу зиму и пролеће. (Било је неко зло и хладно пролеће које никако није дало лету да гране. )

Андрић, Мост на Жепи

ПЕРИФРАЗА

Грчки описни исказ; уместо да се појава именује једном речју, она се описује и означава с више речи.

Ластавице – весници пролећа

Мркли мрак – не види се прст пред носом

ПЕРСОНИФИКАЦИЈА

Латински особа; настаје када се предметима, животињама или биљкама  приписују људске особине, или кад се наводе да говоре као људи.

Ту поток ведросјајан

Планински страх жубори

Ј. Грчић Миленко

d10

ПОРЕЂЕЊЕ

Довођењем у везу два предмета по сличности на посебан начин осветљава предмет о којем је реч.

Као златне токе крвљу покапане,

Доле пада сунце за гору, за гране.

Ђура Јакшић, Вече

 

САРКАЗАМ

Грчки подругивање, врста је ироније у којој је поруга врло оштра и јетка.

СИМБОЛ

Грчки знак, знамење; означава нешто појединачно које сугерише нешто опште, односно конкретно које упућује на нешто апстрактно.

СИНЕГДОХА

Грчки узето заједно; фигура је која замену значења врши на линији квантитета, тако да део замењује целину или целина део, јединка врсту или врста јединку, једнина множину или множина једнину.

ТАУТОЛОГИЈА

Грчки говорење истог; фигура је понављања: једна мисао се изражава низањем синонима:

Пођем, клецнем, идем, застајавам,

Шеталицу сата задржавам;

Јурим, бежим, ко очајник клети,

Зборим речи, речи брз памет:

Не сме нам умрети!

 

У реалистичкој прози јавља се као средство динамизације описа:

Фијукање, тутањ, праскање проломише помрчину, искидаше је, растрзаше…

d9

 

Зденко Лешић, Теорија књижевности, Службени гласник, Београд, 2010.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 3 априла, 2016 in теорија књижевности

 

Ознаке: , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,

СТАЛНИ ОБЛИЦИ СТИХА

Шестерац – стих без цезуре с нагласцима претежно на непарним слоговима и с границама иза парних слогова.

Там у нашој земљи

По два сунца грију,

По два сунца грију,

По два вјетра вију…

Седмерац обично има цезуру после 4. Слога (4+3), а нагласци су на непарним слоговима.

Каталектички седмерац је стих којем недостаје један слог.

Удахнула девојка,

Удахнуо и ја,

Уздисаји њен и мој,

Један другог вија…

 

Осмерац је најчешће асиметричан стих с цезуром после петог слога (5+3).

Осу се небо звездама,

А равно поље овцама…

 

Симетрични осмерац, с цезуром на средини (4+4), трохејске интонације, карактеристичан је стих романтичарске поезије.

Подиже се чета мала

На Цетињу Црне Горе.

Малена је, али храбра… (Мажуранић)

Деветерац има цезуру после петог слога (5+4); обично је јампске интонације, а то змачи да је то стих новије уметничке поезије:

Над крововима небо сиво.

А измаглица влажана лута

И ко прозрачно меко ткиво

Покрива правце мога пута… (Ракић, Јасика)

Десетерац се јавља у неколико облика:

Асиметрични, епски или јуначки десетерац уобичајен је стих епске народне поезије. Обично је цезура после четвртог слога.

Лирски симетрични десетерац је чест стих усмених балада и лирских народних песама: цезура му је после 5. Слога и има трохејско-дактилски распоред акценатских целина (2+3, односно 3+2):

Санак заспала Алта госпођа,

Три ноћи сама без господара –

Њој се чиеаше три су године.

На подлози народног лирског десетерца Лаза Костић је створио свој  симетрични десетерац. У њему је испевао своју песму Santa Maria della Sallute у којој се пуни (акаталектички) десетерци смењују са каталектичким и хиперкаталектичким стиховима (тј. са деветерцима и једанаестерцима).

Опрости, мајко света, опрости       10

Што наших гора пожалих бор,        9

На ком се, устук свакоје злости,     10

Блаженој теби подиже двор;            9

Презри, небеснице, врело милости,     11

Што ти земаљски сагреши створ:            9

Кајан ти љубим пречисте скуте,               10

Santa Maria della Sallute                               10

Јампски десетерац је настао адаптацијом енглеског или немачког јампског пентаметра, тј. стиха од 5 јампских стопа. Тим стихом Лаза Костић је у својим трагедијама подражавао Шекспиров јампски параметар:

Не рекох л’ теби момче, одлази!

Јер нисам сазво овај сјајни збор

Да слушам вољом твојих прича лаж!

(Лаза Костић, Максим Црнојевић)

Једанаестерац је стих са цезуром после 5. Слога (5+&) и претежном наглашеношћу парних слогова. Та јампска тенденција јасан је знак да је реч о увезеном стиху.

Шта гледаш? Гледам како вода тече.

Где талас шушти кроз шикарје густо –

И мислим како све је прошло пусто…

Дванаестерац се јавља у више варијанти.

Двоструко римовани дванаестерац има 12 слогова, цезуру после 6. слога и двоструку риму, спољашњу и унутрашњу. Био је омиљени стих приморских ренесансних песника 16. и 17. века.

Симетрични дванаестерац је стих сложен од два шестерца (6+6) с изразито трохејском тенденцијом (с претежном наглашеношћу непарних слогова). Подлога му је француски александринац, стих с цезуром после 6. слога и наглашеним 6. слогом сваког полустиха. Тај најпознатији стих француске поезије назван је по циклусу епских песама о Александру Великом из 12. и 13. Века, тзв. Александриди, која је била испевана у дванаестерцима. У 19. веку тај стих су прихватили Бодлер и француски симболисти. А под њиховим утицајем постао је и најпопуларнији стих српских модерниста с почетка 20. века.

Дан болестан, мутан, небо непрозирно,

Над безбојном водом мир вечерњи беше.

Часовник невидљив негде узби мирно;

Тад потоње руже лагано помреше.

(Дучић, Сат)

Хексаметар је у античкој поезији означавао сваки стих од 6 метричких јединица (стопа). А Хомеров хексаметар, који је постао узор каснијој грчкој и латинској епској поезији (Латини су га звали versus heroicus), био је дактилски стих, који је чинило 5 дактила и 1 спондеј. У 19. веку код Срба су га покушавали увести Јован Хаџић и Лукијан Мушицки.

Лађа читаву ноћ и у зору ломљаше вале

Постоје и стихови који су грађени према класичном хексаметру, али су слободнији од њега. Такав стих неговао је успешно Војислав Илић (то је дуг стих од 14 или 16 слогова, с цезуром после 6, односно 8. слога.

Пред хладни Венусов кип, под сенком питоме ноћи

Тибуло, квирит млад, зачуђен, застаде немо,

И чудни гледаше лик. На крилу одмора свога

Ромула вечни град спокојно, тихо је дремо….

(Војислав Илић, Тибуло)

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 13 марта, 2016 in теорија књижевности

 

Ознаке: , , , , , , ,

ФУТУРИЗАМ

Битни елементи наше поезије биће храброст, смионост, побуна, екстаза и сање. Ми хоћемо да славимо агресивни покрет, немир, брзи темпо… Нема више лепоте, осим у борби… Ми хоћемо да величамо рат, који је хигијена света…

Књижевни правац који је основао Fillipo Tommaso Marineti (1876–1944), супротан естетицизму и култу лепоте, настојећи одредити нови, за велики део авангарде типичан уметнички идеал у којем би дошли до изражаја динамизам и активизам нове индустријске цивилизације.

Djovani Fatori

Đovani Fatori

Marineti је у Манифесту футуризма (1909) изложио начела футуристичког схватања културе и програм футуристичке поетике. Та је поетика авангардна због наглашеног захтева за радикалним раскидом с књижевном традицијом, а целокупна култура окреће се слављењуновина индустријске цивилизације.

fortunato-depero-3

Fortunato Depero

Уместо идеала лепоте и чисте поезије, футуризам покушава одредити нови уметнички и животни идеал за који су битни смелост, побуна, дрскост и занесеност машинама, као и брзина и борба које би морале прожети сам живот, па тако и књижевност. У складу с тим, на плану израза футуризам предлаже стварање потпуно новог песничког језика, укидање интерпункције, наглашавање именица и инфинитива глагола, представљање спољашњих звукова и шумова, увођење потпуно неестетских знакова, као што су нпр. бројеви, те опонашање ритма машина.

majakovski

Владимир Мајаковски

Осим у италијанској књижевности, футуризам је до већег изражаја дошао у руској књижевности, где су га заступали песници Владимир Мајаковски (1893–1930) и Велимир Хлебњиков (1885–1922). Посредно је футуризам утицао и на многе друге европске књижевности, углавном оним особинама које су заједничке с целокупном авангардом.

hlebnjikov

Велимир Хлебњиков

Основна обележја:

  • негација и рушење свега што је прошло и што би могло бити традиција и наслеђе;

  • култ машине и брзине – машина је ново божанство, а брзина права лепота света;

  • величање побуне против постојећег и рата као једине хигијене света (из чега ће се изродити милитаризам италијанских и немачких фашиста);

  • футуристи су за шамар и удар песницом свему што је малограђанско и учмало;

  • у поезију се уноси темперамент и диманика, под којом се мисли на енергију и жар певања;

  • употребљавају се неологизми, руше се стари облици стиха и користе се непоетске речи;

  • слави се револуција и борба против буржоазије, као и будући праведнији живот о којем се сања;

  • уметност се сасвим ставља у функцију живота.

Извор: Миливој Солар, Теорија књижевности са рјечником књижевнога називља, Службени гласник, 2012

Часлав Ђорђевић, Књижевност и српски језик, Нови Сад, 2002

http://www.poezijasustine.rs/vladimir-majakovski

http://futurizam.weebly.com/italijanski-i-ruski-futurizam.html

http://www.rastko.rs/rastko-ru/delo/10010

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 31 јануара, 2016 in теорија књижевности

 

Ознаке: , , , , , ,

ЕКСПРЕСИОНИЗАМ

(лат. expression – израз)

Никада није радост била тако далеко и слобода тако мртва. Сада је крикнула беда: човек је крикнуо за својом душом, све данашње време је један једниствен крик беде. И уметност је крикнула у дубокој тами, крикнула је за помоћ, крикнула је за духом: ето, то је експресионизам.

Херман Бар

Књижевни и уметнички правац у Немачкој и неколико земаља средње Европе, отприлике између 1910. и 1925, одређен наглашавањем важности израза.

munk krik

Едвард Мунк, Крик

Назив је настао као супротност импресионизму, правцу посебно популарном у сликарству који се заснивао на замисли о слободном прихватању свих непосредних чулних утисака.

oskar kokoska

Оскар Кокошка

Експресионизам се такође супротставља натурализму, јер уметност не схвата као опонашање стварности него као израз субјективне стварности појединца којег одликује једино стваралачка слобода. Одбацује тако идеју лепоте као склада и остварена јединства спољашњег и унутрашњег света па се залаже за снагу израза који руши све конвенције и појављује се попут крика, вапаја, узвика и уздаха, што су облици једноставне потребе ѕа изражавањем, ослобођене сваког уопштеног садржаја и сваког спољашњег утицаја. Тиме експресионизам мења и темељну сврху уметности: она се мора окренути према унутрашњој моћи обликовања и стварати дела која узбуђују, која изазивају непосредан осећајни одзив и непосредно разумевање без било каквог образлагања. Због тога су експресионисти били склони разбијању логичног реда мишљења и говора, изражавању крајње сажетим реченицама с јаким звучним ефектима, метафорици и хиперболама, па и одређеној фрагментарности у обликовању. Дела настоје само нешто назначити изразима који изазивају утиске, сугерисати и ослонити се на одзив у машти читаоца.
Експресионизам је сродан футуризму, дадаизму и надреализму, па се често разматра и у оквирима авангарде. Осим књижевности захватио је сликарство музику, позориште, филм, а као најпознатији предстваници најчешће се помињу Георг Тракл (1887–1914), Готфрид Бен (1886–1956) и Франц Верфел (1890–1945), али многи теоретичари сматрају да се и у делима Франца Кафке (1883–1924), па још и у драмама Георга Бухнера (1813–, па касније и Аугуста Стриндберга (1849–1912) могу разабрати све особине тог правца.

GeorgTrakl

Георг Тракл

gottfried-benn

Готфрид Бен

И у хрватској књижевности теорија и пракса експресионизма јасно се разабирају у раним делима Мирослава Крлеже и, посебно, у песмама Антуна Бранка Шимића. У српској књижевности представници су Милош Црњански и Иво Андрић.

crnjanski an

Црњански, Селимовић, Андрић

Опште карактеристике:

  • негација импресионизма и објективне стварности;

  • презир према велеградском животу; презир прелази у очај и крик јер је велеград инкубатор беде;

  • осећање изгубљености, безизлаза и беде живота;

  • песник бежи у космичке даљине – свемир му се нуди као склониште за сан и фантазију;

  • истиче се унутрашњи свет човека – разочарења и трауме, разочарења и екстазе;

  • јавља се љубав према човеку, тј. према маси:

  • ритам реченице је динамичан и силовит;

  • инсистира се на слободном стиху;

  • боја и светлост су елементи у дочаравању унутрашњег стања;

  • присуство персонификације и синестезије.

Извор: Миливој Солар, Теорија књижевности са рјечником књижевнога називља, Службени гласник, 2012

Часлав Ђорђевић, Књижевност и српски језик, Нови Сад, 2002

линкови:

http://www.kcb.org.rs/Programi/Pesmanadan/Pesmanadannajava/tabid/1095/AnnID/1145/language/sr-Latn-CS/Default.aspx

https://anaarpartblog.wordpress.com/tag/gotfrid-ben/

https://anaarpartblog.wordpress.com/tag/georg-trakl/

https://anaarpartblog.wordpress.com/tag/edvard-munk/

https://anaarpartblog.wordpress.com/tag/milos-crnjanski/

 
2 коментара

Објављено од стране на 29 јануара, 2016 in теорија књижевности

 

Ознаке: , , , , , ,

НАДРЕАЛИЗАМ

Књижевни и уметнички покрет и правац који тежи спонтаном бележењу подсвесних подстицаја и доживљаја, опире се свакој конвенционалној употреби језика и захтева комуникацију која није рационално организована.

dali

Салвадор Дали

Развио се на замислима увелико присутним у дадаизму, с тим што је разрадио својеврсну теорију уметности и поетику засновану великим делом на психоанализи. Назив је први употребио Гијом Аполинер (1880 – 1918), али је теорију развио Андре Бретон (1896–1966), нарочито манифестима 1924. и 1930. године.
Кључне идеје одговарају авангарди:
• Захтева се превредновање уметничке традиције и обнова уметности, па и целокупне културе, у смислу трагања за изворним смислом оних који се сматрају темељним покретачима живота и свих делатности, а утемељени су у подсвести.
• Настоје се одбацити све конвенције које ометају дубоке људске потребе и подвргавају људску комуникацију разумским правилима.
• Успоставља се појам аутоматског писања, које би попут радикалне замисли о романтичној инспирацији омогућило сасвим слободно изражавање свега што писац осећа и чега се присећа у стању када разум, обичаји и навике немају пресудну улогу.

Dzems-Dzojs-20248.jpg

Џемс Џојс

• Такве су замисли довеле до оспоравања уобичајених начела композиције и карактеризације, до наглашене необичне сликовитости, до описа налик сну и сновиђењу, до изразите метафорике и јаких утисака очуђења, али често и до прелаза у бесмислицу тобожње комуникације коју више нико не може разумети јер нема упориште у елементима нужним за било какво споразумевање.
• Надреализам се тридесетих и четрдесетих година 20. века проширио из Француске на неколико других европских књижевности, а својим је програмом окупио и неколико врсних песника, попут Пола Елијара, Луја Арагона и других.
• Увелико је утицао и на сликарство (Салвадор Дали), на позоришну, па и филмску уметност. Као препознатљив покрет замро је већ четрдесетих година 20. века,али се његови утицаји могу разабрати посебно у романима тока свести, а према његовим схватањима његове су темељне идеје присутне у романима Франца Кафке и Џемса Џојса, док су одређени поступци, а неретко и замисли, присутни и у постмодернизму.

kafka

Франц Кафка

Извор: Миливој Солар, Теорија књижевности са рјечником књижевнога називља, Службени гласник, 2012

линкови:

https://anaarpartblog.wordpress.com/tag/nadrealizam/

 
3 коментара

Објављено од стране на 28 јануара, 2016 in теорија књижевности

 

Ознаке: , , , , ,

Појмови из књижевности 1

Уметност – стварање уметничког дела
Уметник – творац дела
Имагинација – машта, уобразиља; стваралачка способност замишљања и измишљања
Синкретичност – повезивање различитих облика уметничког изражавања у једном уметничком делу
Естетски доживљај – осећање лепога, духовно уживање и пријатност, дивљење
Универзалност – општељудска и свевременска вредност
Књижевност – шире значење (све што је написано у различитим областима људског духа) и уже значење (уметничка књижевност)
Уметничка књижевност – предмет науке о књижевности; писана (ауторска) и усмена (народна) књижевност; у облику стиха или прозе
Контекст – говорна или мисаона целина у којој написано или изречено добија пуни смисао
Свет књижевног дела – разноврсни призори или утисци обликују се и граде у делу, омогућавајући ново разумевање ствари и догађаја
Уметнички доживљај – утисак који се стиче у сусрету са светом уметничког дела
Уметничке епохе – историјски периоди у развоју уметности
Поетика – правило уметничког стварања; појам се користи као синоним за теорију књижевности уопште
Варијанте – различити облици истог дела у народној књижевности
Формулативност – устаљене, стајаће речи у народној књижевности, устаљени облици казивања
Идиом – облик књижевног изражавања
Интенција – идеја или намера писца; идејни склоп текста
Наука о књижевности – скуп више научних дисциплина које се баве систематичним и целокупним проучавањем књижевности
Књижевна терминологија – скуп стручних израза са прецизно утврђеним значењем
Историја књижевности – грана науке о књижевности која проучава књижевне појаве у њиховом историјском настајању, развоју и узрочно-последичним везама
Теорија књижевности – проучава процесе уметничког стварања
Књижевна критика – део науке о књижевности; служи као спона између књижевног дела и публике
Слојевита структура књижевног текста – књижевни текст је слојевита организациона творевина
Слој звучања – скуп гласова који својом вокалношћу, звучношћу, понављањем, делују на читаоца

 
1 коментар

Објављено од стране на 24 новембра, 2015 in теорија књижевности

 

Ознаке:

РИМА је гласовно подударање на крају стихова или неких сталних делова стихова. Сврха риме, њена функција, улога и значење различити су у појединим књижевним епохама, у песничким школама или правцима. Риме се често налазе у пословицама и узречицама, а у средњовековној књижевности чешће су у прози него у стиховима. Од краја средњег века рима се развија у европским књижевностима у једну од водећих особености стиховног говора. Она пре свега повезује стихове, организујући њихов распоред у строфи.
Рима такође има важну улогу у стварању мелодиозности стихова: истиче звучност појединих речи и тиме скреће пажњу на гласовну структуру. Има, међутим, и семантичку улогу, јер римоване речи не схватамо само онако како су присутне само у обичном читању, него и једноставно по звучној сличности, која упућује на могуће асоцијације и значења управо поетски структуираног говора.
Риме долазе у строфама у различитим распоредима. Уобичајено је њихово понављање означити малим словима абецеде: тако су парне риме оне које везују два узастопна стиха (аа, бб, вв), укрштене долазе наизменично у стиховима (аб аб), обгрљене према схеми абба, нагомилане када се једна рима понавља у више стихова (аааааа, бббббб) те испрекидане када нема чврсте схеме, нпр. абвгабвгабд).
Права или правилна јесте рима у којој се подударају наглашени гласови и сви гласови који следе иза наглашених (срама–јама, звоно–оно), а чистом римом назива се она у којој се подударају и врсте нагласака (трава–глава, тама–сама). Нечиста је рима у којој се не подударају сви нагласци и сви сугласници (трава–крава, сокола–кукоља), а неправа је она рима у којој гласовно подударање почиње иза наглашеног слога (играху–ломљаху). Богата је рима ако се подударају и гласови испред наглашеног (блудница–лудница).
Теоретичари често говоре и о мушким римама, када се у рими подудара један слог (пут–скут), женским римама ако се подударају по два слога (врана–рана) и средњим, дечијим или дактилским римама ако се подударају три слога (лудница–судница).

Извор: Миливој Солар, Теорија књижевности са рјечником књижевнога називља, Службени гласник, 2012

rima

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 14 новембра, 2015 in теорија књижевности

 

Ознаке: , , , ,

ПАРНАСОВЦИ

Назив групе француских песника у другој половини 19. века који су се супротстављали речитости и сентименталности романтизма, залажући се за начело „уметност ради уметности“. Названи су према грчком брду Парнасу, седишту Аполона и муза, а засновали су књижевни правац сродан симболизму због тежње за виртуозном песничком обрадом и склоношћу елитизму. Различит је од симболизма једино због склоности према песничким сликама и настојању да се песништво приближи ликовној уметности, док је симболизам тежио музици. Најважнијим се представницима сматрају Теофил Готје и Леконт де Лил.
Одлике парнасизма:
• уметност је сама себи циљ;
• форма дела је савршена;
• објективни однос према спољном свету;
• суздржаност и хладноћа изражавања.

Извор: Миливој Солар, Теорија књижевности са рјечником књижевнога називља, Службени гласник, Београд, 2012

Parnas

Парнас – брдо у Фокиди које су стари Грци посветили Аполону и музама.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 4 новембра, 2015 in теорија књижевности

 

Ознаке: , , ,

РОМАНТИЗАМ

Романтизам је општеевропски књижевни и културни покрет, а свој врхунац достигао је између 1800. и 1830. Тежње романтичара испољавале су се на најразличитијим подручјима – не само у књижевности и уметности уопште. Та многостраност романтичких струјања ставиће пред тежак и сложен задатак свакога ко покушава да нађе неку обухватну дефиницију. За романтизам је речено да тежи ка прошлости, али да је увелико задужио будућност, да је дао неисцрпно богатство идеја и подстицаја, али несразмерно мали број великих уметничких дела.
Романтички покрет пада у доба када су Европу потресала крупна историјска збивања. Француска револуција (1789), Наполеонов успон, његова ратовања и његов пад, победа реакције и рестаурација – све то обележава епоху у којој грађанска класа води борбу против још живих облика феудализма. При оцени појединих појава ваља се осврнути на специфичност друштвеног и идеолошког развитка у свакој од земаља које су дале свој допринос романтизму. Немачки романтизам (најизразитији и најсложенији) разликује се у неким цртама од енглеског или француског, а доста специфичности има и романтизам у словенским земљама. У измицању пред питањима непосредне друштвене стварности романтичари су се нашли у потрази за страним земљама, минулим временима или за пространствима фантазије. Тим путем воде их песничка машта и осећај; машта је способна да дочара свет снова и у мислима преобрази стварност, док сензибилност опет омогућује непосредније доживљавање културних споменика дубоке прошлости или страних народа, јер је оно – по назирању романтичара својствено људима свих времена, па тако ствара неку општечовечанску заједницу која не зна за историјске или географске границе. закони природе и живота (а поготово уметности) по мишљењу већине романтичара, не могу се објаснити разумом, већ је то ствар осећајног доживљавања и песничке видовитости. Зато романтичари од свих уметности цене музику, уметност којом свако може дати неспутано одушка својим осећањима, и која је према схватању немачког филозофа Шопенхауера (1788−1860) чисто очитовање ирационалности. Музика заузима важно место у естетици романтизма, а утицала је и на песнички стил епохе. Свему је томе блиско схватање да је сваки човек у свеобухватности свог емоционалног, „унутрашњег“ живота посебно, слободно биће, назависно од конвенција друштвене заједнице; то је извор романтичарског индивидуализма, који је надахнуо и обликовао животе многих романтичара, а још више ликове њихових „јунака“ у романима, еповима и драмама. Из несклада личних и друштвених интереса, сна и стварности, никао је романтичарски песимизам, који је под називом „светски бол“ (Weltschmerz) постао најпопуларнији појам епохе.

Вилијам Тарнер, Последња пловидба Тенерера, 1839

Вилијам Тарнер, Последња пловидба Тенерера, 1839

Ипак и романтичари признају неке снаге које појединца везују уз заједницу. Али они и не мисле на темељну друштвену везу, на класну припадност, већ на националну, расну, културну и верску традицију, на тзв. крвне и духовне везе. Одатле религиозни мистицизам и рестауративне склоности код неких романтичара, али и искрено занимање за културу страних, па и далеких народа, за језична и фолклорна истраживања, а што је зацело најважније: за историју уопште, за проучавање прошлости. У вези с тим развио се читав низ тековина романтизма, нарошито код малих народа, где је романтички покрет много допринео буђењу националне свести као и утемељењу књижевног језика, па од тог времена и датира почетак неких националних књижевности.
Много тога што нам је данас страно има оправдање у делима романтичара. Једна од тежњи романтизма било је дочаравање неког песничког света који се уздиже изнад нескладне стварности. У том свету крећу се ликови који као да не знају за потребе и тегобе свакидашњице, који не живе од хлеба већ од заноса, а потресају их силне страсти којима су вољни све да жртвују. Њиховим животом често влада тајанствена судбина, неке више силе које не подлежу друштвеним или природним законима. У романтичарским делима свакоме се може све догодити јер романтичари не познају психолошку или друштвену мотивацију у оном смислу како су је утемељили реалисти. Романтичари се тиме не задовољавају: они прелазе границе стварног света те својом маштом приказују натприродне појаве, тајанствене преображаје и сл. Није случајна појава да се управо у тој епохи пробудила љубав за народно усмено песништво. У бајци слободна игра маште производи онај песнички склад који жели бити независан од реалности, па није ни чудо што су романтичари често урањали у тај свет.

Франциско Гоја, Сунцобран, 1777

Франциско Гоја, Сунцобран, 1777

Сродне побуде изазвале су и процват историјског романа и историјске драме. У њима се огледа романтичарска чежња за даљинама и прошлошћу, за пустоловинама и снажним, страственим карактерима. Јунаци беже од самих себе, од досаде и празнине живoта кои их не задовољава. Стога они полазе на путовања, у страни свет. Путовање је један од омиљених мотива књижевности у доба романтизма.
Најлепше плодове свог ставралаштва романтичари су дали на пољу лирике. Њихова осећајност је у лирској песми неусиљен израз, а краткоћа песама повољно се одразила на облик, на формалну сажетост, која није баш одлика романтичара. Предмет поезије постаје и природа и крајолици.
Стихом су се романтичари радије служили него прозом, па и у епским делима: романтички еп, понајчешће с темом из живота каквог романтичног јунака, јавља се у епохи романтизма готово у свим европским књижевностима. Изражајна вредност коју романтичари придају стиху очитује се и у томе што стихове, тј. лирске песме налазимо на појединим, емотивно истакнутим местима уметнутим и у прозна дела, у романе и у приповетке.
Бављење језиком и осталим културним благом народа увелико је обогатило и песнички језик. У песмама је на другачији начин приказано шаренило боја и звукова којима су проткани утисци и описи из природе. Песничка снага тих описа заснива се на употреби метафора које могу да дочарају нове и неочекиване представе. Тиме су романтичари потиснули у позадину уобичајене стереотипне придеве (традиционалне епитете), које су песници ранијих стилских епоха обилато употребљавали. Међу метафоричним стилским средствима нарочито се истиче синестезија , тј. повезивање разнородних чулних утисака (слушних, осетних, видних) у изражајну целину; нпр. „злаћано милују звукови“, „кроз ноћ која ме обавила, допире до мене звукова сјај“ (Брентано). Овим и сродним изражајним средствима романтичари су задужили савремену поезију.
Велики је број истакнутих представника романтизма у свим земљама. Руска и већина осталих словенских књижевности тек од доба романтизма су дале дела која по свом значењу прелазе националне границе и постају својином светске књижевности. Немачки је романтизам извршио снажан утицај својим програмским значењем и језичко-фолклорним истраживањем, а дугујемо му и савршена остварења лирске поезије. Ово последње важи и за енглески романтизам, који је уз то дао и узор романтичког песника у лику Бајрона, најизразитијег представника романтичарског индивидуализма.

На основу текста Виктора Жмегача, Увод у књижевност (теорија и методологија)

Иља Рјепин, Двобој Оњегина и Ленског, 1899

Иља Рјепин, Двобој Оњегина и Ленског, 1899

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 30 новембра, 2014 in теорија књижевности

 

Ознаке: , ,